Jedan protivnik bio je iz Umbergistana, drugi iz Sovjetskog Saveza. Suočili su se na kraju svetskog šahovskog prvenstva 1963. godine, u Beogradu, tada glavnom gradu bivše Jugoslavije, u klimi ogromne političke napetosti. Rus Andrej bio je bledog tena i veoma kratko podšišane kose. Umbergistanac Amir imao je maslinastu put i tanak, masni pramen preko čela. Ceo svet iščekivao je tih dvanaest partija, da vidi kako će njihov ishod uticati na odnose između dve sile, Amerike i Sovjetskog Saveza. Sjedinjene Države su ekonomski podržavale Umbergistan, dok su ga Rusi podvrgli blokadi. Amerikanci su prethodno protestovali zbog izbora države, novostvorene socijalističke republike te iste godine. Činilo se da bi faktor šahovske table mogao sve da odluči.
Onoga dana kada su se Andrej i Amir pojavili na turniru, kada su jedan drugom pružili ruku, ličili su samo na dva inteligentna i ozbiljna mladića koji ni ne sanjaju šta će njihovo pomeranje figura možda izazvati. Nisu govorili istim jezikom, ali su igrali istu igru.
U prve dve partije pobedu je zabeležio Andrej. Delovalo je da će to biti puka parada za Sovjete, željne da celom svetu pokažu sopstvenu intelektualnu nadmoć. Sledeće dve dobio je Amir i tada je situacija postala napeta. Iako su se dani nizali i novinske agencije slale reportaže svojim zemljama, dvojici protivnika sve je to i dalje bilo strano dok su sedeli u svojim hotelskim sobama. Posle sedme partije i s rezultatom četiri prema tri u korist Rusa, Amir je imao trovanje hranom i kontraobaveštajne službe počele su da šire priču o pokušaju ubistva, o taktici da se oslabi umbergistanski protivnik. Niko nije ni pomislio da je hrana jednostavno bila bajata. U svetu u kojem su živele te dve nacije, nije postojala slučajnost. Dali su mu jedan dan da se oporavi i zatim su partije nastavljene u atmosferi ogromne napetosti. Pred nastavak turnira, Rus je prišao Umbergistancu i mimikom ga upitao kako je, na šta mu je Avganistanac odgovorio da je dobro, zahvalivši mu se na brizi. Oba protivnika bila su oštro ukorena zbog tog gesta od strane svojih federacija. Partija se završila pobedom Rusa, koji je sada vodio s dva poena razlike.
Kada su došli do dvanaeste partije, rezultat je bio šest prema pet u korist Amira. Sigurnosne mere bile su pojačane do maksimuma pa su igrači, da bi stigli do šahovske table, morali da prođu kroz špalir sačinjen od radnika obezbeđenja.
Svi komentatori primetili su da obojica loše izgledaju. Rus je imao ogromne podočnjake, dok se činilo da su oči Umbergistanca još više upale u duplje. Bez sumnje, i jedan i drugi upozoravali su na pritisak tog šampionata. Beli je započeo partiju. Rus je odigrao potez pešakom; izgledalo je da je ceo Beograd zanemeo.
Igrači su počeli da pomeraju figure. Jedni su govorili da Rus ima blagu prednost, drugi da je Umbergistanac zauzeo ključne pozicije. Bila su to dva genijalna stratega zatočena na tabli s osam puta osam polja. Rus mu je pojeo konja, a Avganistanac je pomerio napred svog pešaka koji je zapretio njegovom lovcu kada se iznenada začula galama u pozadini. Jedan naoružani čovek upao je u salu i počeo da puca u plafon i, mada ga je služba obezbeđenja odmah savladala, oba igrača bila su evakuisana i sklonjena u hotel. Vlasti su počele da se uzajamno optužuju. Prvenstvo je prekinuto i obe federacije proglasile su svog takmičara za šampiona. Međutim, međunarodna federacija poništila je celo takmičenje.
Igrači su se vratili u svoje zemlje. Prošle su godine i pojavili su se novi takmičari. Održavala su se nova prvenstva i proglašen je novi šampion sveta, jedan dvadesetrogodišnji Norvežanin detinjastog lica. Svaka od pomenutih zemalja imala je svoja posla kojima se bavila. Rusija se izdelila i od nekadašnje sovjetske republike postala federacija. Umbergistan je od demokratske republike postao islamska država. Čak se i sama Jugoslavija, domaćin šampionata, raspala i njene nekadašnje republike su zaratile.
U poređenju s tim silnim sukobima, šah je izgledao kao nešto sasvim sporedno.
Godine 2011., kada je sve već pripadalo prošlosti i kada su se tenzije među tim zemljama smirile, dva starca stigla su u Beograd. Odatle su otišli u Kikindu, gradić od četrdeset hiljada stanovnika na dva sata od prestonice. Uzeli su zasebne sobe i našli se na doručku. Nisu govorili istim jezikom, ali su se pozdravili osmehom i stiskom ruke. Rus je imao gustu bradu, a Umbergistanac je bio gotovo ćelav. Posle doručka, spakovali su šahovsku tablu u torbu i zaputili se u obližnji park skriven ispod krošnji drveća. Za drugim stolovima, stari ljudi, Srbi, hranili su golubove.
Poređali su figure, ne kao za početak partije već su ih rasporedili po tabli prema nekim njima znanim pozicijama. Rus je pogledao svog lovca kojem je pretio pešak i povukao ga. Avganistanac se zamislio. Rus se osvrnuo uokolo, smešeći se.
Dan je bio predivan.
Sa španjolskog prevela Biljana Isailović.
Santiago Pajares (1979.) španjolski je pisac, autor kratkometražnih filmova i programer. Romani su mu objavljeni u Japanu, Brazilu, Italiji, Mađarskoj, Kini, Rusiji, Poljskoj... Osvojio je razne nagrade za romane i filmove. Kratka priča “Hoy” uvrštena je u antologiju Best European Fiction 2012.