Jelena Ostojić  

Ni na nebu, ni na zemlji

Kroz cijeli film naglašavaju se izoliranost i izopćenost likova iz okoline u kojoj se nalaze. Kada se pojave i drugi ljudi u filmu, ne ulaze previše u interakciju s protagonistima, Abdulom i Hamzom. Oni kao da su svijet za sebe. Je li to dominantan osjećaj koji si imao dok si provodio vrijeme s njima snimajući ovaj film? Veže li se to uz njihov imigrantski status?

 Da, apsolutno. Bitan je i sam izbor lokacije, a to je Vršac, mesto gde završava ravnica Vojvodine i počinju planine. Oni su na tom bregu, a ispod je kao neki okean – ravnica kojoj se ne vidi kraj. Tako i sam izbor lokacije nagoveštava da su oni tu negde, u nekom limbu, da lebde ni na nebu ni na zemlji. Što se tiče interakcije, jedini čovek koji priča s njima je Mića. On priča o Jugoslaviji i o sadašnjosti.

Postoji puno scena u filmu sa spavanjem. Oni leže u krevetu, ja ležim u krevetu. Kad bi god bila scena spavanja, film bi otišao u drugom pravcu. Ono što sam hteo prije snimanja filma... Ja sam, zapravo, snimio jedan dokumentarac o azilantskom kampu u Banji Koviljači pre ovoga, ali mi se nije baš dopao. Nisam se u njemu fokusirao na jednu ili dvije osobe, nego više na neko stanje. To je bila kao reportaža za vesti. Onda sam hteo da se fokusiram na par karaktera. I hteo sam da izbjegnem zamku u koju upadne gomila filmova koji na malo ponižavajući način tretiraju te ljude. Po mom mišljenju, scene u kojima se oni predstavljaju kao gomila koja pati su prije za vesti nego za neku emociju, za nešto više. Tako da sam ih hteo prikazati izolovane, ali i kao dosta jake ljude. Njima ne treba niko na tom putu.

Prikazao si ih kao karaktere, ali opet nisi ulazio u njihove osobne priče. U jedinoj sceni u kojoj komuniciraju s nekim trećim, sceni koju si spomenuo, mi zajedno s protagonistima slušamo osobnu priču treće osobe, a ne ni Abdulovu ni Hamzinu. Kako si se odlučio za takav obrat?

 Bilo mi je zanimljivo da im on to priča. On je živio u Jordanu i imao je nekih problema pri raspadu Jugoslavije. Htio sam da oni i gledaoci čuju baš njegovu priču. Bio je neki glas razuma…

Kako si pronašao Abdula i Hamzu te se odlučio s njima snimati film?

 U Srbiji ima pet azilantskih kampova. Imali smo kasting u dva. U Krnjači blizu Beograda smo pronašli njih dvojicu. Mnogi ljudi su imali problema da pristanu na snimanje. Naravno, njima je život kao i svima nama bitniji od filma. Eto, priznajem. Dešavalo mi se da pronađem ljude, pa da oni ubrzo moraju da odu. Razumljivo. Tako da je teško bilo pronaći likove. Ali Abdul i Hamza su pokazali interes. Nametnuli su nam se na neki način i prijalo im je snimanje.

Radio si film po unaprijed osmišljenom konceptu? Ili se koncept isprofilirao u procesu rada na filmu?

 I jedno i drugo. Imao sam scenarij, ali ja volim da dosta improvizujem. I volim da to na setu zaista živi. Ne podnosim dijaloge. Nezamislivo mi je da zapišem šta netko treba da izgovori, to mi je suludo. Imao sam koncept da likovi pričaju o nečemu, npr. Somaliji - o svojoj prošlosti, o vikendici – tko bi mogao biti njen vlasnik. Ali dosta se to menjalo, dosta sam s njima radio, i dosta su oni prolazili kroz scenarij. Imao sam neku scenu gde pale vatru blizu granice, pa je Abdul bio u fazonu: “Jesi normalan, pa videće nas.” Prilagodio sam neke stvari njima, npr. nije limun bio u scenariju, ali kako ga stalno jedu zbog imuniteta, našao se u filmu. Ali glavni kostur je postojao.

Jesu li Abdul i Hamza vidjeli film?

 Jesu. Bili smo u Münchenu, na festivalu. Hamza je tamo i radi kao čistač ulice. Zvao sam ga te je on imao Q&A umesto mene. To je bilo super. Abdul je u Beču, i on ne želi mnogo da učestvuje dalje. Ali obojica su film pogledali.

Film je nastao prije izbjegličkog vala kojem svjedočimo od ljeta prošle godine. Naglasio si da bi možda film drukčije izgledao da je danas sniman. Zašto?

 Zbog tretiranja ove teme i načina na koji sam radio. Sada ne bi bilo prilike raditi film na takav način. Situacija je sada jeziva. I ova sadašnja situacija je za vesti, a ne za film.