Željko Jerman  

Egotrip - Pardon, htio sam reći...

“Scheverina je audiovizuelno educirala zaspalu naciju sto joj / to jest naciji ....se desava........JEBU JE   !!!!!!!!!!!! / NACIJU......vuci u magarecoj kozi / crni u crveno.........crveni u crno / a nama ostalima u tunelu vec odavno kmica / tko te takne taj te jebe / nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo / pa ni vezda nebu / da nam nekak nebu / odzachari se pobrinuse / da ono malo govana sto je u nama / projuri kao orient express”

Grafitisti i grafitistice duž Dežele serju naTO, po EU kamo su tek prihajali, kao i svemu (za)OSTALOM, što asocira na integracijske zahvate njihovih vlastodržaca, jerbo su dobili od svog tog euro-cirkusa proljev, za razliku od naših HDZ-ovaca (hdz-OVACA) koji imaju tvrdu kožu, pardon, htio sam reći stolicu, pa nam rade cirkuske predevropljanske, pred-pod  i nad potopljene socrealističke predstave u srčeku metropolisa svih KRAVATA, ter samo prde izigravajući majmune i kameleone, analogne jednakoČUDNE vukove i dresirane nespretne MEDVJEDE. Svjetina im se smije, no njih to ne dira, oni su se zakleli u Haagu da će svijetu isporučiti na gotovs... Gotovinu za GOTOVINU, pošto bi za lovu prodali i svoje guzicu, kamoli ne nekakvog (i tak) gotovog tipa (makar su ga još jučer voljeli ko B.B.B.-ovci Dinamo, više nego mamu... analogno su i NORILI u svezi i sprezi svih norih zbog Norca, ampak nisu ponorili; ponoril bu Norac kad ga zagubljenog Tribunal opići s jošte kakvih 15-20 let... tog dečka mi je skoro žal, bil bu generalni vojvoda med uznicima, v reštu).

Svesanaderske laži

“Kaj veliš, stari očka moj(?) – to sad pitam dedu pokojnog, čiji mi se troglas javio iz zvučnika oko kompa (imam ih tri, svaki šiba jedan tip glasa... mladog, u srednjim godinama, te starog Jermana) – od kada sam to na strani hrabrih sa stavom OKREN PETE KUĆI? I kako me odjednom spopala ljubav prema alkarima (?), čije sride i četvrtke nikad nisam mogao smisliti, petke još manje. Da, dobro se sjećaš, najradije bi razbil televizor kada je prijenos Alke, pogotovo što su iz tih pizdarija delali političke spektakle, izokrenute kak je vetar puhal; kleli se i na štitu svom junačkom PUZILI kukavički pred drugom Titom i Ličankom Jovankom, iz GORE lošedošlog Šuvara pravili Hrvatinu, e da, Francija Tuđmana (dok je još kraljevao DOLJE) pak nosili na štitu domovine paradirajući Medvedgradom... a jedino nisu mogli smisliti Ivicu i Maricu... tu su valjda prvi puta “U” svojoj historiji jedrili kontra (!) tramontane & ostalih olujnih vjetrova, e da, gotovo refulasto iznorili. Kaj veliš? Čujem Ja gluhonja to dobro? Sereš ti na takvog vojvodu kmetskog podrijetla, prave su vojvode nestale s Austromađarskom monarhijom... evo bi neki dan devedeset let (90!) kako je PRINCIPjelno upucan veliki prijestoNAsljedni nadvojvoda.

Ma nisam ti ja za kvazi đenerale i Vojvođane, Sinjsku krajinu, ponedjeljke i utorke, nego ti deda moj spet gori, i u mom kompjutoru pratiš politiku (a ŽIV si govoril da s kurvama ne treba poslovat)... dakle puca mi za SVENORCE, samo me smetaju SveSanaderi i Sanaderice, njihova dvoličnost, LAŽ stari očka, laž koja im je usađena u krv i gene i prije rođenja. A viš kak to zgledi (tek) kad narastu i dobe tvrdu stolicu, pardon, oću reć FOTELJU. Ajde bok, čitaj VUS, pusti me da šljakam, hoću napisat trip prije nego pođem na Korčulu, kako opet ne bi imal problema sa ZLIM SILAMA u slanju teksta. I tako mi spremaju zavjere u svezi uređivanja i spuštanja broda, sidrenja, i ponajviše plovidbe... veliš da znaš, da se pazim, ma OK. dedek, BUM!!! Samo ti na miru čitaj Vjesnik u sridu. BOK”!

Lepa naša puna flaša!

Ufff, jedva sam se riješio dosadnog djedića, mora da je popio fajn đerokuša (rakije), inače ne davi, samo kad pocuga, nemušt je ko saborski zastupnici kada se natežu oko cijene pšenice, igle u sijenu, konca u kruhu i, &, und, tsl. Al, ajme, izgleda da se stvarno otkačil, evo ga opet: “Želkec, se sećaš kak sam zabavljal tvoje društvo, koje ti dolazilo saki dan na tulume u atelje Blavup. One cure kaj bi svakom dale su pišale od smeha, a ti si me teral van. Da one, za koje si rekel kaj tak buljim u njih kad i tak niš nemrem! Al si me raspigal! Znaš kaj sam ti odovoril? Da bi sve vriskale kad bi došle pod mene! A stalno su fektale da im povedam zgode iz 1.Globalnog rata, i popevam vojničke pesme... na kaj si ti dobival fraze; nis mogel me čut ni videt kraj tih puca. Tak sam pričal kak je general Gerba bil strašno dobar vojskovođa, al jako mali čovek – ko kepec je zgledal. Pa je imal zdresiranog konja kojeg je naučil kleknut, da se mogel popet na njega. I kak smo ga mi vojaci naljutili, kad smo postrojeni pred odlazak na frontu, posle carske himne pevali hrvatsku: “LEPA NAŠA PUNA FLAŠA”!!! Ona Željka s Kozjaka, ona kaj me jenput brijala dok ni bilo Marte, vikala je – “Još deda, još”! Ondak sam im pričal o vatrenim Mađaricama i jebežljivim Slovenkama, pak popeval ovu: “Kam stara po ganjku / tam mlada za njom, / kam stara skosmatom / tam mlada zgolom”... onda onu: “Kurva mati, kurva kći / prijde sneha, pa su tri”! I nastavi stari vukodlak, ženskar (kada je baka umrla, za 6 mjeseca se, u sedamdestičetvrtoj (74!) oženio, on sav nikakav, zgrbljen i zamazan, za pravu uštirkanu gospođu, damu koja je međutim iščekivala nasljedstvo... nu; moja mama Marta ju proahtala, i bi happy end)... dakle nastavi Francek blebetati, kad skužim kako ga prekinuti, te s mirom nastaviti svirati po tastaturi. Vidim na regulatoru zvuka upaljenu zelenu lampicu, pa mi bljesne; to je sinko Janko ostavio dok je furao neku igricu, pa jednostavno ugasim svjetlost i nesta Grossvaterovo troglasje!

IDEMO DALJE!!! Bem ti duhove, žuri mi se na morje, PARDON, HOĆU REĆI... više ni sam ne znam kaj? MA, koga ne bi zmotalo to njihovo konstantno prisustvo, jelda Marto moja (sad moje skretnice popustile pa zazivam mamicu, zaboravivši da visi ko visuljak stalno u metropolisu JODLERA, gdje za resnico visi, pardon, hoću reći... stoji zabita na zidovima galerije ŠTUCA, ma koji mi je kurac, PARDON – ŠKUCA!). Visi samo jedrenjak nošen velikim valovima, za kojim lete tmurni oblaci, sveskupno nešto ko kada se na Jadranu pojavi ŠKURA BURA. Aber, oliti ali; opisano VISI unutar okvira kičeraja, slike od koje se MARTIN DUH ne miče, a ja bi da visuljak bude stvarni, bez jedara i pogotovo škurih i opakih vjetrova, onak šešulast ko dragi mi zagubljeni motorni brodić ŠEŠULA, s kojim se svakodnevno virtualno družim,  jerbo me tugaljivo gleda sa radne površine i kao da pita: “Kada ćeš mi doći, kapetane? Ajde POŽURI! Pogledaj me kako sam herzig! Vidi te uzbudljive valove jakog maestrala, kako se pjene, mene i more ka tebi dižu (Pupačiću – kako si?). Trunem na prokletoj rivi od rujna prošle godine, a obećao si me zrihtat već u proljeće, dizalicom me spustiti  dok je još to sasvim legalno, prije 15. lipnja. I rekao si biti odonda sa mnom, ostavit me samo na dvadesetak dana kada ideš preuzeti obiteljske obveze i kada mi dolazi naša jedinstvena Jedina. Pa da ćeš se vratiti i biti uza me što dulje uzmogneš u Septembru! JOK! Miko i ja i svaki dan se tješimo: “Danas ga nema, ok., ali sutra će sigurno doć”!

Tko te takne, taj te jebe...

Ajooj mili moji, jesam kurva a ne ljetni kapo! Jesam, jesam! Ali stalno se spremam i spremam i nikako da spremim. Ma od ožujka komuniciram s majstorom Anđelkom iz marine, a oglas da kupujem sidrište od zime stoji na i.korcula.netu – mislim često na vas! Ali imao sam posla i nikako nisam mogao doći; izložba za izložbom, tekst na keks, tj. pardon – tekst,  pa vođenje art programa splitske Galerije Ghetto, kojekakvi sastanci, i, i, ima toga... E da je samo to, tu su i kućni radovi tj. moj dio njih, obiteljske obveze i tak... prođe  vrijeme, uljetilo se,  pak svekolike poslove žurno završavam kako bi što prije zapivao: “Na Badiji je lipo, na Sutvari još boje”... u vedrim durastim tonerima,

i prekinem molastu zagrebačku tužaljku: “Korkyra on my mind”! Izdržite još malo! EVO DOLAZIM! Kada ovaj esid zareže dvotjedne stranice, mi ćemo već obići sve škoje i škojice uokolo Korčulice; od Sestrica do Gubavca, Stupa, Vrnika, Planjaka... pa i zakrstariti već... e da,  prvo je ziher a drugo (ipak) možda koji dan kasnije, valja se malo uhodat, doći u staru formu kojom smo u mali džep stavljali škure bure & druge “lahore”. I još nešto, dečki! Uvjerili ste se valjda i sami u to – poći na dulje rute je mnogo ljepše u društvu, pa ćemo isprva ići samo na kraće vožnje. Kada se skupi barem dio posade (tko zna kada ćemo ko prije, biti baš svi na okupu; Faktorovi, Nika i Stipe, Mikec... MI?) tada idemo daleko, daleko na pučine ine; sinje. Međutim, ponovno se događaju paranormale, ama zakaj baš meni, i baš sad!?!

Zvon zvoni; opet netko s drugog svijeta, prokletstvo, dokle će me opsjedati dusi i dušice na sve moguće i manjše moguće, zaprav nemoguće načine. Dođem do telefona, uzmem slušalicu, kad ono – MUK! O je, gluhoćo moja razvedena poput hrvatske obale, opet me varaš unutarnjim (u glavi mojoj samo) čujnim zvukovima. To je oštećeni slušni živac otkačio na zvrckanje telefona, tako da me u svakočasno zavara, jerbo zvonjavu tog aparata nadredio je svim ostalim kaotičnim glasovima, koje čujem iako ništa ne čujem, kako sam već reka (gremo na jug!) u onom virtualnom tripo-igrokazu. Vrnem se nazaj Herr Kompmannu i prije nastavka svirke po tastaturi, kao i obično pogledam e-mail poštu. Vidi bogati, javia se iz Amerike još ne riknuti Lavić Klarens, stari pajdaš iz Vražjeg Krivokuta, a mejl je fest interesantan, ter ga valje valja hier priheftati:

“bok rista, pigam se ko kisna glista / citam nasu stampu i propadam kroz depresije / a mogu si tek mislit kak je obicnim malim ljudima / kojima je vec odvajkada sve jasno no i dan danas moraju glumiti budale jer druge im nema /

kar naprej vu EVROPU / jebote pa sve su poljiticari prorajtali / scheverina je audiovizuelno educirala zaspalu naciju sto joj / to jest naciji ....se desava........JEBU JE   !!!!!!!!!!!! / NACIJU......vuci u magarecoj kozi / crni u crveno.........crveni u crno / a nama ostalima u tunelu vec odavno kmica / tko te takne taj te jebe / nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo / pa ni vezda nebu / da nam nekak nebu / odzachari se pobrinuse / da ono malo govana sto je u nama / projuri kao orient express”.

“MORE, MORE... MORE, MORE”...

Bogati VRLI VRLEC ovo ti je famozno, bolji su mi za čitati takvi mejlovi od svih političkih kolumnoanaliza, diljem “Lijepe naše” štampe, spet PARA – DON, domovine ne htjedoh reći. A znaš tko jebe sada SCHEVErinu? Drito i u glavu(!)... to je (tek) za pet! Nekakvo TUŽITELJSTVO koje odbacuje njenu tužbu negirajući joj (ko)autorstvo filma, nju kao glumicu... jer olfa sve to nema veze s autorstvom, tj. autorskim djelom, a ni nemre se reć da ženska glumi ko npr. one u pornićima, pa prema tome, dabome – nema osnova za gonidbu neovlaštenih distributera.

“E da, zato tebe nema – čujem Ja audiograma bez odaziva – jer su ti važnije takve jebene priče o jebanju, a mene ne jebeš 5%”! Doktore Radovančeviću; upomoć!!! Ne samo da čujem duše, već i BROD KOJI GOVORI!!!

I vid čuda! Microsoft Word počinje nestajati skupa sa svim odsviranim notičkama, PARDON, HOĆU REĆI... slovima, a na monitoru zatitra maestralno more Pelješkog kanala, zasja moja mila brodica Šešula, sa radne površine nestanu ikone za prečice, UISTINU oživi prošloljetna slika, brodić poskakuje veselo na pjenušavim valovima, sobu ispune mirisi Mediterana – dok iz triju zvučnika prodiru u nju tri zasebna zvuka, koja odavno nisam čuo: šum mora, kliktaj galebova, i fantastično povisivanje refrena korčulanske pjevačice Meri Cetinić: “MORE, MORE... MORE, MORE”...