Obmana i poslednji dani Sokratovi

Sokratov suštinski doprinos evropskoj kulturi je nesumnjiv, i s tim se slažu i njegovi najveći protivnici. Takođe, zasluge za prelaz iz filozofije prirode, sa svim njenim promenljivim stanjima, u filozofiju nepromenljivosti ideja, pri čemu je Atinjanin inspirator Platonovog učenja o oblicima i predstavama, definitivno pripadaju ovom misliocu. Ono što može biti podložno kritici jesu njegova “nedužnost” i rigidni “legalizam”, bez obzira na to da li je reč o naivnoj interpretaciji pojma “javni interes” i njegovoj beatifikaciji, s jedne strane, ili o slepoj poslušnosti prema odlukama istog državnog mehanizma represije kroz ravnodušni pristanak na ispijanje pehara sa otrovom. Teze koje slede jesu pitanja koja bi, o Očuhu filozofije, postavio Čarli, junak romana Krvoslednici, u pokušaju da opovrgne tvrdnje o, navodnoj, nevinosti Sokratovoj. Pa, krenimo redom.

Jesu li Sokrat i Isus uopće postojali?

Tragična je činjenica da civilizacija počiva na dva čoveka za koje nismo sigurni jesu li postojali ili su samo plod mašte. Hrišćanstvo zasnovano na mitu o Isusu i filozofija oslonjena na Sokrata imaju više sličnosti nego što bi ih trebalo očekivati: nema konkretnog dokaza postojanja pomenute gospode, nema pisanih tragova, a sve što znamo o njima konstruisano je na osnovu tuđih priča. Naravno, sasvim je svejedno da li je reč o Isusovim sledbenicima – kako ono beše, i da nema Boga trebalo ga je stvoriti – Platonu, kome treba polazište za lične filozofske stavove i koska o koju će oštriti učeničke očnjake ili Ksenofontu, čiji su spisi problematični iz više uglova, uglavnom tupih, i iz mnogo više razloga, većinom opravdanih.

Preterujem? Pošto, sada, ne postoji mogućnost da mi esej bude zaplenjen, uz napomenu da “žalba ne odlaže izvršenje”, želim da podsetim na neke od činjenica, pri čemu ću potpuno zanemariti uticaj “kolektivnog pamćenja”, odnosno lični doprinos hiljada nekritički raspoloženih sledbenika, vernika i filozofa, koji su u održavanje mitova uneli i svoja lična iskustva.

Prvi od ove dvojice, Isus, ima nameru da se vrati Sudnjeg dana i u Raj povede sve pokajnike, sem onih koji se ne kaju za jedini neoprostiv greh – “nemanje vere u Hrista”. Nelogično, s obzirom na to da dotični na krstu izgovara: “Oprosti im, Bože, jer ne znaju šta čine”, i time uvodi oproštaj bez selektivnosti. Dakle, sledbenicima je, sem šargarepe u obliku Uskrsnuća, potreban i štap u vidu “odricanja od Hrista”, idealan alibi za progone jeretika, inkviziciju i krstaške ratove. Međutim, ovde nije reč o frontmenu, već o logističkoj podršci od strane svetog Pavla, ustanovljivača sveštenstva i onoga koji hrišćanstvu daje formu učenja, uz svesrdnu pomoć, kako lucidno primećuje Vil Djurant, “jevrejske apokaliptično-ezoterijske najave dolazećeg carstva, podsticaja u vidu Hristove ličnosti i vizije, preuzimanja paganskih verovanja i obreda, kao i organizacionih obrazaca i duha Rima”. Dakle, širenje reči od strane apostola, među kojima se posebno izdvaja Pavle sposoban da ekstendira tržište zainteresovanih izjavom da “svako može da se nada vaskrsnuću i odlasku na nebo”, pretvorilo je skromnog stolara u simbol nade, utehe i nadahnuća.

Sve to, mnogo godina ranije, propoveda i prorok Isaije. Nažalost, nedostatak suporta, dobre organizacije i mreže saradnika za “multilevel” pristup tržištu sprečava ga da, poput Isusa, postane najtraženiji brend. Hrišćanstvo, kao najveća nevladina organizacija svog doba, i te kako je svesno značaja trend-setera u širenju ideja, kao i uloge prvog spin-doktora u istoriji, svetog Pavla.

Prejaka kvalifikacija? Naprotiv, onaj ko je rođen u Tarsu, zavičaju mudrih i slavnih stoika, dovoljno dobro poznaje grčki jezik da javne propovedi drži i u samoj Atini. Uz dobro poznavanje hebrejskog i latinskog, zadovoljeni su prvi uslovi – poliglota i kosmopolita – koji se postavljaju pred čoveka od koga se očekuje da mu plebs veruje. Druge je vrste priča o stavu vlasti prema poznavaocima jezika i onima koji ceo svet prihvataju kao otadžbinu. Prisetimo se, nije bilo tako davno, conditio sine qua non za status izdajnika i špijuna. Već viđeno? Tako je, svaki dan u 19 i 30, na 1. programu RTS-a, od ’87. do 2000. godine, autori – Bračni Par, saradnici na scenariju – Želimir Žile Žmigavac i Nine fon Garenštal, muzička podloga – Zoran Ruzmarinović Čobanče...

Ono što je Pavle Isusu, to je Platon Sokratu

I to su jedini dokazi? Nikako, ovo su samo osnovni preduslovi koji traže još i Žrtvu – “umro je zbog svih nas”, Čudo – “ustao je iz mrtvih”, Besmrtnost koja je, pored čuda, “najmilije čedo vere”, kako u Principu nade tvrdi Ernst Bloh, Oprost, Spasenje... I, ono najvažnije, promotera ideja s ljudskim likom, nekoga ko nije bezgrešan i ko je tako sličan nama da u Poslanici Rimljanima kaže da je “kao čovek telesan, upregnut u ropstvo greha, te ne čini dobro koje želi, već zlo koje ne želi, iako zna šta mu Božji zakon nalaže...”

Nedovoljno? Možda vama, ali ne i sirotinji raji koja hrišćanstvo prihvata s takvim oduševljenjem da ga rimski car Konstantin proglašava državnom religijom, oho, opet “javni interes” – monopol kao vrhunac dobrog lobiranja i krešendo adekvatne percepcije marketinške ideje, a krst postavlja na zastave i štitove svojih legionara. Ne ubij, osim ako država ne naredi drugačije. Pretpostavljam da je ovako glasilo jedno od načela tadašnjeg Zakona o opštem upravnom postupku...

Ono što je Pavle Isusu, to je Platon Sokratu. Čovek iz senke, u idealnoj prilici da svoja lična uverenja prikaže kao kredo svog učitelja, inspirator svetog Avgustina taman toliko koliko njegov učenik Aristotel nadahnjuje svetog Tomu Akvinskog, osnivač Akademije koja je opstala skoro ceo milenijum i koju će, da paradoks bude još veći, zatvoriti baš hrišćani, prinudiće Karla Popera da ga nazove “najvećim neprijateljem slobode i demokratije” i osobom koja je omogućila da filozofija pruži podršku Zlu, svejedno da li govorimo o inkviziciji, nacistima ili komunistima. Ni definicija “vesnika komunizma” nije bez osnova, ako utopijsku nit povučemo od Platonovog esencijalizma, preko Aristotela do Hegelovog istoricizma. Kuc-kuc! Otvoreno! Gde si, bre, Markse. Da čekamo Gruča ili...? Znači, ne treba. Okej, sad su svi tu. Ol majn tu majn... Je li, bradati, što se nisi zaustavio na teoriji viška vrednosti? To i nije bilo tako loše... Čarli, pusti čoveka, imamo važnija posla...

Čovjeku je uvijek potreban vođa

Elem, autor Gozbe je naklonjen robovlasništvu, hvali svoje rođake iz drim-tima “Tridesetorice tirana” čak i posle užasa koje su počinili, majstor je manipulacije, prisetimo se opisa nastanka demokratije i, pre svega, pohlepni prevarant koji bi da svoj recept upravljanja državom, posle odbijanja Atine, uvali Dioniziju Mlađem, vladaru Sirakuze. Cena? Prava sitnica – džabe klopa, gajba, kinta, karanje, plus status Kralja Filozofa. A vi, slobodno, i dalje verujte dobrim namerama filozofa, velikim rečima i spasonosnim idejama.

Bitno je da u ovo ne veruje Pol Šori koji zaključuje da je Platon predstavio pojedinca kao “biološku koloniju strasti i prohteva koji, kao crvi, gmižu unutar naše žive ilovače – patvorena smeša zveri i čoveka koja ostvaruje svoju ličnost isključivo svesnom vladavinom kraljevskog razuma”. Sjajan doprinos razvoju demokratije i slobode, nema šta. Ili, da pustimo Aristotelovog učitelja da sam progovori:

“Niko ne sme da ostane bez vođe. Niti čovekov um sme da se navikne na samostalno delovanje. Čoveku je uvek potrebno vođstvo.”

Dakle, istorija filozofije nas uči da treba da verujemo jednom autokrati, licemeru, manipulatoru i pohlepnoj džukeli. Bez mene ovaj put, ako je ikako moguće...

Drugi izvor legende o Sokratu ima problem druge vrste. Ksenofont, jedan od najgorih Sokratovih učenika, predstavlja osobu kojoj filozofija poklanja puno poverenje već više od 24 veka, iako je reč o nesumnjivo glupom čoveku. Zanemarimo li neke druge kvalitete koji mogu da ga vežu uz pedagoga Sokrata, čas fizičkog – vozići i muzičkog – sviranje na organu, ne postoji objašnjenje šta Ksenofont uopšte radi u povorci koja prati Velikog Daveža. Kao, nije bio dovoljno bistar da smisli nešto netačno!?! Verujem da mišljenje Bertranda Rasela da “izveštavanje glupog čoveka o tome šta pametan govori ne može da bude tačno, jer glupan nesvesno prevodi to što čuje na ono što razume” jeste eksplanacija najbliža istini, posebno ako se prisetimo visokih kriterijuma za položaj ćate u bivšoj JNA – pismen i glup ko kurac.

U svetlu svega ovoga, imajući u vidu iskustvo koje uči da je često važnije ko je zapisničar od toga šta je rečeno, mora se postaviti pitanje kredibiliteta izvora informacija koji “potvrđuju” nečije postojanje. Posebno ako ti isti, “nosioci kovčega” iz daleke prošlosti, pretenduju da budu krunski testisi začetka savremene civilizacije.

U redu je, što se mene tiče, samo se bojim da bi i Džek Trbosek, uz ovakve svedoke optužbe, bio oslobođen krivice, uz novčanu globu zbog narušavanja javnog reda i mira. A to je kazna koju je, molim lepo, predložio Veliki Gnjavator kao kontrapredlog optužnici sa letalnim ishodom!

Dakle, bez ijedne pisane rečenice, na osnovu rekla-kazala, i bez ulaženja u interese “nastavljača lika i dela i svetlih tradicija”, svet je pristao na baštinu nastalu na virtuelnim temeljima jednog koji hoda po vodi i leči neizlečive i drugog koji je otac filozofije, dok je majka još uvek nepoznata organima gonjenja. Danas ovi prvi završavaju ili u ludari ili u mardelju, dok drugi plaćaju posledice slatkog greha.

Alimentacija koja traje 2400 godina? Mnogo je, posebno za ovakav, šugav i šizofren, svet u kojem živimo...

Otac filozofije ili čedo grčke mitologije?

Sasvim sam siguran da pozivanjem na “ekstatičnu retoriku lutajućeg proroka”, kako scenske nastupe i povišeni adrenalin svetog Pavla opisuje Ljuba Tadić, i paradokse vezane za “intelektualnu gromadu” zvanu Ksenofont, nisam poljuljao vaše poverenje ni u Isusa, ni u Sokrata. Ali, Platonova spremnost na sve discipline jajarenja sa vaćarenjem obavezuje na postavljanje još nekih pitanja.

Da li ste primetili koliko je sličnosti između krucijalnih grčkih mitova i legende o smrti Tatka Na Filozofi? Nisu li paralele između priključenija bogova i života Mudraca toliko bliske da se, s pravom, postavlja pitanje bezobraznog prepisivanja i još drskijeg elaboriranja? Da li je Sokratu potrebna ovakva kompilacija ili Platon, govoreći o drugome, želi da progovori najpre o sebi? Polako, jedno po jedno...

Legenda o Narcisu? Naravno, ako se prisetite uobraženih izjava Optuženog o svojoj mudrosti i citiranja tuđih pohvala, pri čemu nema nikakve suštinske razlike između zaljubljenosti u svoj odraz u bistrom potoku i ljubavi prema sopstvenoj mudrosti. Ikar i Dedal? I to, posebno ako “Radojica, dete nerazumno” odbija savete da ne leti prenisko, čitaj – široke narodne mase - ni previsoko da mu sjaj filozofije uma ne bi otopio vosak presokratovske misli na perjanim ulošcima sa krilcima. Uživanje u moći svojih ogromnih krila, po Robertu Grejvsu, ili zadovoljstvo prelaska u ristriktid erija, sasvim je svejedno. Jason i Zlatno Runo? Svakako, ako je “svaki čovek ostrvo za sebe” i ukoliko je čista runska vuna – Dejzi, vratii see – simbol mudrosti. Sličnost sa Orfejem? Obojica su stranci, znači neprijatelji, Orfej je Tračanin, a Filozof ima sumnjivo poreklo. Dakle, drugačiji. Dakle, osuđeni i bez suđenja. A Sokrat i Antej? Mudrac koji odbija izgnanstvo kao spas jer je Atina koren njegove filozofske snage i mitski junak koji mora da dodirne zemlju da bi povratio jačinu svojih mišića. Samo to? Nikako. Kao što Herakle izdiže Anteja iznad zemlje da bi ga odvojio od izvora snage, tako atinske sudije uspevaju da filozofski stav preobrate u politički i daju mu sudski epilog.

Nažalost, to nije i jedina prevara. A kad već govorimo o vaćarenju, da se podsetimo Tri puta prevarenog Ajanta Jana Kota i više nego upečatljivih sličnosti s našim antijunakom. Ne vidite ih? Ne čini vam se da je Ajant džukački izjeban, i “poštenom” podelom, sa pozicije vlasti, Ahilovog oružja post mortem, i ludilom koje ga tera da ratuje i sa stokom i protiv stoke i gura ga u tešku sramotu, i samoubistvom koje traje celu noć, mačem dobijenim od Hektora, posle šibanja na ferku? Tako je, isto onako kako je Mislilac doveden u zabludu obećanjima o fer suđenju, poštenim tužiocima i nezavisnom sudstvu. Nezavisno šta? Ako ćemo da se podjebavamo, važi. Ali da se zna ko je prvi počeo...

“Trust pilećih mozgova”

Međutim, mitovi koji izgledaju kao pravljeni po merama Smora Atinskog jesu oni o Prometeju i Sizifu. Zašto? Zato što nema boljih paralela između Prometejeve kreacije ljudi od gline kojima će biti udahnut život i stvaranja sokratovsko-platonovskih pojmova. Od prvih će nastati ljudski rod, od drugih počinje filozofija nepromenljivosti Ideja. U čemu je suštinska razlika između Prometejevog arogantnog testiranja Zevsove pohlepe, u vidu džaka sa salom i kostima i vreće s mesom, kako tvrdi Hesiod u svojoj Teogoniji, i Sokratovih zapitkivanja po atinskim trgovima, Čemu, Zašto, Kako? Da li su Zevsovo kažnjavanje oduzimanjem vatre ljudima i sudsko sprečavanje podučavanja atinske mladeži u suštini ista vrsta manifestacije sile od strane sujetnih “autoriteta”? Kako osporiti sličnost između Prometejevog ponovnog švercovanja vatre nazad, među ljude, i Sokratovog vatrenog pozivanja na glas savesti, a da ne osporite zdrav razum? Ideja Vatre ili Vatra Ideje? Gde su razlike, ako ih uopšte ima, između okivanja na vrhu Kavkaza, dok orlušine žderu džigericu, i prinuđenosti da slušate obrađene tastere i drukalice, napaljene sudije i gomilu željnu krvi? Razlike, možda. Sličnosti, sigurno. Više nego slučajne...

I to je sve? Neee, tek smo počeli. Ali ćemo ovoga puta prizvati “tešku artiljeriju” u vidu intelektualne haubice pod imenom Jan Kot, koji ovako komentariše Eshilovog Okovanog Prometeja:

“Sila i Vlast, Zevsovi izaslanici, ironični visoki činovnik Bezbednosti i ćutljivi Izvršitelj, nadgledaju zanatliju Hefesta da dobro obavi svoj posao – prikivanje Prometeja uz stene.”

Ili, još britkija analiza:

“Dramska radnja je Prometejevo odbijanje da Zevsu oda tajnu budućnosti; Premoć je ograničena neznanjem, znanje je ograničeno putem premoći.”

No koment? A ne, nećete se tek tako izvući. Ako je Čarli bio prinuđen da sluša “trust pilećih mozgova”, kako kokoške napaljene na vlast umesto na kurac naziva Danilo Kiš, u vidu sudije i tužioca, moraćete da čujete šta kaže drugi svedok Čarlijeve odbrane, Nortrop Fraj: “U društvu koje je zlobno, okrutno, bolesno ili ugnjetačko heroj će, verovatno, biti slomljen samo zato što je heroj.”

Usporedba sa Sizifom

Dakle, privezan na kosmički stub, axis mundi, osuđen na deset hiljada godina bola i patnje i prinuđen da mu kokošiji mozak sa kandžama otkida živo meso koje zarasta preko noći? Zarasta, da bi mu bilo lakše? Jok, bre, da ga boli još jače, onako kako je Čarlija bolela majčina sramota zbog njegovog hapšenja i očev infarkt i smrt zbog sinovljevog pritvora i suđenja – krešendo terora od strane Sile i Vlasti u Močvari. Glupe, nepismene, primitivne, zlobne, zavidne, zločinačke. Vlasti – u najogoljenijem smislu te reči.

Ali, koliko god komparacija sa Prometejem jeste zanimljiva, upoređivanje sa Sizifom daje liku i delu Gnjaveža drugačije značenje. Dok svedoci propisno “obrađuju” lopova Autolika i dok Sizif muški treska iza šupe Antikleju, ćerku lopine i Laertovu ženu, pri čemu je rezultat koitusa Odisej, dotle Vilozof istresa Atinu iz borosana svojom upornošću i insistiranjem da dobije odgovore. A da, kao što ni Sokrat ne može da drži jezik za zubima, tako ni Sizif ne može da izdrži da ne ispriča Asopu kako mu je Zevs oteo mezimicu. Rizalts? Vrlo slični, Mudrac u mardelj zbog “uvođenja demona” a Gurač Kamena u Tartar zbog “odavanja božanskih tajni”.

A Kamen? U tome i jeste suština, odgurati Ga do vrha, po hiljaditi put, “dozvoliti da živi apsurd i gledati mu u oči” – kako nas uverava Alber Kami i tvrdi da to znači pobunu, jer je revolt odgovor na izazov apsurda. “Mit o Sizifu je tragičan zbog toga što je njegov junak svestan” – nastavlja Francuz i definiše razloge za ovakvu kaznu: prezir bogova, hmm, ili sudija – pitam se, mržnja prema smrti, odakle mi je ovo poznato, i strast za životom, čisti deža vi. Dakle, Sokrat, mnogo godina pre tvorca filozofije apsurda, definiše dva moguća univerzuma: svet milosti i svet pobune. Oba tako žestoko prisutna u Odbrani i poslednjim danima.

Mislite li i dalje da Sokratovo učenje ne može biti jedna grčka mućkalica, zgotovljena majstorskom rukom Širokog, sastavljena od mitova na kilo, od legendi na kašičicu i od Platonove manipulacije, navrh noža?

“Aristokle, učeniče moj, ako ikada umrem, a ti nastaviš da se baviš filozofijom, dodaj još malo belih bubrega od Urana, čisto zbog tradicije...”

Malo mi je bljutavo sve ovo...

Ulomak eseja Krvoslednici opet jašu ili celo tuce poluteza o Mrsomudu Atinjaninu

Saša Stojanović rođen je 1965. Piše putopise o grčkim otocima za Spin magazin i Pressing. Objavljuje eseje u niškoj Gradini, kragujevackim Koracima, sarajevskom Odjeku etc. Autor je romana Krvoslednici (IP Filip Višnjić Beograd). Živi u Leskovcu.