Živeli smo u onom selu dole, govorio je stric Georg, tamo dole, ali sela više nema. Popavljeno je u proleće 1937. Ne mogu se setiti dana poplave i moje sećanje na stari svet, koji se sada nalazi pod vodom, sastoji se od mešavine starih fotografija i priča moje starije sestre i svih onih starijih od najstarijih u selu. Čudno je to da sam zaista zamišljao da se prethodni život u potopljenom selu odvijao ispod vode, a našu porodicu i sve druge stanovnike sela kao bića koja pod vodom i dišu, i žive, rekao je stric Georg. Taj dojam su pojačavale razvodnjene i naknadno kolorisane konture lica devojaka na fotografijama, sestre su mi se činile mnogo lepšim, da ne kažem vodenijim, od onih pravih, suvih.
Staro selo je već bilo ispražnjeno kada su sirene najavile poplavu, pričao je stric Georg. Ljudi su se sa svom svojom imovinom na vreme povukli u rezervno selo na obronku brda. Zanemarena je pređašnja tradicija spaljivanja kuća i drveća. Stariji sin Cinslijevih nestao je istog dana. Navodno je na kuhinjskom stolu njihove tek izgrađene kuće u gornjem delu sela, ostavio poruku na kojoj je pisalo: Otišao sam u Italiju. Uprkos tome ili, pak, upravo zbog tog pisma i zato što je nestao baš tog dana poplave, u selu se širila priča da se možda vratio u selo i slučajno potonuo zajedno s njim.
Ne znam da li smo zbog Cinslijevog sina, rekao je stric Georg, mislili da je sa druge strane akumulacionog jezera Italija. To, naravno, nije bila istina jer su se sa druge strane jezera nalazila ista ona graubinderska sela kao i sa naše strane, a Italija je bila negde drugde. Mi smo stajali pred sveže omalterisanim kućama novog sela koje je stavljeno na raspolaganje stanovnicima poplavljenih područja, da poklonjeno nam je, i gledali smo preko jezera, ka zamišljenoj Italiji. Dvogledom smo pretraživali kuće i drveće, tražili razliku o odnosu na ove naše i smatrali smo da su tipično italijanske. Istovremeno se smatralo da se do Italije može najdirektnijim putem stići preko tog kamenog zida koji se nalazio na kraju akumulacionog jezera. Taj put za Italiju postao je iskušenje hrabrosti za mladiće iz sela. Ne moje, razume se, rekao je stric Georg, ja se ne bih usudio da održavam ravnotežu na tom tankom zidu sa kog se moglo skočiti u vodu sa visine od tri do deset metara iznad površine, zavisno od vodostaja, dok se sa druge strane otvarao šezdeset metara dubok ponor. Mlađi sin Cinclijevih je jedne noći pao sa tog zida i našao se razmrskanih kostiju i razbijene lobanje na drugoj strani. Zašto nije, u trenutku gubitka ravnoteže, pao na stranu jezera koje je u to prolećno doba godine bilo naraslo jer jednom tako iskusnom plivaču kao mladom Cinsliju ne bi moglo ništa loše da se desi, ostaće mi zagonetka, rekao je stric Georg. Moje sestre su tvrdile da je to slično situaciji kada ti padne hleb namazan medom koji uvek i bez izuzetka, pada na onu namazanu, lepljivu stranu; takoreći – zakon fizike. Ja, rekao je stric Georg, imao sam svoje sumnje u pogledu te teorije. Ali, posle smrti mlađeg Cinslijevog sina, omladina iz sela više nije išla noću na put u Italiju preko tog zida. A o Cinslijevima koji su za u nekoliko meseci izgubili oba sina, nadalje se samo šaputalo u selu.
S njemačkoga prevela Maria Glišić