Prvi put s ocem na mokrenje

Slike se smenjuju.

Njegov širok osmeh uramljen brkovima koji bi se, pre ili kasnije, pretvarao u setni izgled izgladnelog uličara što je sebi dozvolio osmatranje izloga radnje s delikatesom. Zajedničke vežbe, na drugoj, u retkim treznim jutrima. Čekanje do kasno u noć i njegovi iznevereni dolasci, na trećoj.

Dečak stoji i maše osmehujući se. No, u magnovenju, shvatam da je to neki stvarni dečak koji kraj pruge veselo pozdravlja putnike iz voza u kojem sam i ja. Koliko puta me je, mislim, neko nasmejano dete raširenih ruku pozdravilo a da nisam odgovorio. Koliko sam ovakvih  previda napravio?

Na mutnom staklu moj odraz i ruka koja mi odmahuje.

S druge strane prozorskog okna slike gradova, krajolika. Odlazim do klozeta na kraju vagona, gledam preko ramena kako ulazi u pisoar jedine lokalne kafane, staje tik iza mojih tek zamomčenih leđa ne upazivši me. Mokrimo dok nešto mrmlja o čemeru, besmislu, promašenosti, pri tom se klateći i kvaseći pod. Ne javljam mu se, kako su nam se životi ukrstili na čudnom mestu, razmišljam. Dok se gleda u ogledalu, ponavlja: Šta osta od onakvog čoveka?

Pokušavam, kasnije, da se zbližim s njim, no ubrzo uviđam da je nemoguće gledati to dugo i tiho kafansko samoubistvo, naočigled i uz nesebičnu pomoć drugih.

Odlazim na studije, što dalje, preskačući obližnji univerzitetski grad, ispiti postaju dobar izgovor za retka viđanja. To što mi sada javljaju za njegovu iznenadnu bolest jedino, valjda, mene ne iznenađuje. Svaka je bolest redovna, njega je život zaskočio.

Gledam kako na izmaku kućne slave, jedne od retkih na kojima sam, sumanuto vičem: Sve si upropastio! Svetislav ti je ostavio hektare njiva i šuma, sve si raskrčmio! dedovinu si mi, bre, popio! dok on poluspuštenih kapaka, otvorenih usta, zblanuto sluša povijene glave.

Sa železničke stanice odlazim na kliniku, ultrazvuk može da pogreši, skener je vrhovni klinički bog, kaže lekar ravnodušnim glasom, možete poći sa mnom, već smo počeli.

Mršavo, izmrcvareno telo, nago do pojasa, u sali bez grejanja, do pola u kapsuli, povremeno se pridiže da vidi jesam li stigao. Diši… ne diši… diši… ne diši… čuje se autoritativno hladni, jednolični glas mašine.

Šta je poslednje što će mašina reći, pomišljam dok čekam u hodniku da dođe lekar s presudom. Odvaja me na stranu, spušta pogled.

Rezultati su dobri, kažem, otpuštaju te s klinike. Ćuti, ne sluša, u oči me gleda.

Vodim ga kući koju je odavno prodao, ali u kojoj i dalje živi, kao podstanar. Ona širi stari, dobro poznati, miris. Još iste noći traži više puta, zbog lekova, da mokri. Odlazimo zajedno do kupatila. Drugi put domogao se ragastova. Treći put uspeva da ustane.

Onda se krevetom koncentrično mlaka mokraća širi, kao i osmeh blaženim licem. Sve teže i ređe diše. Ne diše. Diše.

Ne diše.

***

Na četrdesetodnevni pomen dolazim s malenom kćerkom. Gazda neće, dok ja ne dođem, da izda kuću. Stvari pripadaju njemu, na račun neplaćenih stanarina. Žene su već iznele očevu odeću, nešto bacile, ponešto razdelile Ciganima.

Kćerka iz naherenog ormara vadi plastičnu loptu na naduvavanje koju smo pri poslednjem boravku zaturili. Nalazim samo brijač koji sam mu tada ostavio, njegov je postao neupotrebljiv. Ispumpaj je, kažem iz kupatila, da bismo mogli da je spakujemo.

Odjednom čujem pesmu Kafu mi draga ispeci i, u ogledalu, njegov lik u kasno nedeljno jutro. U brijaču, kad ga otvorim, nešto belih i crnih kratkih dlačica. Istresam ih na papir i presavijam ga. A tiiii, a ti, a ti, a tiiii, pevuši kći.

Stani! ubrzo vičem, ko je naduvao loptu? pitam. Pa, deka, kaže.

Razmišljam šta je od oca ostalo a dlačice iz brijača klize s nagnutog papira u klozetsku školjku. Ostaje, shvatam, samo dah zarobljen u kćerkinoj lopti dok ona peva: A tiiii, a ti…

Strelac jednog gola

Drakče je bio zlatno dete. Znam da će svaka majka isto reći za svoje, ali, to je, naprosto, istina. Bio je vredan, učtiv i iznad svega poslušan. Poštovao je starije, ponašao se pristojno, jednom rečju – dete koje bi svaki roditelj poželeo, koje na ekskurziji ne pravi ispade, koje vam neće zabosti nož u leđa čim zamakne iza ugla. Čovek nije ni svestan, znate, koliko su društvene norme bitne. I ne sluti koliko slobode, zapravo, ima u okviru zadatih pravila.

A, dugo ga nisam videla. Ne bih znala da vam kažem šta sad radi. Velika je to razdaljina. Ne može se, ni ja od bolesti, ni on od posla. Šta da se radi...

A kada će ovo biti emitovano?

*

Musa je bio vazda slinav i meni treba da zahvali što nije dobio neki gori nadimak. Počeli su da ga zovu Slino kad mi se poverio da mu se to ne sviđa. Onda sam ga ja, da bih mu učinio, prozvao Musa, što je bilo, opet, bolje. U neku ruku.

Musa, u stvari, nije imao talenat za fudbal, ali, znaš kako to biva, kad nema kiše, dobar je i gräd. Za njega niko u školi nije znao do školske olimpijade. Pukli smo u odbojci, košarci, rukometu, samo nam je fudbal bio ostao. Išlo se negde na more, na tu olimpijadu.

Stadion krcat, uspaljene propupele devojčice navijaju, niži razredi gledaju u tebe ko u boga. Šta da ti kažem, košnica. Igra se poslednji minut, nema golova, čvrsto, niko ne sme da se otvori. Samo nas pobeda vodi dalje. Tamo, daleko, na more. Čak i nastavnici uzavreli, neki od njih bi išli s nama, u pratnji. Besplatno, naravno.

I kažem ti, poslednji minut, lopta nabačena sa skraćenog kornera, Musa dva-tri metra ka golu od linije šesnaesterca, onako, po sredini, idealno mesto, možeš dole, gore, levo, desno – ’de ’oćeš. Pada mu na volej, samo da je potkači, nema gde nego u gol, a on stao, blene u nju, onako neodlučan kakvog ga je bog dao. Pada, publika na nogama, zanemela, golman se uhvatio za glavu, već mu se priviđa lopta u mreži a Musa stoji, guja ga pečila, stoji i ne mrda. Bubamara se lagano okreće u vazduhu, gledam je i sve se nameštam ko da ka meni leti i samo čekam kad ću da je zaždim u rašlje, ali šta vredi, ona ide Musu da proslavi. Da se malo izmakne, prebaci težište na levu nogu, ma ne treba ni da je udari, da se poturi i sama će ona, zna put, zna dužnost svoju, u rašlje, dabome.

Musa je zamahnuo desnom, ali taj prokleti delić sekunde kasnije, delić koji je napravio zjap između nas i olimpijskog kampa, toplesa, peščanih plaža, noći bez roditeljskog nadzora. I glavu dajem da je svako od nas iz tima pomislio kako je dobro što nije na Musinom mestu. Lopta je prošla ispod njegove zamahnute noge i odskakutala u aut.

Kad, reče, ide emisija?

*

Ta se utakmica ni po čemu nije razlikovala od ostalih. Došao je dobro raspoložen, na teren istrčao kao i obično, ništa čudno nisam primetio. Igru je pratio sasvim pribrano, trčao je više od svih. Bio sam linijski, desilo se to baš na mojoj polovini, desno krilo belih je dao dug for po mojoj aut liniji, pratio sam ga u stopu, naglo se zaustavio i centrirao, bubamara je dobila savršen efe, kretala se u luku iznad glava protivničkih igrača. On je, što sam već napomenuo, dobro pratio igru, našao se na pravom mestu, stadion na nogama. I tad se to desilo, lopta je išla pravo na njega, ne razumem, ni danas mi nije jasno zašto je to uradio, pa svi mi smo na iskušenjima, ovim ili onim, pre ili kasnije, dakle raspalio je volej kao da je Stvoritelj koji šalje kometu na večiti put, lopta je, obavijena paučinom, završila u samim rašljama.

Muk je zavladao stadionom a ja sam morao da prekinem utakmicu i da se prokonsultujem sa delegatom. A kad puštate ovo?

*

Moj suprug je fudbal zavoleo još od malih nogu. Igrao ga je kad god je mogao, pa i na onim školskim pauzama od pet minuta između časova. Pričao mi je da su igrali i sa zamotuljkom papira usred časa, dok je učiteljica okrenuta leđima. Pucali su penale između nogara od stolica, stolova i nogu devojčica.

Kad je tačno prestao, ne znam. O tome ne voli da priča, pa ga ja i ne pitam. Ali znam da je ubrzo posle počeo da sudi. Da nije bilo suđenja, ja ne znam kako bismo uopšte preživeli. Nekako nije mogao da se skrasi ni na jednom poslu. Doduše, češće je dobijao otkaze nego što ih je davao.

I tako, kažem, ti sudijski honorari su nas izdržavali. Nisu ni oni bogznašta, ali ipak. Znate kako, malo dete, ja bez posla, podstanarski život. Onda smo ostali i bez toga, pa vi vidite. Ne znam gde je i šta radi. Od razvoda ga nisam videla.

A kad ćete ovo da emitujete? Zbog malog pitam, da ne gleda...

Ždrepčeva krv

– Prevarantu stari – rekao je pošto sam zalupao zvekirom i kratko se oglednuo u staklu ulaznih vrata. – Rekao si da ove godine nećeš svraćati, ta zar nisi u Tunisu?

– Bojao sam se da mi nećeš dobro paziti na kućicu, pa sam došao ranije.

– S kućom je sve kako treba, ’ajde uđi, stavio sam klimu ove godine, mnogo je prijatnije unutra. Šta mi to nosiš? Prestige? o-ho, iz Tunisa?

– Nije baš kao tvoja omiljena “ždrepčeva krv”, ali – možda je i bolje. Otvori, dopašće ti se.

– Baš lepo što si naišao, večeras stiže Tanasije sa svojima, posedećemo dok ne dođu. Samo da nađem otvarač, eto me.

Moraću i ja da stavim klimu...

Sa ovog prozora me je posmatrala... Ozbiljnog lica, uvek.

– A, gledaš svoju kućicu. Pa, rekao sam ti, sve je u redu, osim što je sada u drugoj zemlji. Odeš iz jedne, vratiš se u dve države. To si, valjda, čuo.

– Jesam. Mada, na aerodromu nisam primetio neku razliku. I, kako je, matori?

– Tja, ostarilo se, ali to, i sam znaš, nisu neke novosti. Retko se spustim dole do mora da se okupam. Kad Tanasije dođe, poveze me kolima. Ovako, sam – nikako, kolena izdadoše.

– Ništa nije kao nekad... A, sećaš se, kako smo ludovali... Beše...

Ruke su mu se zatresle i prolio je vino po belim pantalonama.

– Sad ću ja, samo da donesem belog vina, da poškropim. To me je naučila Sonja, na belo vino so, na crno – belo.

Sonja.

– Nikad te nisam pitao, a oduvek me kopkalo, pa, dozvoli, sad smo u godinama i ti i ja – zašto se nikad nisi oženio?

Da mogu, rekao bih ti.

– Kad bih znao, rekao bih ti. Da, da, sipaj još jednu.

– Nikad mi to nije bilo jasno. Da si imao prilika, imao si. Čak, ponekad bih ti i pozavideo. Pomišljao sam i na nastranost, ali... Pa, valjda bih ja to znao...

– Ne, nisu me muški privlačili, mada, kad te gledam sad takvog, belog, zrelog...

– Ma, idi k vragu, šeretu matori, ah...

Odmahnuvši rukom prema meni zakačio je čašu s vinom i razbio je. Dok je kupio stakliće, posekao se. Otišao sam po krpu, a on je doviknuo:

– Vidi kako šiklja, kao da sam ždrebac. I ponesi jednu flašu vina, tvoj prestige smo dokrajčili.

Ovu kuhinju je ona osmislila.

– Šta bi s tobom?!

– Tražim hanzaplast...

– U kupatilu je, u ormariću.

Pločice sam ja odabrao.

Kad sam se vratio, on je dremao dok je krv kapala na brodski pod kao iz oluka. Očistio sam ranu vatom i zalepio flaster. Obilazio sam kuću i zastao kod njenog portreta koji sam sâm napravio: imala je frizuru iz sedamdesetih, uhvatio sam njen možda jedini osmeh koji je ikad napravila. Ni kad se Tanasije rodio nije se smejala.

Ne znam koliko dugo sam stajao ispred fotografije na zidu. Kad sam već bio na izlaznim vratima, začuo sam:

– Gde si dosad... – stajao sam neodlučan – natočio sam još po jednu...

– Sećaš se, dok smo pravili ove kuće, stari Andrić izađe i šeta po vrtu. Onako, u letnjem odelu, gospodstven. Kad bi ugledao nekoga od nas, zastao bi, klimnuo glavom i nastavio. Nikad nismo progovorili ni reč. On je tada bio star kao mi sad a ja sam se, pravo da ti kažem, pribojavao za Sonju. Otkud znam, jeste bio mator, ali znaš, nekako je nju drugim očima gledao. ’Ajde, živeli! Jesi li čuo da je bio izbačen iz lože zato što se švalerao sa Krklečevom ženom? Da, da, dr’gi moj...

Jezik mi malo z’pliće...

Spustio je glavu na grudi i zaspao.

Cela kuća odiše njome, iako je prošlo toliko vremena.

Namah, kao da se neka senka pokrenu iz hodnika ka kupatilu. Možda se to samo vazduh valja, zbog klime. Ustao sam i pošao ka vratima, ali videh kako krv probija flaster...

– Ima nešto što ti nisam nikad rekao, iako si uvek bio četvrti član naše porodice...

– Krv... nije stala...

– O tome baš želim da ti pričam – podigao je glavu i gledao me u visini pojasa dok nisam seo. Pogledi su nam se susreli. – Ti znaš da Sonja nije želela decu. Kao ni Andrić, uostalom, možda mi je baš zato večeras došao nenajavljeno.

Elem, nikako nismo mogli da pomirimo moju želju da imamo decu i njenu... da nemamo. Ja sam, naravno, mislio da je moja bitnija, jača, ona, opet da ima pravo, čak i prirodno, na svoju odluku. Tako su prolazile godine, i sam znaš, nekako su izmicale, kao kad voziš auto a povremeno se pojave one male bele table pored puta koje nešto ozn’čavaju, nikad nisam saznao šta, ali taman zaboraviš na njih, a neka se pojavi. Tako je bilo i sa godinama, primećivao sam samo one s nulama – dvadeset, trideset, četrdeset, pedeset, lane osamdeset, sledeće verovatno neće ni biti.

I tako, kažem ti, prošla je bila četrdeseta, ja nezadovoljan, Sonja – ta poznavao si je – ćutljiva, ne žali se, ali vidiš da je nesrećna, nešto joj fali.

Kad napuniš četrdesetu, ne znam da li se to tebi desilo, ali kad napuniš tu četrdesetu, nekako staneš, moraš da zastaneš jer znaš da si na polovini, osvrneš se, pogledaš šta si uradio, okreneš se na drugu stranu – gledaš šta te čeka.

I tako, kad sam napravio računicu, shvatio sam da moram nešto da preduzmem, nešto radikalno.

Odlučim da prevarim Sonju. Ne gledaj me tako, nije to što si pomislio. Uostalom, tebi bih se poverio. Odlučim da Sonja na prevaru zatrudni. Da, baš tako. Nemoj misliti da sam tako uradio samo iz sebeljublja. Mislio sam da je to rešenje i za nju, da će dete prekinuti to njeno, kako bih rekao, nedodirljivo nezadovoljstvo, da će je nekako otrgnuti od njega, ne znam, da će imati razlog o kojem će zaista brinuti, a ne nekakve umišljene, tako sam razmišljao. Jednostavno, mislio sam da imam pravo da donesem odluku i u njeno ime...

– Ali, kako si to izeveo... – počeo sam i ja da zaplićem.

– Imao sam prijatelja iz vojske, ti ga nisi poznavao, gad u suštini, ali znaš kako, ta poznanstva iz vojske su iz nekih drugih dimenzija. A i važio je za dobrog stručnjaka. Tako je postao Sonjin ginekolog. Ona je koristila spiralu i ja sam jednog dana otišao do njega i predložio mu... sad već shvataš... to... da izvadi spiralu na dva-tri meseca, a da joj ne kaže...

– Ali, kako je mogao da pristane na tako nešto?

– Lepo, rekao sam ti da je gad. A i bio je član neke nacionalne stranke, borac protiv abortusa i bele kuge, i na to sam računao...

– Ali, Sonja, kako...

– Znam šta ćeš da kažeš, mogla je da pobaci. Jeste, ali uzdao sam se u to, da ako se već desilo, da će možda fatalistički pogledati na stvar i – tako je bilo. Nije joj bilo svejedno, ali...

I Tanasije je stigao među nas.

Nešto se jeste desilo, bili smo uzmuvani neko vreme, ali Sonja je ostala ista, daleka. Nikad nije bila loša majka, ali neki ju je đavo iznutra izjedao dok je nije sasvim... Pojeo...

A da zakoljemo još jednog “ždrepca”, a?

Sonja, moja Sonjita...

– E! Živeli! A sada ide nova epizoda s istim likovima, samo – umesto ginekologa pojavljuje se hirurg.

Sećaš se kad je Tanasije sleteo s puta u kanjonu Morače? Kad su stradali od kamiona oni njegovi nesretni prijatelji koji su se ispeli na magistralu tražeći pomoć? – nisam morao da klimnem glavom, znao je da znam. – On je bio dole u nesvesti i, eto, preživeo je samo zbog toga što je najviše stradao i ostao dole, u autu.

Pozvali su me iz bolnice, noge su mi se presekle, nisam ni primetio da više ne stojim, da klečim. Rekli su da je potrebno nekoliko boca krvi, ne znam koliko, broj nije bio važan. Uzećete koliko god njemu treba, rekao sam. Seli smo u kola Sonja i ja, ne sećam se kako, koliko dugo i brzo sam vozio do bolnice, prvo što su nas pitali bilo je koje su nam krvne grupe. Sonja je rekla da je A pozitivna, lekar da ću u tom slučaju ja morati da dam krv. Pošao sam brzo za njim. Ti znaš da nikada nisam davao krv, uvek sam mislio da nam je za jedan život data određena količina i da je dobrovoljno davanje dobar način da se brže ostari. Tako nikad nisam saznao koja je moja krvna grupa. Pripremili su me, uzeli kontrolnu epruvetu i ostavili samog.

Posle nekog vremena ušao je lekar, privukao stolicu do mene, shvatio sam da nešto nije u redu, i rekao: “Stanje vašeg sina je nepromenjeno. Počeli smo da mu dajemo krv iz vene u venu, našli smo bolničara koji je pristao da pomogne vašem sinu”...

“A ja, zašto ja...”, kažem ja. “Možda nije najbolji trenutak, ali, prosto, moram vam nešto reći, stvar je vrlo delikatna, u ovom trenutku svakako nebitna...”, kaže on. “Pa, recite, pobogu, čoveče...”, kažem ja. Kaže: “Vi imate AB krvnu grupu, vaš sin nultu...” Možeš da zamisliš u kakvom sam šoku bio. “Ako žena... ima A... onda...”, kažem ja, on klima glavom i spušta pogled.

Zašto... zašto me gledaš tako unezvereno?

– Sonja, da li je Sonja saznala...

– Ne, zamolio sam lekara da joj ništa ne govori...

– A ti... ti joj nikada nisi rekao?

– Ne. Nikada. Ali, ali zašto me tako gledaš? Da popijemo još po jednu!

I tako... tako sam otkrio da nisam otac svoga sina... da nije krv moje krvi.

Tanasije.

– Ali, zašto se tako znojiš kad radi klima? “Ždrebac” ti udario u obraze, izgledaš kao dupe u majmuna, ha-ha-ha...

Ispričao sam ti jedinu stvar iz mog života koju nisi znao, sigurno i ti imaš neku takvu, ali, ne shvatam, tebi kao da je pozlilo... reci nešto... krv ti je jurnula... u glavu... Krv... stani... gde ćeš takav... Krv...

Zar ti... nemaš... nultu krvnu... ha-ha-ha... grupu... kh-kh-kh... pa ti si... ha-ha-ha... pa ja sam... pa ja sam prevario Sonju... ha-ha-ha... a ti... kh-kh-kh... a ti i ona... mene... pa, čekaj... ne odlazi... ti si mi, znači... ukrao ženu, a ja tebi... ha-ha-ha-ha... sina... sina i unučiće... – odzvanjali su njegov glas i topot mojih koraka na kamenim pločama puteljka koji je vodio do moje kuće, dok se iza njegove čulo zatvaranje vrata auta i dečja graja.

Ja tebi ženu... ti meni sina... i unučiće...

Dejan Vukićević (Kraljevo, 1965.), diplomirao na Katedri za opću književnost s teorijom književnosti, magistrirao na Katedri za bibliotekarstvo i informatiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Objavio je bibliografije desetak srpskih pisaca i Bibliografiju priloga u kraljevačkoj književnoj periodici. U pripremi je objavljivanje magistarske teze Delo (1955.-1992.). Od 2001. do 2003. radio na Zbirci starog plakata i letka, a od 2003. na Fondu stare i rijetke knjige Narodne biblioteke Srbije.

Na Danima srpske kulture u Zagrebu u studenom 2006. sudjelovao s izložbom Prvi srpski rat plakatima.