Otvoreni labirint

Da bi se izašlo iz mraka labirinta i pobjedilo njegove demone, potrebno je prinjeti žrtvu Afroditi, božici ljubavi. Potrebna je ljubav, jer tajna života nije u pustoj arhitekturi, nego u ljubavi.

Kad bi čovek poželeo da se osvrne, u jednom trenutku, i napiše roman o svom detinjstvu i mladosti – da li bi mogao da dobije celovitu, zaokruženu priču? I da li bi njen tok bio jasan, da li bi jedan događaj prethodio drugom, uslovljavao ga, i logično se nastavljao u fabuli sa jasnim uvodom, zapletom, i raspletom (tragičnim ili sretnim, zavisno od volje sudbine!). Mnogi pisci odgovorili bi potvrdno (i jesu, u svojim delima). Ali, zato (između ostalog) njihove autobiografije deluju neiskreno, necelovito (eto apsurda!), i predvidljivo. Rade Jarak, međutim, na početku romana Pustinje upozorava: “Priča o tetkinoj kući trebala bi se nalaziti na početku veće pripovijesti, svojevrsnog bildungs romana o meni, o odrastanju, o životu u toj kući. Međutim, ne može se složiti neka veća i ozbiljnija fabula oko toliko sentimentalnih pojedinosti. Niti dundo i tetka – premda su meni izuzetno važni – ne mogu postati književni likovi, u punom smislu riječi. Jer su odviše stvarni, jer su stvoreni od realne materije. A istovremeno u mom sjećanju blijede i nestaju poput duhova, kao da ih nikad nije bilo, kao da je sve to bio san.” Jarak nam neće, dakle, izneti jednu osmišljenu, zaokruženu priču o detinjstvu. Međutim, njegova autobiografija (pisac naglašava fikcionalna, dokazujući još jednom svoje poštenje!, jer svaka je autobiografija zapravo svojevrsna fikcija, podešavanje događaja sopstvenom biću) ne gubi zbog toga na težini, niti baulja po pukom impresionizmu i asocijativnim mislima. Možemo reći da su Pustinje slikovnica detinjstva iz Dubrovnika, pokušaj da se raznolika sećanja, porazbacana bez hronologije (pojavljuju se po nekim tajnim zakonitostima duše pripovedača), povežu u priču važnu ne toliko za čitaoca koliko za pisca. Dobijamo utisak da priča nastaje u trenutku čitanja, da pripovedač in medias res želi da otkrije skrivenu smislenost događaja i stvari koji su ga odredili i učinili onim što je danas. Čitaocu se, pri tom, čini da učestvuje u intimnom istraživanju detinjstva pripovedača, te tako i sâm, nehotično, dobija priliku da se osvrne na avanturu sopstvene individuacije.

Magija sjećanja

Struktura romana podseća na labirint, a on uvek ima nekoliko odrednica na svojim putevima. Prva je, dakle, drevna kuća Jarkove tetke i dunda, građena za njegovo gospodstvo austrijskog nadcestara. Uporedno s Jarkovim odrastanjem ona doživljava degradaciju (najveću tokom građanskog rata) i opominje da su sve stvari (ma kako drevne i stabilne bile!) osuđene na nestajanje. Ali, ta kuća tek je polazište za sećanja, njihova baza, baš kao što su njene sobe, terasa, vrt, singer mašina, starinski sto, knjiga – uporišta oko kojih se nižu raznorazni događaji, zapravo, sâm život.

Mada pisana petnaest godina, ova knjiga ujednačena je po specifičnom liričnom stilu (poezija ovlaš ogrnuta u ruho proze!) i sposobnosti pripovedača da plastično prikaže ljude i predmete, atmosferu (svoju prošlost, tačnije); on ih, bukvalno – slika rečima podsećajući pri tom na slikare romantike i nadrealiste (neobičan spoj koji ne dozvoljava da fina patetika poprimi tonus bolećivosti). Referentni okvir pripovedača je promenjljiv, te nam se ponekad obraća kao odrastao muškarac, drugi put kao pubertetlija, treći kao mladić... Ali, pre svega, Jarak nam uverljivo prenosi način na koji jedan tankoćutni dečak doživljava realnost.

U ranom detinjstvu svaka stvar, pa i ona najobičnija, može dobiti status magičnog predmeta, a sve ono što je detetu nepoznato – ne ostavlja ga na miru sve dok ne dobije objašnjenje na svoje uporno insistiranje: “Zašto?” Ipak, radoznalost ovog dečaka okrenuta je ka unutra, i on ne želi toliko da otkrije smisao stvari i pojava koliko da oseti, izravno, njihovu tajnovitost (dakle smisao koji nije neposredan i koji se više tiče biti nego znati). Pritom, u njegovom opažanju još uvek ne postoje kategorije “bitno” i “nebitno”, nedostaje, dakle, pragmatizam, pa i površnost apstraktnog posmatranja koju donosi zrelost. Sve može da bude bitno, samo ako je dovoljno intrigantno. A magija, ipak, mora da ima svoju konkretizaciju – inače nije autentična! Tako dečak Rade, mada opijen vatrometom nad dubrovačkim nebom – ne veruje u njegovo postojanje, sve dok... Došla je niotkud, iz mračnog neba. Šireći plavu svjetlost preletjela je okruglu kulu Svetog Jakova, parkiralište i cestu, pa krov vatrogasne radionice – koji je bio zadnja prepreka jer se dirao našeg vrta – i pala unutra, u vrt. I mi smo sudjelovali u čaroliji, gledali smo zabezeknuto s tarace: evo dokaza!

 Slobodno traganje za ostvarnjenjem magije omogućeno je mirom koji se oseća u tetkinoj kući, u kojoj se dečak nalazi na letovanju. Dundo i tetka nemaju dece, te im njegovo prisustvo donosi veliku radost, toliku da će postati krajnje popustljivi; to će potaknuti, čak, i izvesnu razmaženost koja će se iskazati svoj ekstrem pri jednoj poseti dečakovog oca. Ljut, iz ko zna kog razloga, možda i iz želje da se prikaže važan, podići će ruku, tačnije nož na dunda: “Mali, zaobljeni, tupi, i bezopasni nož... i s njim, doduše preko stola, zaprijetio dundu: ja ću tebe nožem, znaš... Koliko je drskosti, jada i očaja bilo u tom pokretu”. Taj događaj (koji muči pripovedača i kao zrelu osobu) dečaka je osvestio, podsetio na duboku naklonost koju, zapravo, oseća prema dundu. Čitav njihov odnos bio je udaljen od ma kakve agresivnosti, svađe, suprotstavljenosti. Na jednom mestu pripovedač tvrdi da je, krećući se po kući, spontano otkrio tajnu vremena. Ali, i incident sa dundom dao mu je očigledan dokaz da ono što se jednom dogodi – ne može se obrisati. I zaista je loša strana sećanja ta da ne pamtimo samo ono prijatno, već i sve ono drugo što nas je duboko dojmilo, potreslo. Takva sećanja stalno opominju.

Smrt i vanjski svijet

Premda im je oboma zajednička smirenost, nežnost i uravnoteženost – likovi tetke Jele i dunda Pava – ipak su vrlo različiti i po poreklu i po karakteru. Jela je praktična žena, sva u kućnim poslovima: pranju, kuvanju, peglanju… Ipak, oštro oko pripovedača otkriva da se ne radi tek o neuglednoj domaćici. Jela je, primećuje, tokom svog života prošla kroz nekoliko represivnih sistema: odrasla je na selu, pod surovim patrijarhalnim vaspitanjem, zatim se preseljava u grad, gde se valjalo prilagoditi novim socijalističkim tekovinama; preživljava dva rata. “Unatoč mekoći njezina tijela, i površinskoj podatnosti karaktera – što je stvaralo sasvim pogrešnu sliku – njezina je otpornost zapravo bila ogromna. Bila je to otpornost višeg reda, poput one mora ili zraka. Na neki čudan način znala je donijeti radost.” I zaista, nije li sposobnost radovanja, i donošenja radosti – najočigledniji dokaz zdravlja? A drugi dokaz je prihvatanje stvari koje se ne mogu izmeniti. Jela nije razočarana što je njena vanredna lepota netragom nestala. Nema u njenom držanju oholosti, niti zavisti prema drugim, mlađim ženama. Štaviše, ona im, kao krojačica, pomaže da prikriju svoje nedostatke, da izgledaju zanosnije. Poslovi izbora materijala, krojenja, merenja, precrtavanja, šivanja – za dečaka predstavljaju prave svetkovine ispunjene radošću. Čini mu se, da sa Singer mašinom i elipsastim trokutima u ruci, tetka Jela postaje alhemičarka koja otkriva nove istine o svetu, daleko od svake egzaktne nauke: Istina u koju znanost još nije pronikla! Jedna od njih – krila se u probama ispred velikog starog ogledala. Posmatrajući obrise gospođa, dok isprobavaju Jeline kreacije – dečak je, mada previše mali da bi ih posmatrao ozbiljnim muškim okom – ipak uspeo da otkrije ponešto od ženskog erosa.

Ako je Jela u romanu sinonim za kućni život, dundo Pavo je za šetnje po Dubrovniku. Te šetnje su blagoslov za obojicu; dundo ispunjava svoju želju za očinskom ulogom i igra je blago, nenametljivo. Pripovedač (kao odrasla osoba) dunda opisuje kao plemenitog, a ipak izdistanciranog čoveka: “a sve te osobine nemaju veze sa mojim priprostim rodom… iako je i on bio samo inžinjer u automobilskoj garaži punoj kolomasti i ispušnih plinova, ipak je čitav život posvetio stvaranju izuma, tehničkih nacrta… uvijek je nosio odijelo, bio je pitom, uzvišen na neki nejasni način.” Budući da detinjstvo karakteriše egocentričnost i povišena emotivnost, a ne sposobnost prodiranja u tanane ljudske osobine, dundo za dečaka predstavlja vodilju koja mu dozvoljava opušteno istraživanje Lokruma, Portoča i Straduna, ali i koji mu – čim naiđe opasnost! – pruža i neophodnu zaštitu. Dundo je pronicljiv, i primećuje neobičnu širinu dečakove mašte (možda zato što u tom dečaku vidi i sebe – jednako su introvertni, jednako senzitivni), te ga podstiče na pisanje romana (pravog pravcatog!). “Isprva sam se malo durio. Kako to, odjednom pisati roman, a ne igrati se, na primjer? Lijepo, ti ćeš govoriti, a ja ću pisati – kaže dundo.” Taj harmonični odnos biće prekinut iznenadnom dundovom smrću. Za dečaka je ona dvostruko užasna: prvo – najbliži su je pokušali podmuklo sakriti, pravdajući se da se dijete ne potrese, a potom i činjenica da je bilo čiji nestanak nemoguće sakriti. Život se ne može izrežirati kad nestane njegov glavni akter. Međutim, upravo će ta smrt označiti trenutak osamostaljivanja dečaka, okretanjem ka moru i ljudima na plaži. Postoji još jedan svet, koji se može otkriti samo ako osoba krene sama prema njemu.

Pustinja i Singer mašina

Knjiga, pustinja, labirint i Singer mašina – predstavljaju simbole koji su višeznačni za pripovedača, a ključni za razumevanje ove autobiografije. Praktični priručnik za modernog čoveka iz 1936. godine jedna je od prvih knjiga sa kojima se pripovedač sreće. Njena kupusasta forma, enciklopedijski pristup pojavama, veliki broj ilustracija, fotografija i zemljopisnih karti – predstavljaju atribute koji će je učiniti najzanimljivijim predmetom u tetkinoj kući. Zanimljivo je kako pripovedač svoje dečje impresije intrigantno povezuje sa mislima ili delima priznatih umetnika, poput Danila Kiša, Saint Johna Persea, Pessoe, Lorce.... Dok posmatra kartu Afrike, meditira: “Nad tim saharskim ljubičastim bojama, povezao sam kasnije, sigurno je letio i Saint Exupery. Isprva na zapadnoj poštanskoj ruti duž Atlantika, bježeći od berberskih plemena... a kasnije i preko same Sahare, preko bespuća ogromnih pješčanih ergova. I tada je mali princ, Saint Exupery, spoznao širinu i prostranost zemlje. Upoznao je ona mjesta koja se tako prostrana i daleka ljudima. Napisao je da ljudi uvijek hodaju istim stazama, a naokolo ostaje još punog nepoznatog i zaboravljenog prostora. Taj neistraženi prostor, ta ogromna prostranstva, pripadala su njemu. Ali i meni, bar djelomice, dok sam zaneseno gledao kartu i zamišljao pustinje, džungle, savane i vodopade. Imao sam osjećaj da izlazim iz puke apstrakcije karte i da mogu zamisliti, da mogu u vrtoglavom trenutku materijalizirati sve te apstraktne daljine u svaki metar, u svaki centimetar, u svako zrno pustinje.” Pustinja se ovde javlja kao prostor beskonačnosti u koju osoba može udobno da smesti svoju individualnost, ona predstavlja i tačku za zaokret u razmišljanju, prazno polje za projekcije fantazija… Sve su to pozitivne konotacije pustinje. Ona drugo, sumračno i šturo tumačenje pustinja pripovedač nam ostavlja za kraj.

Labirint se prvo pojavljuje na otoku Lokrumu, kao živi spomenik različitih ljudskih htenja. On je vrt koji je svaki novi vlasnik osmišljavao po svom nahođenju, ne remeteći pri tom stanje koje je zatekao. Zato je vrt dobio formu neobičnog labirinta (koji ima svoje svetle, ali i sablasne strane), i pravo je otelotvorenje ljudske podsvesti. Poput Ivana Bunjina, pripovedač i Lokrum, ali i ostale delove Dubrovnika, opisuje s pritajenom strašću, koja se ponekad sublimiše u nežnost, a ponekad u strahopoštovanje. Ali, poput Desničinog Ivana Galeba – pripovedač, pored nesumnjive ljubavi prema rodnom gradu, ipak oseća da mu ne pripada. Tačnije – on ne pripada nigde. Nema svoj centar, baš kao što ni Dubrovnik nema: po tome su slični! jer Stradun nema deo koji bi mu dao pečat, koji bi ga odredio, pa kako onda stari grad – bez tačke oslonca – može biti centar bilo čega?

Dvije obitelji – Bliskost i Otuđenje

Kasno saznajemo da dečak nije siroče, ostavljeno u tetkinoj kući, kako nam se u prvi mah može pričiniti. A ipak, on bira upravo tu kuću za svoj dom. Pri tom, pripovedač zna da je detinjstvo kod dunda i tetke samo jedna strana priče. Zato on ne može da im u potpunosti pripada. On pomalo nervozno i nehajno prelazi preko opisa svog života sa roditeljima. Verovatno zbog toga što je i odnos sa njima bio takav: nehajan, nervozan, racionalan i moderan (ovaj izraz označava da odnosa gotovo da i nema). Osim toga, dečakovi roditelji često su se selili te je tako upoznao sve periferne delove Dubrovnika. “Otprilike ovako je izgledao taj rani put oko grada, koji je za mene imao težinu i značaj puta oko svijeta: Lapad (ladanje, zelenilo, stari tramvaji) – Iza grada (stari grad kao obećani dvorac) – Šipčine (radničko predgrađe, tuče i sirova borba za život) – i na kraju opet Lapad (puni krug, monotonija).” Vidimo roditelje koji u potrazi za boljim sutra (a u socijalizmu to sutra je delovalo tako dostižno!) ne žive ovde i sada, ne stižu da osete svoje potrebe i želje, ne stižu da se opuste, da osete ljude oko sebe. To je ritam dijametralno suprotan od melodije u tetkinoj kući. Isprepletenost  disharmoničnih ritmova dve porodice (jednom je ime “Bliskost” a drugom “Otuđenje”) pravi duboki procep u identitetu dečaka, kojeg on odrastanjem postaje sve svesniji. I sâm stil pisanja nalazi se negde između te dve porodice. Želja da se toplo prikaže odnos sa tetkom i dundom zakočena je, može se samo nazreti u iscrpnim opisivanjima kuće, i pripovedač na jednom mestu primećuje: tajna života nije u pustoj arhitekturi. Možda bi se, dublje opisujući odnos sa njima – pripovedač utopio u moru osećanja koje bi ga osvojilo, i iz toga se čitav ne bi mogao izvući. Moguće je da taj strah podgreva ona druga strana u njemu (introjektovani dar bazične porodice koja preti: budi racionalan!… ne može se složiti neka veća i ozbiljnija fabula oko toliko sentimentalnih pojedinosti).

Period puberteta pripovedač ovlašno dotiče (sjajno opisuje potrebu mladog čoveka da se udružuje u grupe, ma kako problematične one bile, kao i svu krhkost samopouzdanja tinejdžera, koja se tako često ogleda u jednom tipičnom usiljenom stilu ponašanja), a adolescenciju ostavlja gotovo potpuno po strani, navodeći svoje fotografske dnevničke opise Dubrovnika (jedan od razloga je činjenica da se tada odigravao građanski rat, toliko bolan da ga pripovedač poistovećuje sa duševnom pustinjom).

Izgleda da je pripovedač svestan stare istine: da bi čovek shvatio sebe treba da zađe dublje, u prva sećanja ranog detinjstvo. Ipak, upoznavanje sebe, sagledavanje prošlosti – otvoreni je labirint, koji ne garantuje pronalaženje izlaza. Moguće je da ga labirint i nema. Ali, možda samo istraživanje, lutanje po njemu može umiriti čoveka, pomiriti ga sa njegovim podeljenostima, dati mu osećaj celine? Na to bi najbolje odgovore mogli dati upravo pisci.