Poraz i nesposobnost nošenja s homofobijom i seksizmom – iznova
Blokada Filozofskog fakulteta u Beogradu traje gotovo već dve nedelje. Studenti i studentkinje zahtevaju od Uprave fakulteta da olakša uslove studiranja izmenjene ove godine smanjivanjem finansijskih nameta. Specifičnost ove situacije je da su čak i studenti finansirani na osnovu budžeta pogođeni ovim merama, tako da sada “besplatno” studiranje može da košta i do 200 eura. Blokada kao sredstvo borbe, odnosno sprečavanje održavanja nastave i preuzimanje prostorija fakulteta od strane studenata/kinja, ima dugogodišnju tradiciju na ovim prostorima. Sam Filozofski fakultet je bio blokiran već tri puta pre ovog od početka uvođenja “Bolonje” u Srbiji. Iako su se studentski zahtevi iz godine u godinu menjali lako je uočiti izvesne pravilnosti na ovim protestima.
Studentske blokade su uglavnom organizovane od strane direktno demokratski uređenih tela “plenuma” ili “zborova”. Na njima se insistira na anonimnosti i egalitarnosti. Svaki pojedinac/ka ima jednako pravo da govori i da odlučuje. Pokušaj da se izbegne hijerarhizacija predstavlja jedno od glavnih obeležja i tendenciju ovih protesta. Pored nje, često se može čuti o i govori o “apolitičnosti” pokreta. U većini slučajeva, ona se shvatala kao onemogućavanje političkim organizacijama da učestvuju kao organizacije u pokretu, upravo da bi se izbegla moguća instrumentalizacija studentskog tela i nametanje pojedinačnih agendi ispred studentskih interesa. Naravno, stvarnost i praksa funkcionišu znatno drugačije od nameravanog.
Stvarnost po strani Iako je razmak između poslednje i aktualne blokade Filozofskog tri godine, jasno je da je istorijat prethodne u bitnom smislu odredio i uslovio načine funkcionisanja trenutnog protesta. Pokušavajući da izbegnu zamke i ne ponove greške prethodnog studentskog pokreta, studenti i studentkinje se ove godine odlučuju da prošire značenje pomenute apolitičnosti na način da svoju blokadu okarakterišu kao ideološki neutralnu i da je u bitnom smislu redukuju isključivo na studentska pitanja, koja posmatraju izolovanim od ostalih društvenih problema i struktura. Na ovom mestu neću govoriti o potpunoj nemogućnosti tog poduhvata i u bitnom smislu iluzornosti u kojoj većina studenata i studentkinja trenutno deluje i misli svoju praksu. Koncentrisaću se samo na neke određene probleme koje je iznedrila ova pozicija, a koji su u vezi s određenim seksističkim modelima i ponekad homofobnim artikulacijama studentskog nezadovoljstva.
Naime, koliko god želeli da “ostave društvo po strani”, studentsko telo je deo društva i uslovljeno je društvenim strukturama makar u istoj meri kao i ostale društvene grupe. Zatvarajući vrata fakulteta njegovim institucionalnim praksama studenti su sa sobom uneli čitav paket ideoloških stavova i pozicija. Njihova naivna vera u sopstvenu apolitičnost ovu situaciju čini samo još težom i potencijalno opasnijom.
Možda kao najbolji opis ove problematike mogu da posluže dešavanja na velikom studentskom protestu održanom 15. oktobra. Bez ustezanja se može reći da je ovo bio najmasovniji studentski protest u poslednjih nekoliko godina koji nisu organizovale zvanične predstavničke studentske strukture. Studenti i studentkinje su se okupili na “Platou” ispred Filozofskog fakulteta. Važno je reći da na protestu nisu učestvovali samo “filozofi”, već su im se pridružili i kolege i koleginice sa drugih fakulteta, poput Filološkog, Pravnog, Fakulteta političkih nauka, i na iznenađenje mnogih, Ekonomskog fakulteta.
U određenom trenutku, pored drugih transparenata i “banera” koji su studenti i studentkinje nosili, u oči je upao i baner s veoma interesantnom i indikativnom porukom. Dakle, iako su mnogi protesti do sada, uključujući i one s blokadne jeseni 2011. godine, uključivali zahteve relativno uske prirode (poput smanjenja školarina i večite borbe oko ESPB bodova), baner koji je oduvek bio prisutan i na neki način ostao simbol svih bolonjskih protesta glasio je “znanje nije roba”. Dakle, bez obzira na to što su se borbe vodile oko pojedinačnih i iz godine u godinu specifičnih problema, taj baner je bio izvestan pokazatelj da je studentskom telu ipak jasno da koren problema leži u komodifikaciji znanja koja je nastupila s Bolonjom i da čak i ako bi se cena znanja snizila na način da omogući još nekim slojevima društva pristup obrazovanju, sama logika sistema bi ostala nepromenjena. Međutim, na ovom protestu desila se gotovo bizarna situacija – pored ovog banera, pojavila se i njegova bitno izmenjena verzija: “Znanje nije kurva”.
Blaženi među elitom Šta su studenti želeli da poruče ovom izjavom? Pored očiglednog seksizma koji leži u njoj, a o kojem će biti reči malo kasnije, važno je primetiti i ironičnu notu provučenu u ovome. Pod pretpostavkom da je “kurva”, odnosno seksualna radnica, neko ko se tek tako može “pokupiti” na ulici i “konzumirati” za manje ili više “bedne pare”, parola da znanje nije kurva ukazuje na zanimljiv elitistički momenat. Znanje bi dakle trebalo da bude dostupno isključivo jednoj prosvećenoj akademskoj zajednici – znanje bi zapravo trebalo da ostane privilegija. U kakvoj vezi je ovo sa studentskim zahtevima koji traže upravo suprotno ostaje na nepoznatom tvorcu ovog bisera da objasni.
S druge strane, vrlo je moguće (štaviše verovatno) da studenti nisu ni bili svesni ovog momenta i kontradikcije koju su proizveli, već da se radi upravo o pomenutom izbijanju seksističke i patrijarhalne strukture u njihove apolitične i neideološke redove. Iz ove perspektive, “kurva” je neko ko se bavi nečasnim i prljavim, čak nemoralnim poslovima koji su za široku osudu. Ponajviše iznenađuje činjenica da je studentsko telo o kojem je reč u stvari buduća “intelektualna elita”, budući stručnjaci/kinje za bavljenje društveno socijalnim pitanjima i analizama. U krajnjoj liniji, najveći problem ne stoji samo u pojavi ovog banera, već u tome što se to (barem zvanično) nije niti percipiralo kao problematično – ni na samom protestu, ni u danima koji su usledili, studentskii pokret se ni jedan put nije čak ni izjasnio o toj situaciji. Njihova apolitičnost preuzima perverzan oblik apsolutne apstinencije i neupuštanja u bilo kakvu kritiku sopstvene prakse. Ostavimo floskule po strani, nereagovanje jeste vrsta reagovanja.
Na datom protestu simptomatičan je bio još jedan momenat. Između skandiranja različitih parola mogla se čuti i rečenica “Vučiću pederu”. Reč je aktualnom premijeru Republike Srbije. Iako su se pored parola vezanih za studentske probleme mogle čuti i neke koje su se odnosile na širu problematiku vlasti, premijer Vučić bio je jedini prozvan prezimenom i okarakterisan kao “peder”, naravno, u pogrdnom i kolokvijalnom značenju te reči na ovim prostorima. I u ovom slučaju, kao i prethodnom koji se odnosi na baner, izostala je reakcija i kritika i organizatora i učesnika/ca u pokretu. Na trenutke se mogla osetiti pomalo neprijatna atmosfera: gledajući izraze lica kolega i koleginica koji učestvuju od početka na blokadi, a pripadnici su LGBTQ zajednice, nekima od nas takav direktan susret sa stigmatizacijom određene društvene grupe ostavio je u najmanju ruku gorak ukus u ustima.
Primeri koje sam navela naravno nisu jedini ukazatelji na problematične strukture koje izbijaju na mestima na kojima ih navodno ne bi trebalo biti. Verovatno bi se očekivalo od prosečnog studenta ili studentkinje sociologije da će, ako ništa drugo, barem biti u stanju da prepozna mizogine i/ili homofobne elemente onda kada prisustvuje i direktno učestvuje u njihovom ispoljavanju. Naravno, ta pretpostavka, odnosno to očekivanje je potpuno pogrešno. Verujem da je za podjednaku osudu bilo i puko zgražavanje nad ovim događajima od strane određenih krugova otvoreno levo opredeljenog dela studentske javnosti. Osim latentnog elitizma koji leži u toj “nesrećnoj svesti” levičara i levičarki koji očekuju savršeno ideološki svesne subjekte studentskog pokreta, situacija pokazuje i svojevrsni poraz i nesposobnost da se nosi(mo) s problemima koji svaki aktivizam podrazumeva. Ideološki rad je iscrpan i spor posao, a intervencije koje bi za početak barem skrenule pažnju na pomenute probleme moraju prevazići puki lament nad stvarima koje su takve kakve jesu