Poetika patetike

Gledanje jednog za drugim filmova Nije kraj Vinka Brešana (hrvatsko-srpska koprodukcija) i Ljubav i drugi zločini Stefana Arsenijevića (srpsko-nemačka koprodukcija) otkriva patern iza zločinačkog udruženja za uništenje balkanskih kinematografija pod imenom Eurimages, finansijera oba ova filma.

Kod Brešana vidimo hrvatskog snajperistu zlatnog srca (sic!) kako iz kandži porno-bosa Voje Brajovića spasava srpsku porno-kurvu zlatnog srca, a celu tu međunacionalnu melodramu pripoveda pripadnik romske manjine, inače porno-zvezda zlatnog kur... - ovaj, srca. Kod Arsenijevića, pak, imamo kriminalca zlatnog srca (Vuk Kostić) koji bi da pobegne iz sumorno sivog Novog Beograda zajedno sa kriminalskom kurvom zlatnog srca (Anica Dobra), pri čemu se ispostavlja da je i krimi bos od koga beže (Feđa Stojanović) zapravo - pogađate - zlatnog srca! Znači: mir, mir, mir - niko nije kriv! Ratovi i zločini nastaju u trenucima pomračenja svesti zavedenih, ali inače zlatnih ljudi! Sve što nam treba je ljubav! I poneki zločin.

Razvučena radio-drama

Ta otužna slika nema veze sa svetom koji pretenduje da opisuje i menja, što bi bio veliki nedostatak - kad bi ovakvi proizvodi, Eurokrem-imagesom zaslađeni, zaista bili angažovani. Međutim, kako se radi o bleferskim tvorevinama bez iskrene koske u svojim telima, oni svoje praznoslovlje moraju da oblože debelim slojem ’metafora’ i ’simbola’ kako bi kod polusveta stvorili utisak dubine. Scenarista Srđan Koljević je dokazani proizvođač sirupom prelivenog weltschmertza (Kaži zašto me ostavi, Normalni ljudi, Nebeska udica, Sivi kamion crvene boje...) i zna da upakuje priču za neprobirljivije inostrane festivale koji će nagrađivati ’humanizam i liricizam njegovog stila’. U Ljubavi... metafore se pneumatskim čekićem nabijaju u glavu gledaoca, a u tom smislu najekscesivnija je (zlo)upotreba pesme Besame mucho. Prvo je peva autistična kći kriminalca koja dnevno proždire desetine kilograma pomorandži (to je neki simbol). Onda Besame mucho na tečnom španskom odvergla kriminalčev egzekutor (zlatnog srca). Potom se čuje sa diska. Pa je peva Milena Dravić, dvaput zaredom, u istoj sceni (!), sve dok gledalac ne zavapi: ’Ne ljubi me više, no idi s milim bogom!’ Eto kako ljubav postaje zločin!

 Ova razvučena radio-drama sve lenjo objašnjava kroz dijalog (npr. Anica dolazi kod nekog lika i on joj kaže ’Odavno se nismo videli’, a ona će ’Aha, otkad smo raskinuli’), a ’oživljena’ je bombastičnim simbolima: pomorandže su fetišistički rasute okolo, odbegli papagaj leti iz betonskog kaveza ka sivom nebu, plastične kese zapliću se u noge onih koji bi da pobegnu... I sve je to ta ista prepoznatljiva koljevićevska poetika patetike normalnih ljudi upecanih na nebeske udice koji se pitaju zašto ih draga ostavi dok sivo-crvenim kamionima putuju autostradama globalnih metafora ka žirijima festivala gde pali ’lirski humanizam’ na prvu loptu.

Standardno drvena gluma Vuka Kostića bez trunke je hemije sa Anicom, što njihovu usiljenu romansu čini patetično-smešnom. Sličan učinak proizvode i ostali akteri: Feđi iznebuha proradi gen autizma koji je preneo ćerki, pa pola filma provede buljeći u prazno, a Milena Dravić je senilna baka koja u kafani neumoljivo zapeva Besame mucho verujući da je u pariskom mjuzik holu. Usred tog kvazi-realističnog frik- šoua sačinjenog od karikatura i nabudženih simbola moramo da se upitamo: Šta je pisac hteo da kaže?

Loš vic na sahrani

Ako je verovati intervjuima počinilaca, ovo je topla, lirska, gorko-slatka storija o običnim ljudima zlatnih srca koji su mrakom i sivilom tranzicione Srbije prinuđeni da dom potraže preko grane. Avaj, te divne ambicije demantuje sâm film, koji ne govori o dobroj i pametnoj omladini kojoj je majka Srbija postala maćeha. On govori o tri krimogene karikature: sitnom kriminalcu kome novi tržni centar zatvara dragstore i trafike za reketiranje (siroti krimos, ostaće bez hleba sad, pred penzijom), njegovom reketašu koji bezosećajno pali zarđale trafike prodavaca jaja (siroti bandit, koga će da spaljuje kad dođe Merkator), i o mladoj ženi kojoj je dosadila Feđina postelja, pa krade njegove krvave pare da bi pobegla (sirota sponzoruša, smučili joj se kriminalci, ali ne i njihov novac).

 Koljević i Arsenijević napadno gude svojim violinama i sugerišu da je to sve strašno tugaljivo i relevantno: baš je teško biti sitni kriminalac u Srbiji, a još teže njegova ljubovca! Zato su svi stalno zamišljeni, zagledani u daljinu, a retki pokušaji humora dolaze na pogrešnom mestu, kao loš vic na sahrani. U najezdi sve amaterskijih srpskih ’filmova’, Ljubav i drugi zločini na površini još i liči na polu-profesionalni produkt. Ali srce se cepa kad vidite mladog čoveka (Arsenijević) kako debituje sa mlitavim, staračkim, prevaziđenim, nedomišljenim, pešački režiranim produktom jedne nakaradne tendencije (Koljević) koja, umesto da bude adekvatno sagledana, u čamotinji naše novije ’kinematografije’ uspeva čak i da dobija nagrade. Izgleda da i u našim sumnjivo sklepanim žirijima sede ljudi zlatnih srca, laki na schmertz. Za divno čudo, Berlin (koji je ’kupio’ Stefanovu muzikalnu kravu u kratkoj Atorziji) nije očekivano reagovao na ovaj letargičan pokušaj dugometražnog pakovanja naše nesreće, pa ostaje da navijamo za dekadenciju Eurimages poetike, koju bi u lokalu, bez inostrane podrške, valjalo da najzad zamene svežiji, moderniji i iskreniji filmovi.

Beton

Kulturno propagandni komplet

Redakcija: Miloš Živanović, Saša Ilić, Tomislav Marković, Saša Ćirić

Grafičko oblikovanje: Olivera Batajić

Autor fonta Mechanical: Marko Milanković

Web adresa: www.elektrobeton.net

E-mail: redakcija@elektrobeton.net