Ništa od našeg spasenja

Igra 64 polja

on crta čitavog dana

a ja blejim čitavog dana

i kasno uveče sednemo

da igramo šah

on dobija

i ja dobijam

uvek uzima bele figure

a ja sam uvek crni

tako je još

od prve partije

kad smo bili klinci

imamo za sobom

istoriju igranja šaha

ali najviše partija

smo odigrali

u proteklih nedelju dana

stalno koristimo ista

otvaranja

i ako je partija dobra

razrađujemo je kasnije

nemamo mnogo strpljenja

ali imamo strategije

on pravi zbrku na poljima

i tada obično dobija

dok ja menjam figure

i

čistim situaciju

da bi

pobeda bila čistija

i brza

i moja

postoji tu neki rivalitet

među nama

mi smo ipak braća

i znamo

mržnju bes i nasilje

isto kao i ljubav

i znamo šah

i svako polje na tabli

ima svoju figuru

kao što ja imam mesto ovde

i on seda preko

i pali neonku sa svog

stola za crtanje

i

počne sa postavljanjem

Džez

sav taj džez uveče

uglavnom tužne

pesme

tužnih crnkinja

svi smo umorni

i

puštamo druge

da to saznaju

i

uopšte nam

nije

bolje

od toga

taj džez uveče

dok

soba posmatra

a ludilo i lude

oči žele

da se smire

nije bitno gde

od toga me obuzima

tuga

veća od tuge džez pevačica

veća od tuge naroda

i sedim, usled svega, nepomičan

dok se kazaljke jure

potom sam

otpio vino direktno

iz flaše

odložio fasciklu

i

nastavio

nepomično da sedim

slušajući

pesmu

o

Džimu koji je

slomio srce

sirotoj

devojci

koja

je

sada

tako sama

Živeli

kad sam došao uveliko su

već pili pivo

i napravili su mesta da sednem

muzika je bila glasna

i vikali smo dok

smo pričali između rifova

jedan je rekao da treba da

ide u australiju

drugi je rekao da neće doveka

da radi posao koji sad radi

treći je zapalio ’laki’ i ćutao

ja sam rekao, više u šali,

i za deset godina ovde,

većih stomaka i toplijeg piva

onda nazdravimo

i neko odvali nešto

i smejemo se

to nam je potrebno.

trećem su ubili brata

a i on će nekom ubiti brata

nema drugog načina

da mržnja prođe

a sve eventualno prolazi

to svi znamo

i iako još mladi

pesma je rano

rano počela

da se stišava

za nas

Jedna za sve prijatelje

ja znam samo za sobu

za kafanu i park

tri puta sam bio na većim koncertima

dva puta u muzeju

i oba puta je bilo dosadno

nekoliko puta u bioskopu

i gledao sam, mislim, samo dve pozorišne predstave

ja znam samo za sobu

košarkaški teren i park

i verujem da sam samo gubio vreme

nisam ispunio očekivanja

ni svoja ni tuđa

radim i radio sam samo fizičke poslove

među pijancima i mladim ljudima

sličnim meni

i pizdeo uvek kad zakidaju na plati

ili kad kasni

bilo je i vreme kad sam delio

sa porodicom

kartonsku kutiju kao sto

bilo je vreme kad sam

pržio cigaretama svoje meso

i želeo da poludim

do kraja

tu sam negde

ali nisam uspeo u tome

kao što sam mislio da će biti

i izgubio sam još pre

deo sebe deo sveta

deo sna

možda sam ja vaš čovek

i ovo vaša pesma

Mala pesma za laku noć

malo piva i muzike

sa radija

za laku noć

dragi prijatelji

malo muzike i piva

za malog čoveka

i njegov san

i ne želim više

da lažem sebe

dosta mi je toga

mala pesma za laku noć

ali neće biti

lako da se zaspi

ni ovaj

put

ali nije bitno

snovi obično izađu na loše

evo, još samo malo muzike

i još jedan gutljaj

i onda zaista

može da se kaže

laku noć

Moja  elegija

tužan je klavir

a i ja sam tužan

a i ne zaboravimo

da sam

pijan

ne bih se bojao sad

ni da umrem

iako znam da

ni tamo

ničeg nema

par puta kad sam popio

bio sam blizu da

stanem pred šleper

ali

nisam valjda bio

dovoljno pijan

to mi ostavlja mogućnost

da još biram

i evo,

ja opet pijem

što bi trebalo nešto

da govori o mom

kukavičluku

Ništa od toga

ne mogu da pronađem

utehu

ni za tebe ni za

sebe

u ovom svetu i

ovoj sobi

mogu samo da zapalim

još jednu

i zatvorim stranice knjige

koju čitam

posle mogu da odem da

pišam

posle mogu opet da sednem

onda da kuckam svoje zube prstima

leve ruke neko vreme

pa da napunim čašu

i opet zapalim

mogu još neke stvari

ali ništa od našeg spasenja

Smrt

ne znam koji je dan to bio

ali zvao je na pivo

pa smo se našli

šljakali smo zajedno

neko vreme

a znam ga i od ranije

i sedeli smo u kafiću i on

je plaćao piva

jer ja ništa nisam radio

a on je ostao da radi

i pričao mi malo o tome

i kako razmišlja da

upiše neki fakultet,

možda poljoprivredu

pošteno smo pili

i bilo je zanimljivo

gledao sam lica po kafani

i razmišljao da možda

napravim neko sranje

onda smo se prebacili na

razgovor o očevima

on je zastupao stav da je

otac uvek tiranin a da

ga ti ipak voliš

a on je uvek tiranin

složio sam se, osim sa delom o ljubavi

imao sam svoje razloge

“uvek sam više voleo starog nego mater” – rekao je

“i jutro posle njegovog odlaska

u bolnicu znao

sam da je mrtav

dok sam lutao napolju

a suze su same krenule

i otišao sam do ortaka i

sa njegovim ćaletom popio

flašu pića

i sve vreme sam znao

i uveče kad sam došao kući

video sam sve te ljude

što su došli da iskažu poštovanje

i krenuo sam da razbijam stvari

vrata, sitnice iz kuće

ali ništa mi nije pomoglo tada

u konačnom prihvatanju

smrti koja je bila posvuda

oko mene”.

***

muzika svira belo u

mojoj glavi

ja sam čovek koji

nastanjuje iluziju

a

moje umorne otečene

šake

ne žele da

završim kao poznati pesnik

biću zapamćen kao

budala

smrt pre dolazi kao

prijatelj koji nosi

pivo u ruci

nego kao vatreni plašt

a

oni koji su se borili u

ratovima

sad jasno vide uzaludnost

bega

ono što su izbegli tada

danas im se kroz ono što je  ostalo

od njihovih života

primiče veoma brzo

kao naravno i nama ostalima

Siniša Oreščanin rođen je u Karlovcu 1981. Od 1995. živi u Inđiji. Objavljivao je u RE-u, Knjigomatu i Ka/Os-u. Čitali ste Bukowskog? Iako bi, na neki način, ovaj tekst slobodno mogao završiti postavljenim pitanjem (a ukoliko bi ono bilo upućeno mladom autoru, mogli bismo se naći u nekoj vrsti demanovske dileme o njegovoj mogućoj retoričnosti), ipak smatram potrebnim to mišljenje ukratko argumentirati. Eksplicitan utjecaj spomenutog “pokvarenjaka” evidentan je, da se na trenutak vratimo onoj teorijski teško održivoj opoziciji, na formalnom i sadržajnom planu. Prije svega nailazimo na područje izrazite dominacije metonimijskog nad metaforičkim, što, posredno, rezultira ogoljenim, rudimentarnim i visoko narativiziranim izrazom. Pridjevi i atribucije reducirani su na minimum, a kada se javljaju, njihova upotreba obilježena je izborom onih uobičajenih i “neutralnih”. Ritmički obrasci (bazirani na opkoračenju i prebacivanju, polisindetonu, čestoj upotrebi anafore itd.) također upućuju na postulirani utjecaj, koliko god o utjecaju u doslovnu smislu danas možda bilo deklasirano govoriti. No nalazimo i druge “klasične” Hankove pjesmotvorne strategije i tematsko/motivske preokupacije: opetovanu i snažnu identifikaciju s određenim miljeom (pa i određenom klasom) te samopripisanu ulogu njezina “malog apologeta” pod motom “protiv svijeta vlastitom rutinom”;  naglašenu usmjerenost protiv visoke kulture i njezine “poze” (tri puta sam bio na većim koncertima/dva puta u muzeju/i oba puta/je bilo dosadno/nekoliko puta u bioskopu/i gledao sam, mislim, samo dve pozorišne predstave), čestu “urotničku” identifikaciju s (neakademskim!) čitateljem (možda sam ja vaš čovek/i ovo vaša pesma), “ponosni gubitnik” pristup elegije za malog čoveka kojem treba tek malo muzike i piva/i njegov san, opijate promatrane istovremeno kao izraz hedonizma i bijega (u maniri Pijan/stari Bukowski/pijan), zatim odnos prema ocu kao i odnos prema radu (koji odlazi korak dalje od paveseovskog (ruralno) flaneurskog Lavorare stanca i zadobiva konkretniju socijalnu i psihološku dimenziju – komodifikacija i otuđenje ovdje su uzeli svoj danak), “egzistencijalne”, (R. Harrison) “tipske pseudouniverzalije” (trećem su ubili brata/a i on će nekom ubiti brata/nema drugog načina/da mržnja prođe) koje Bukowski tako voli i brojne druge signature ovog “prljavog realizma”. Ako ste, štoviše, Bukowskog čitali u (često izvrsnu) hrvatskom ili srpskom prijevodu, prije svega Maruninu, Šindolićevu ili Rigonatovu, vjerojatno vam nije promakla ni pomalo specifična “mikrosintaksa” nastala kao rezultat transponiranja “grubog” i “oštrog” ritma originala u naš jezični sustav; obrasci koji su sasvim primjereni našem jeziku, a opet tako osjetno dužni izvornom fonu. I o njihovoj prisutnosti u rukopisu dalo bi se govoriti, no to bi već bio prostor neke mnogo pomnije analize. Recimo još da bi se iz pozadine Bukowskom mogao prikrasti i Ferlinghetti, pa i O’Hara sa svojim I do this, I do that, ali bez onog famoznog O’Harina šarma. Ipak, Oreščaninov “prljavi pesimizam” ostavlja nešto estetskog prostora, s onu stranu spasenja. Ako volite Bukowskog.