Pentameron ili Poučna priča o Prokopiju

Anno domini 2006., epidemija avijarne influence, poznatije kao “ptičji grip”, desetkovala je stanovništvo Evrope. Virus H5N1, mutiran i zao, proširio se najpre među političarima, za koje zlobnici tvrde da nisu mogli da se suzdrže od “ljubljenja čavki i grljenja patki”. Glad sa Istoka, klizišta i zemljotresi na Zapadu i velike vode sa Severa zemlje, primorali su nekolicinu zbunjenih (čitaj: dvojicu) da se sklone u Ajvar Siti. Ovaj bivši grad, odakle Bog izvodi korner, pokazao se kao dobar izbor. Naime, i epidemija je, uplašena za svoju budućnost, zaobišla mesto u kojem se i dosada dosađuje, u kome

(ovde nedostaje deo stranice koji je grubo istrgnut iz spisa; ivica je neravna i iskrzana, što ukazuje na žurbu prethodnog “urednika”)

Čarli i onaj drugi, ne mogavši da pronađu adekvatan smeštaj, rešavaju da prenoće u zgradi lokalnog Muzeja. Ova kulturna institucija, koju su zli jezici proglasili najatraktivnijim poslovnim prostorom i predmetom volšebne hipoteke, probudila je u glavnim junacima istraživačke porive. Uz pomoć krckalice, bonseka i kalauza, naši “heroji” zauzimaju celu zgradu. Gruba trijaža, ishitrena i neodmerena, dovela je do situacije u kojoj su samo eksponati iz brnjičke kulture i iz rane Vizantije ostali na svojim mestima. Sve ostalo je razbacano, uništeno, spalje

(na ovom mestu je vidljiv trag gareži; nedostaje nekoliko strana)

Spis, pod nazivom Pentameron, dat je u prilogu, uz izvesne priređivačke intervencije. Sve nelogičnosti i trivijalnosti, od azbučnog redosleda ispisanog latinicom do vulgarnog rečnika, padaju na teret samih autora. Danas, pedeset godina posle, a nakon otvaranja tajnih arhiva Ministarstva mentalnog zdravlja, mnogi od ovih komentara deluju neuverljivo i smešno, u šta će se uveriti i čitalac pomnim praćenjem svih nelogičnosti koje se pojavljuju u tekstu.

PENTAMERON

Prvi Dan:

(Na prvoj strani je zaheftana beleška sledeće sadržine:

“Zatvorili smo sva vrata i prozore. Nerazumljiva mi je paranoja koja ga opseda i koju, nezadrživo, širi oko sebe. Ubeđen je da ga prate, prisluškuju, da žele da ga otruju. Jedemo samo iz konzervi koje ja podgrevam. Počinje da mljacka tek kada ja prvi probam ono što sam spremio. Ostatke namerno baca tamo gde su stajali najcenjeniji eksponati iz istorije oslobodilačkih ratova. Malu nuždu vršimo gde stignemo, mermerni ćoškovi muzeja rezervisani su za velike. Kada ne pišem, tada kuvam; kada ne kuvam, pospremam za njim; kada jede, čekam da podrigne.           

Sad, kada se oždrao, tera me da se igramo ’na slovo na slovo’. Lepo me je molio, nisam hteo. Pretio je, odbio sam sa indignacijom. Počeo je da bije. Pristao sam.”)

Anekdota – u doslovnom značenju: neobjavljeno delo; radni naziv Prokopijevog spisa Historia arcana ili Tajna istorija, jednog obilnog produkta pljuvačnih žlezda pomenutog istoričara; dok se danju predstavlja kao podguzna muva imperatora Justinijana, Proka noću štrika antidržavni pamflet sve u šesnaest, ne štedeći one što ga lebom rane: Teodoru i Cara; Antoninu i Velizara, takođe.

Opasan konkurent za prvo slovo azbuke bio je i Alemanus Nikola, dežurni u Vatikanu, još od 1614. godine, zadužen za rukopise i knjige ove nevladine organizacije. Dovoljno velika muda da ovo pisanije objavi 1623. godine opet su izazvala potoke sputuma, malo po bibliotekaru, malo više po Istoričaru. Usput, stigao je da fasuje i “optužbu” da je, navodno, on pravi autor Tajne istorije. Tek će Feliks Dan...

Onaj Feliks Dan?

...je li, bre, ko je pustio ovog robijaša u rečnik...

Odgovaraj šta te pitam i ne palamudi!

...jeste, taj Feliks Dan, Limeni doboš i Oskar Macerat, knjiga pod nazivom Borba za Rim...

Dakle?

...tek će on, uz pomoć Borisa Pančenka, nedvosmisleno dokazati Prokopijeva autorska prava.

I tebi je to dovoljno?

Da, u pogledu autorstva. Međutim, postavljaju se neka druga pitanja.

Recimo?

Ko mu je suflirao, diktirao, usmeravao “talenat” u vode političkog pamfleta?

I?

Samo polako. Tek smo na prvom slovu.

Buna Nika – po jednima dobila ime od grčke boginje pobede, drugi tvrde da je u pitanju “Nika”, lozinka pobunjenika koja znači “pobedi” ili “pobeđuj”.

Šta si očekivao od zaverenika? Poklič koji glasi “ajde da izgubimo” ili “malo smo se zezali, Avguste”?

Samo ti laj, veterinar, ali ovde se govori o najžešćoj unutrašnjoj krizi Vizantije u celom 6. veku.

Što, nestala im purpurna boja za vladarske haljine, pa se carski savet posvađao oko, “metoda rešavanja problema”? Ajde malo sa mnom u prdekanu, da laješ na katanac, ili u rat, u blato do guše, da ti objasnim šta su problemi....

U redu je, Čarli. Govorim ti o paradoksu da ova pobuna traje samo osam dana, od 11. do 19. januara 532, pri čemu je pola Carigrada izgorelo, uključujući i staru crkvu Svete Sofije. “Deme” ili stranke, sportska udruženja koja su prerasla u političke organizacije zadržavajući boje omiljenih hipodromskih dvokoličara, do tog trenutka bile su samo gomile beznadežno suprotstavljenih pristalica “plavih” i “zelenih”. Prvi su predstavljali aristokratiju i pravoslavlje, potonji štite interese nove činovničke klase i trgovaca sa Istoka okrenutih monofizitizmu i još ponekoj sekti.

I, kažeš, stranke postoje tek tako?

Ne. To su “žive uspomene na tradicije antičkih gradova i njihovih pojmova o slobodi”. Vrlo suprotstavljene Justinijanovoj autokratiji i centralizovanoj vlasti. Doduše, centralizacija u ovom slučaju, jeste važan podsticaj celoj vizantijskoj državi. Ekonomiji, posebno.

Dalje?

Car uspeva da dugo drži stranke u zavadi, sve do pobune. Pobunjenici su stigli i da proglase novog cara, Ipatija, nećaka Anastasija I, dok se Justinijan spremao za bekstvo. Međutim, Teodora uzima stvar u svoje ruke, sprečava imperatora da pristupi “hrabrom napredovanju ka pozadini”, i izdaje naređenja vojskovođama. Narzesu, koji posle pregovora sa “plavima”, razbija monolitnost pobunjenika, i Velizaru koji čeka, sa varvarskim najamnicima, naređenje od vladara. Epilog: trideset hiljada mrtvih, car na prestolu, partije osakaćene i ljute na onu drugu. Naravno, izdajničku.

Šta je bilo sa onim nesuđenim carem?

Ne bih sad o tome. Malopre sam ručao. Crevca na žaru.

Velizar, poznatiji kao Bellisarius. Sjajan vojskovođa i pička papučarska. Klanica na Hipodromu samo je intermezzo u odnosu na prave ratove u Persiji, Africi, Italiji, i, ponovo, Persiji. Najpre Persijanci, od 527. do 531. godine, sa promenljivim uspehom, čemu će Prokopije posvetiti prva dva toma svoje Istorije ratova ili De bellis. By the way, podela istoričarevog dela je izvršena naknadno, tek u XII veku, i veštačkija je od plastičnih karanfila za Dan žena.

Dalje?

Evo nas u godini 533, kada će Velizar, na brodove u Carigradskoj luci, ukrcati deset hiljada do zuba naoružanih pešaka i između pet i osam hiljada konjanika, spremnih za okršaje sa Vandalima u severnoj Africi. Gelimer, vandalski kralj, potučen je i kod Decima i kod Trikamara, opkoljen prilikom povlačenja u Papuu, i prinuđen na predaju godine 534. Vezanog vandalskog vladara Velizar dovodi pred noge Justinijanu, dok Carigrad drka od zadovoljstva i ponosa, priređujući Vojskovođi doček dostojan Velikog Pobednika.

Vandalizam?

No comment.

I to mu nije bilo dovoljno da čoveka ostavi na miru?

Budalo. Već sledećeg leta gospodnjeg, godine 535, Justinijan, koji je sebi već prišio nadimke “Vandalski” i “Afrikanski”, šalje Velju u Italiju.

Šoping? Trst i šinobus do Gorice?

Ćuti malo. Caru je potreban povod za rat sa Istočnim Gotima i nalazi ga u ubistvu Amalasvinte, Teodorihove ćere kojoj će krštenicu pocepati Teodah. Ovog puta stvari ne idu baš tako glatko. Posle početnog uspeha sa zauzećem Sicilije 535. godine i osvajanjem Napulja i Rima, Velizar će morati da izdrži jednogodišnju opsadu Rome, od marta 537. do marta 538. godine. Osvojiće Ravenu tek 540. i, opet, dovesti kralja Istočnih Gota, kao zarobljenika, u Carigrad. Pred Velikog Cara.

Opet masovna masturbacija?

Opet, samo što je trajala mnogo kraće. Goti se prisabiraju pod Totilom i ponovo se otvara front u Italiji.

Pa? Jednom im nije bilo dovoljno? Kažem ja, samo se dobro biven i dobro jeban nikada ne buni...

Hmm... Ovog puta, Velizar je carskoj nemilosti. Sa vojskom koja broji između dvadeset pet i trideset hiljada ljudi i bez para, prinuđen je da pretrpi neuspeh, labudovu pesmu koja će trajati od 544. do 548. godine.

Znači, pozvan je na konsultacije u Carigrad?

Da, jedino što imam osećaj da se i nije nešto mnogo bunio. Komandu je, sa više uspeha, preuzeo Narzes.

Nije se bunio što je smenjen?

Upravo tako. Ako uzmemo u obzir da, u ponovnim okršajima sa precima današnjih Iranaca, godine 541, nije baš zablistao, zatim neuspeh u Italiji, i činjenicu da Teodora umire upravo 548. godine, mislim da mu, sem kuge 542. godine, i nije bilo tako loše u prestonici. Dovoljno vremena, pre svega.

Za šta, bre?

Za uporno, dugo i detaljno diktiranje Tajne istorije, svom sekretaru, Prokopiju, koga je izvukao iz vukojebine zvane Cezareja i doveo u Carigrad. Pod jednim uslovom.

Da čujem...

Da je opšteprihvaćena godina nastanka Tajna istorije, 550, uopšte tačna.

Greške – obavezan i nezaobilazan deo svih istorijskih tumačenja, posebno onih sa jebivetrovskim tendencijama. Po Oskaru Vajldu, “iskustvo je ime koje poklanjamo svojim greškama”. Ipak, izgleda da su namerne pogreške važan deo priče o Justinijanu.

Odakle ti sad to, ’leba ti?

Čuo si prvu mogućnost. Ukoliko se za početak ozbiljnih borbi uzme već uvrežena 518, odnosno godina stupanja na vlast Justina I i početak neformalne vladavine mog zemljaka iz Caričinog grada, tada bi Prokopijeva opaska o “protekle 32 godine od početka političkih borbi” zaista datirala u 550. godinu. Ali, u tom slučaju, kandidata za autora Tajne istorije ima malo više od jednog. Posle pada tenzije izazvane Teodorinom smrću, oslobodiće se mnoge zatomljene ambicije.

Samo to?

Nikako. Zar ne misliš da je bilo čudno da neko piskara šlihtarsku Istoriju ratova, zatim naglo “svesno sazri” i izrka sav jed u Tajnoj istoriji, da bi, nešto kasnije ponovo podmazao glavudžu za uvlačenje u guzno crevo, ispisujući i ime na đonovima svojih baletanki da bi ga lakše prepoznali bez izvlačenja, i urbanističko-šlihtarski panegirik, poznatiji kao De aedificiis ili O građevinama?

Nešto tu smrdi, priznajem...

Ujeda, bre, smrad je nežna reč. S druge strane, igrajući se poznate igrice Gintera Grasa “s jedne strane, s druge strane”, autorstvo Prokopija možda i ne bi trebalo dovesti u sumnju. Ukoliko...

Šta ukoliko?

Ukoliko za pravi početak političkih borbi između “dema” uzmeš godinu 532, vreme – odmah posle pokolja na Hipodromu; razlog – mržnja prema drugoj političkoj opciji pošto svi misle da su oni drugi izdajnici; lični motivi – rodbina i prijatelji ostali na Trkalištu zauvek, posle Velizarovog neoriginalnog modela “trajnog rešenja konflikata”.

Pojasni malo, potrudi se, ti si ovde pisac.

Tek će posle hipodromske klanice početi prava mržnja između “zelenih” i “plavih”. A ako na tu godinu dodaš Prokopijeve “32 godine” dolazimo u...

U 564. godinu. I?

Godinu dana pred smrt i Prokopija i Justinijana. Carski lav bez zuba da bilo koga ugrize i Istoričar koji, osećajući da se približava i njegov zadnji čas, pokušava da se suoči sa samim sobom.

Ono, dosta sam se kurvala, sad da živim malo pošteno?

Ajde, ako ti tako kažeš. Ruku na srce, definicija je malo prejaka. Ali ni Prokopijeva paškvila nije manje žestoka.

Ona pljuvačina?

Ili testamentalno delo. Svejedno...

Drugi Dan:

(Zarđalom spajalicom, koja je ostavila tragove gvožđe-oksida – poznatijeg kao rđa – na snežnobelom peliru, pripojeno je parče toalet-papira sa tekstom sledeće sadržine:

“Počele su da nas nadleću čudne ptice. Vrapci koje naziva denuncijantima, svrake za koje tvrdi da su poreznici, supovi ostaju supovi – citiram. Dovodi u pitanje moralni lik ’otis magna’ i ’otis tarda’, divnih ptica poznatijih kao velika i mala droplja. Moj pokušaj da ispravim ovu nepravdu završen je neuspehom.

Guši moju slobodu govora i pisane reči. Prvo čini nadlanicom, drugu cenzuru sprovodi vatrom. ’Ashes to ashes, dust to dust’ – glasi mantra koju izgovara dok derogira Hajneove stihove sa trga Remer. Ako neko zameri na kvalitetu hartije, znajte da je i meni, već drugi dan, sranja preko glave!”)

Drugi deo – naziv za produžetak prvog dela; odličan modus za ispravljanje greške nastale ultrabrzim prvim metkom i idiotskim opravdanjem u stilu “to je zato što te mnogo želim”; u književnom ataru – posledica griže savesti ili insistiranja izdavača; način da se plate računi za vodu i struju.

Je li, bre, ko je ovde cinik? Ne mešaj se u moj posao, lepo ti kažem. Šta ti, u stvari, pokušavaš?

Prvo, da podsetim da Prokopije, u Anekdoti više puta spominje drugi deo. Zatim, da ukažem na nelogičan pristup nekih istoričara koji, i pored smeštanja nastanka Historia arcana u 550. godinu, unose u svoje fusnote za objašnjenja odrednice “drugi deo” i spis De bellis, čijih je prvih sedam tomova objavljeno 551, a osmi tek 553. godine.

Dakle?

Da je Istorija ratova pisana mnogo ranije pre ove druge, tajne, i da ne može biti podrška ovakvim teorijama fusnotskog karaktera.

Dakle, opet pitam?

Da je “Drugi deo” ili zauvek izgubljen ili namerno uništen u riznicama Vatikana ili...

Ili?

Ono najgore. Da nikad nije ni napisan. Da je smrt bila brža od Prokopijevog napada istinoljubivosti, dakle 565. godine. I da ćemo pravu istinu morati da tražimo samo između redova već napisane Tajne istorije. Ovakve kakva jeste.

Đenovljani – poznate vucibatine i morske lutalice, sa nestalnim boravkom u Đenovi, Italija; sugrađani izvesnog Kristifora, poznatog vaskolikom srpstvu po grafitu iz perioda NATO-bembanja: “Kolumbo, jebemo te radoznalog”; pronalazak dotičnog gospodina, sina vunovlačara, uvešće nas u suštinu umotvorine “čija majka crnu vunu prede”, a koja preti da preraste u verbalno rukobludije.

Alo, majstore, da pustiš ti malo Istoričara i objasniš nam neke druge stvari. Recimo....

To i pokušavam. Međutim, u želji da ti približim “lik i delo” Prokopijevo, obavezan sam da spomenem Cezareju, današnju Kajsariju, rodno mesto našeg glavnog junaka.

Čekaj, pa zar nismo rekli da ih možda ima više?

Nije važno ko su očevi detetu, važno je ko ga vaspitava. I suzdrži se malo.

Dooobrooo...

Elem, vraćamo se u 1001. godinu, kada će Đenovljani pronaći jedan sud, naizgled ništa drugačiji od svakodnevnih. Ali, bio je to Gral, ili “il Sacro Catino”.

Jeel?

Još uvek traju dogmatske svađe oko toga da li su iz njega Hrist i apostoli jeli jagnje za Pashu ili je njime Josif iz Arimateje skupljao Hristovu krv dok je Nazarećanin visio na krstu. Danas je bezbedno smešten u muzeju u Đenovi, u crkvi svetog Lorenca.

Šta je tu posebno?

Verovalo se da je Gral bio izrađen od jednog smaragda, sve dok se nije razbio i dok nije provaljeno da je u pitanju obično antičko staklo. Takođe, bajke o Gralu i vitezovima uspavljivale su i decu i odrasle.

Šta, šta?

Izgled Grala, onako stepeničast, inspirisao je Justinijana da oko sebe okupi umne ljude, na čijem će čelu biti niko drugi do sam Car. Kao najviši stepen moćne i ozbiljne države. A u priči o smaragdu i običnom staklu, bolje potraži Istoričara.

Molim?

Ono što je ličilo na smaragd u De bellis i De aedificiis pokazaće se kao bižuterija u Historia Arcana...

Egipat – poznata turistička destinacija, namenjena onima koji bi da jašu (kamile), da se kače i penju (na piramide) i da lažu (kako su se suuupeer proveli).

Stoko, o Vizantiji govorimo.

Znam, o Teodori. Pre nego što će postati carica, ostavio ju je ljubavnik Hecebol, u Pentapolisu, u Africi. Bez novaca i prijatelja, sa sopstvenim telom kao jedinim kapitalom, “Teodora vuče bedu po celom Istoku”, tvrdi Šarl Dil. Put je vodi u Aleksandriju, jednu od prestonica hrišćanstva počev od IV veka, grad trgovaca, prevaranata i kurvi. Ali, evo opet Šarla Dila:

“Nigde verske borbe nisu bile oštrije, teološke prepirke utančanije i vatrenije, fanatizam više izazivan: nigde, isto tako, sećanje na velike osnivače usamljeničkog života nije proizvelo bogatije cvetanje manastira, mističara i asketa.”

Blesavi, znaš li šta pričaš? Trgovci i askete, mistici i kurve, manastiri i javne kuće?

Upravo to. Teodora će, u bezizlazu u kome je, uspeti da se pridruži patrijarhu Timotiju, Severu Antiohijskom. Kada se ponovo bude vratila u Carigrad, biće to pametnija, zrelija i umornija žena. I iskusnija, naravno.

Za još neki snošaj?

Tako su razmišljali oni koji je nisu poznavali. Iskusnija za bolji uvid u važnost monofizitizma na Istoku, i za sposobnost da shvati značaj verskog pitanja za budućnost carevine. Za sve ono što Justinijan, i pored nesumnjivog obrazovanja, nikada nije imao.

Žezlo, purpur i proskineza – tri simbola moći vizantijskih vladara; i u današnje vreme uspešno supstituisani pendrekom, poslaničkim karticama i uzrečicom “hiljadu evra puta sam ti rekao kako ćeš da rešiš svoj problem”; civilizacijski napredak omogućio je ravnomernu i bratsku podelu ovih obaveza na ministarstva pravde, unutrašnjeg dela i finansija.

Dobro ova prva dva, ovo treće me malo buni. Pro-ski...?

Ful-šlihtanje, obavezno na persijskom dvoru. Klečanje, obgrljivanje kolena i ljubljenje krajeva vladarskog plašta i vladareve cipele. Koliko god se Herodot kurčio kako Grci to nisu činili prilikom radnih i prijateljskih poseta Persijancima, činjenica je i da je Aleksandar Veliki to isto velikodušno dopuštao svojim podanicima. Novi zavet takođe poznaje ovu vrstu počasti. Ali proskineza postoji i u islamu. Šta misliš, zašto muslimanski fes nema obod i ne skida se tokom molitve?

Aaaa....

Nije A, nego pamti. Ako ćemo pošteno, ovaj običaj je uveo još onaj fijuk Kaligula, iako za divno čudo nije insistirao na implementaciji. Tada je samo to bilo klečanje i ljubljenje odeće. Tek će Justinijan uvesti pravu proskinezu: padanje podanika pred imperatorom kao da su gromom pogođeni, zveketanje glavudžom o pod i žvalavljenje sa obućarskim lepkom.

Eeeee...

Kome ja pričam. Dalje...

Zatvaranje Akademije i Zidanje Svete Sofije – ovo prvo je ideal kome teži svaki iole talentovan i ambiciozan diktator; drugo je težak kuluk za dunđere i poreske obveznike i zadovoljstvo za naručioca građevinskih radova, odnosno Vlast.

Ništa autonomija univerziteta?

Justinijan u Akademiji vidi, pre svega, leglo paganskog neoplatonizma i čin zatvaranja ove institucije, posle devet vekova postojanja, jeste dokazivanje ličnih simpatija prema hrišćanstvu. Uzmi u obzir da mu je titula pripala 527. godine, a da je Akademija zatvorena već 529. godine i eto ti odgovora.

Ja i dalje ovde vidim samo pitanja.

Nije postojao bolji način za podršku hrišćanskoj ideji, a da niko ne bude povređen. I papa na Zapadu, i monofiziti u Egiptu i Siriji mogli su samo da pozdrave ovaj rez novog-starog vladara Vizantije.

Još govoriš o politici. Ja mislim na Akademiju.

Povod je pronađen u jasno izraženom paganizmu nekolicine profesora. Epilog? Većina predavača je, sa svim počastima, primljena na persijski dvor, noseći sa sobom, kako reče Ostrogorski, “neprocenjive plodove grčke i rimske kulture”.

To i ja govorim.

Ovde postoji nešto drugo. Vrlo jasan stav Prokopija koji nikada neće zameriti Caru ovaj dripački gest. Iako niko od savremenika nije opisao Istoričara kao fanatika po bilo kom pitanju, uključujući i versko.

Vidi, vidi...

Dakle, čin koji zaslužuje osudu svih, posebno “nezavisnih” hroničara. Potez koji zaslužuje pljuvanje, umesto gomile gluposti nabrojanih u Tajnoj istoriji. A to je već...

Falsifikat?

Osnovana sumnja, u najmanju ruku. Uz mogućnost da je, tokom dugog odležavanja u vatikanskim riznicama, neki monah pokušao da prečicom obezbedi sebi put u nebo. Brišući Prokopijevu osudu zatvaranja Akademije ili...

Ili?

Ili pišući novu Tajnu istoriju. Još stariju od one prve.

Kao što je Sveta Sofija starija od svoje prethodnice.

To je sasvim druga priča. Stari hram svete Sofije izgoreo je januara 532. k’o šibica, tokom Bune Nika. Car, srećan što je izvukao dupe od svrgavanja s vlasti....

A da, Vizantija je poznata po džentlmenskim dogovorima i poštovanjima istih. Do u sitna crevca. Posebno ako pripadaju svrgnutom.

...rešava da obeleži novu eru svog vladanja tako što će, na mesto stare crkve, podići novu Svetu Sofiju.

Ima nešto važnije, debeli. Ne daš da te čovek prekine. Biće to početak novog doba u povesti hrišćanske arhitekture.

Tačno. Deset hiljada radnika koji rintaju nekoliko godina, najpoznatije arhitekte svoga vremena, Isidor iz Mileta i Antemije iz Trala, mermer, slonovača, zlato i srebro, da bi, 26. decembra 537. godine, hram svete Sofije najzad bio osvećen.

Amin.

Odlomak iz istoimene priče.

Saša Stojanović rođen je 1965. u Prištini, a živi i radi u Leskovcu. Piše za članke za novine (NIN), putopise (o grčkim otocima), objavljeni u časopisima Spin magazin, Pressing, eseje (objavljivali su ih Koraci, Polja, Gradina, Zarez, Odjek), priče (Ulaznica) a 2004. godine objavio je roman Krvoslednici. Od kraja 2005. godine kao glavni i odgovorni urednik izdaje mjesečnik Think Tank, časopis za Balkan, pokrenut s idejom reafirmacije balkanskog duhovnog i umjetničkog prostora te obnavljanja kulturnih politika na Balkanu.