Putovanje u srce hrvatskoga sna

Nakon mjesec dana, stvari su se svele na rutinu. Partiji, bomboni, spid, posao, faks, prva plaća. Sve se doimalo kao dobar početak, početni impuls jednog generalnog rutiniranog ritma kojeg ljudi vole nazivati normalnim životom.

Uživao sam u tome. U finoj, toploj, opuštenoj i dobro plaćenoj dosadi koja se nakon svih onih sranja devedesetih činila kao ostvarenje najmokrijih snova.

Posao je bio genijalan. Došao bih tamo oko dva, zapalio s Milom i počeo brijati po zemlji i svijetu. Agencijske vijesti, stranice BBC-a, CNN-a... Nađeš vijest, iskompiliraš tekst iz tri izvora, zalijepiš sliku i objaviš.

Mile je bio malo veća čunka – novinar-istraživač koji je veći dio mladosti posvetio rušenju Tuđmana. Sve dok sa šefom nije ušao u deal i pokrenuo stranicu koja se bavila tim povijesnim izborima dvijetisućite. Posjeta je bila abnormalna, brand stvoren, pomoć od sponzora velika.

Tako je stvar postala rutina. Mala internet-firma s jednim šefom, jednim šljakerom koji kompilira i unosi vijesti i novinarom-istraživačem koji barem jednom tjedno mora iskopati neki domaći politički skandal. A njih je uvijek bilo.

– Amo vani. – rekao je Mile čim sam ušao u prostoriju.

– Zašto?

– Objasnit ću ti.

Izašli smo i sjeli na zidić iza zgrade.

– Oćemo srolat? – pitao sam.

– A zato smo te i zaposlili. – cerio se.

– – Ne seri.

Ozbiljno, šta ti nisam to ispričao?

– Ne.

– Pa ovo što ti radiš može raditi tip bez pola mozga. Kužiš, ono testiranje je bila zapravo zejebancija. Šef mislio pikirati neku zgodnu pičku da visi po redakciji.

– Sereš.

– Ozbiljno, samo se nijedna takva nije pojavila pa sam ja upirao za tebe. Promašio si zgradu, sjebo tekst... bio si naduvan ko pička. Pa sam mislio, valjda će i počastit koji put.

– Puši kurac!

Pripalio sam.

– Zašto smo izašli? – nastavio sam.

– Zato što nas prate.

– Ko nas prati?

– Moja stara, jebote! Pa tajne službe. – rekao je to kao da se radi o najnormalnijoj stvari.

– Jesi ti natripan, jebote! Koji ti je kurac?!

– Ozbiljno ti kažem, prisluškuju nam telefone, jučer sam skužio.

– Kako?

– Po šumovima.

– Meni šumi uvik kad se napušin.

– Dena, ne zajebavam se, prate nas.

– Zašto? – dao sam mu đoju.

– Zbog ovog mog teksta. Sve sam ih polinko.

– Koga, jebote?

– Staru i novu vlast. Cijela priča ide preko onog novog faksa, preko njega ti glavna stara hulja, znaš o kome govorim...

– Znam.

– ...pere lovu, a to ne bi mogao bez blagoslova novih hulja. Ima tri igrača u novoj Vladi.

– Koja?

Okrenuo se oko sebe, a onda mi šapnuo tri imena od kojih je jedno umalo postalo novi predsjednik države.

– Jebo te Bog! Zna li šef za to?

– Zna. Tekst ide za par dana. Bit će bomba! – rekao je ponosno i vratio đoju.

– I šta sad? – nastavio sam – Mislin, prate nas. Ono... šta ćemo?

– Ništa, ponašaj se kao i inače. Kao, nemaš pojma ni o čemu.

Ostatak radnog dana, u redakciji je vladala grobna atmosfera. Potpuna tišina, pričali bi samo kad bi izišli vani zapaliti. Sa svakom đojom, atmosfera je postajala napetija, paranoja veća. Na kraju radnog vremena, dok smo hodali prema tramvaju, kao idioti smo gledali oko sebe. Svako auto činilo se sumnjivo. Prate nas. Prisluškuje nam mobitele. Nadgledaju nam svaki korak. Totalno sranje.

Šutili smo čak i u tramvaju, a kad je napokon trebao izići, oprala ga je tolika paranoja da je provalio.

– Ako se sutra ne pojavim, ovo ti je moj izvor. – i dao mi broj nekog mobitela – Šef ga već ima, ali za svaki slučaj.

Totalno sam se sjebo onako naduvan. Odjednom, iz ničeg, iz fine, tople, opuštene i dobro plaćene dosade koja se nakon svih onih sranja devedesetih činila kao ostvarenje najmokrijih snova, izronile se tajne službe i našao sam se usred sranja prema kojem su sva ona prethodna izgledala kao dječja igra.

Prisjećao sam se početka devedesetih. Tada su ljudi samo nestajali, gutala ih je noć, doživljavali su čudne saobraćajke i još čudnija hapšenja. Nije bilo novinara u državi koji je imalo kritički pisao o Tuđmanu, a da barem jednom nije završio u nekoj maloj prostoriji s dobrim i lošim murjakom.

Jebote, mogu me privesti samo zbog trave. To sigurno znaju. I za bombone, i za spid, i za to da sam kupio dom.

Na kraju je paranoja postala tolika da sam doslovno utrčao u dom. Pogledao tri puta oko sebe i tek onda ušao u sobu.

– Šta si blid tako? – pitao je Joke čim me vidio.

– Ma... ništa, napušija se na poslu. – nije bilo smisla i njega uvlačiti u cijelu priču.

– Ae srolaj dok završim poglavlje. – nastavio je.

– Neću pušit, imaš normabel koji?

Pogledao me kao da se čudi.

– Jesi ti dobro, jebote?

– Ma... sve je OK. Nego cili dan buljin u monitor pa me glava malo boli.

– Bolje ti je zapalit onda.

– Ala njega, nemoj cijepit, samo mi daj tabletu.

Otvorio je apoteku i pružio mi cijelu kutiju. Trgnuo sam odmah tri, legao na krevet i čekao. Normićima je trebalo desetak minuta da počnu djelovati.

Kad su počeli, stvari su počele poprimati normalnije konture. Tako pucaju Normabeli. Na travi se uhvatiš nekog detalja i on raste do veličine prostorije u kojoj se nalaziš. Normabeli ga vrate na normalnu veličinu. U ovom slučaju, to je bilo ovo – živim kao ilegalac u domu, radim u firmi s troje zaposlenih, moj posao bi mogao raditi tip bez pola mozga. Ako mene prate, onda si ili idioti ili imaju višak radne snage.

– Sigurno neš pušit? – Joke je bio uporan.

– Nemam pojma.

– Znači oćeš. – pružio mi je đoju i pustio Southpark s CD-a.

Nakon desetak minuta, stvari su se vratile u rutinu – soba, Joke, đoja, Southpark. U finu, toplu i opuštenu dosadu. A onda je zazvonio mobitel. Moj. Novi. Stara.

...

– Molin?! Kad?

...

– Sranje? I šta, kažeš niko nema pojma di bi moga bit?

...

– Pa nije Zagreb Trogir, u pizdu materinu.

...

– Dobro, pripazit ću.

Joke je pripaljivao sljedeću đoju.

– Šta je bilo?

– Rođak mi nesta, Marin, priča san ti o njemu.

– Onaj s PTSP-om?

– Aha.

– Kako nesta?

– Pa sija u auto i nesta. Kako se nestaje, jebote?

– Dobro, pa šta ti imaš s tim?

– A moji misle da je Zagreb ko Trogir pa, ka, ako mu vidin auto da javin.

Nacerio se i dodao mi đoju.

– Je li ti bed? – nastavio je.

– A ne, Marin je totalna legenda. Baren je bija. Vodija me na utakmice i te spike, priča san ti.

Stao sam do prozora.

U pičku materinu, baš kad misliš da je sve OK, da se sve sredilo, da ti je život lipa dosada, krenu sranja. I to ne jedno, nego krene ka tehno, u pičku materinu, samo se jedno kači na drugo.

Bitan je početni impuls, dalje stvari idu same, sam si tako reka.

A izgleda.

Nastavio je blesiti u Southpark, a ja kroz prozor. Gledao sam po parkiralištu kao da ću ugledati Marinovu novu Vectru, na povlasticu, crnu, s grbom HOS-a na retrovizoru.

Ali umjesto Vectre, ugledao sam Golfa. Parkiranog točno preko puta sobe i dvojicu likova unutra kako bulje prema domu.

Jebote Isus, stvarno me prate. – promislio sam i naglo se vratio do kreveta, sjeo do Joke i zablesio u monitor.

– Šta se treseš?

Kad sam se probudio, prvo sam pogledao kroz prozor. Golf je još uvijek stajao pred domom. Isti Golf, ista dva lika. Kao da se cijelu noć nisu pomakli.

– Tražiš Vectru, a? Ako i je u Zagrebu, teško da će ti parkirat pod prozorom. – rekao je Joke i dodao mi đoju. Bio je jedan od likova koji su naduvani mogli sve, pa i učiti Pedijatriju.

– Čekaj da kavu popijen.

Natočio sam kavu, otpio gutljaj i uzeo đoju. Cijelo vrijeme buljeći kroz prozor. Ova dvojica nisu se micali. Jedan je čitao Sportske, a drugi buljio u dom. Nikad u pravcu našeg prozora. Profić.

Šta napraviti, mozgao sam. Ako nazovem Milu ili šefa, skužit će da ih kužimo. Sigurno nam i mobitele prisluškuju. “Ponašaj se kao da se ništa ne zbiva. Skuliraj se...” prizivao sam Milu u pamćenje. Ali sa svakim dimom, postajao sam sve paranoičniji. Kao da me netko zatvorio u sobu i ne da mi vani.

– Šta si sjeban tako? – Jokinom doktorskom oku ništa nije promicalo.

– Ma zbog Marina, jebiga. – bilo je i u tom istine. Nisam znao koje je sranje veće, to što je on ispario ili ovaj dvojac u Golfu.

– A da popričaš s Barba Džonijem?

– Misliš?

– Pa neće ti ga on sad iskopat, ali sigurno ti može nešto reć o tome.

– Ae sa mnom.

– Nema frke, samo triba nazvat prije. Ako ga probudiš u krivu uru, popizdit će. Meni se prošli put dera “Odjebi s vrata, pucat ću!”.

– Sereš?

– Ne seren. Kad je oblačno, postane skroz zajeban.

Naš paviljon na Cvjetnom bio je poznat po dvije stvari. Na svakom katu živio je po jedan diler trave, a na zadnjem katu ekipa iz rata. Cijeli kat pripadao je toj starijoj ekipi koja je nakon vojnog staža krenula ili nastavila studirati. Držali su se uglavnom zatvoreno. Svi osim Barba Džonija. On se kompao s nama, duvao, zajebavao se i konstantno nam srao zbog bombona. Govorio je da smo mi njegova dica.

Nama je bio legenda. Barba. Panker s Peristila, poručnik HOS-a, četiri godine ispred prve linije, PTSP, dvije godine horsa, komuna u Španjolskoj, tri godine dizajna... Samo jedna od tih stvari bila je dovoljna za status legende. Barba Džoni ih je imao sve.

– Šta je, dica, došli na prirodu i društvo? Evo prirode – dodao je Joki đoju – Društvo ćete dobit čin završin ovo.

Prvo što bi ti upalo u oči kad bi mu upao u sobu, bila je velika zastava HOS-a. Druga – komp. Džonijeva mrcina koju je kupio kad je zabrijao na dizajn. Prvi dan ga nije znao ni upaliti. Onda se dva tjedna s gomilom trave i još većom gomilom knjiga zatvorio u sobu i – študira. Na kraju je o kompjuterima pričao skoro koliko o ratu i horsu.

– Šta radiš?

– Frendu za kafić, one pizdarije za zahod.

Pogledali smo monitor. U Photoshopu je obrađivao slike vide i matice.

– Koji si ti car!

Zatvorio je Photoshop i došao do Joke.

– Da vidin oči! – rekao je zapovjednim tonom.

– Daj, Džoni, nemoj pilat.

Uhvatio je Joku za bradu i zagledao mu se u zjenice.

– Mater van rejversku jeben! Pa koliko ja puta moran popizdit prije nego me poslušate.

– Ma dobro je, Džoni.

– Kurac moj je dobar! Pucate se najvećin škovacan koje je čovik izmislija!

Okrenuo se stolu, uzeo kutiju od fotografskog filma, istresao iz njega travu i počeo rolati.

– Jesan van priča za onoga maloga iz Makarske šta je bija sa mnom u komuni?

– Jesi.

Nastavio je kao da ništa nismo rekli.

– Ti Španjolci iz te komune nas Hrvate iz rata nikako nisu mogli skopčat. Kužiš, mi se nismo navlačili na hors nego smo se skidali s rata. A trista metara od komune, jebo te Bog, policijska streljana. I sad, ležiš, gledaš svu tu sjebanu dicu oko sebe, a tamo štema. Pa naćuliš uši i slušaš – aha, Browing, aha Smith, opa! M16 i na kraju – kalaš. Jeba mater, ka da mi je dite zaplakalo! Koji seks, koji hors, sto puta san se tija dignit, odjebat komunu i doć u tu streljanu i izguštat se na kalašu. I bija bi to napravija da mi nisu toga maloga iz Makarske uvalili. Ka, da ga pazin. To in je taktika kad skuže da ti je pun kurac. Uvale ti mulca da ga čuvaš. A mali se navuka na botune i adijo mozak. Jebate Bog, ima je šesnest godina, a faca mu se sasušila ka da mu je trideset. I samo stoji i tupi u neku točku, totalno tupilo, ka biljka jebate, moga si ga samo zalit.

Pogledao sam Joku. I njemu je bilo lagano neugodno.

– A ti si još doktor, pizda mu materina! – okrenuo se prema Joki – Koji ti je kurac?!

– Ma OK je Džoni, znan di mi je granica.

– Je, meni ćeš tu priču prodat. – nacerio se.

Pripalio je đoju, povukao dva dima i dodao je.

– Oćete kavu?

– Može.

Krenuo je u wc naliti vode, a ja došao do prozora. Likovi su i dalje bili u Golfu.

– Makni se s prozora! – podviknuo je čim se vratio s vodom.

– Zašto?

– Zato, Gospe ti! Svaka pizda te vidi kako pušiš.

Stavio je vodu da se kuha, a onda se okrenuo prema meni.

– Ti si me nešto triba?

– Ma, rođak mi je nesta. Marin, priča san ti o njemu.

– Onaj isto iz HOS-a?

– Aha.

– Kako nesta?

– Pa ono, sija u auto i nesta.

– Je li pušku uzeja?

– Neman pojma. Zašto?

– Pa ako je uzeja pušku, a sto posto je, onda je u obilasku. Vozi se od mista do mista di je ratova.

– Koja je to spika? – uključio se Joke.

– A koja? Jebena, eto koja. – povukao je dim – Traži se čovik.

– Kako to misliš?

– Jednostavno, jebiga. U rat uđeš ka čovik, a izađeš ka zvir. Onda se vraćaš na ta mista i nadaš se da š nać toga čovika šta si ga izgubija puten.

A ako ga ne nađeš?

Onda si mrtav, na ovi ili na oni način. Ili prospeš sam sebi mozak pa si mrtav zapravo ili te zatvore na psihijatriju i ubiju te ljekovin.

Otvorio je policu ormara i par kutija lijekova prosuo po krevetu.

– Jebote! – reagirao je Joke kad je vidio kutije – Ovo je za konje ubijat.

Psihijatri su ti dileri s licencon. – nastavio je Džoni - Uvale ti tablete i postaneš ka biljka, samo te triba zalit tu i tamo. Evo, ovo ti je moja likarija, samo na pijen ja to, ko in jebe mater! Malo me jugo jebe, ali životinja san ja, mali moj!

Nastavio je s monologom.

– Ja san ima tu jebenu sriću da vidin čovika u svin agregatnin stanjima. Vidija san ga kako gori i pritvara se u dim, vidija san kako ga granata pritvara u tekućinu, a vidija san i najlipšu stvar na svitu.

– Koju to?

– Kad san se vratija iz komune i iša tražit toga svoga čovika, doša san do jedne ledine di smo četnika jednoga zakopali. Prolitnji dan, sunce grije, potok jedan blizu, tice cvrkuću, a na tomu mistu di je ukopan, trava za nijansu tamnija. Točno u obliku čovika.

Složio je neku razdraganu facu koja se pojavljivala rijetko, obično kad bi vidio neku bebu u parku. “Mene samo malo dica i tići razume”, govorio je, i tad si znao da je u jednoj od svojih dobrih faza. Barba Džoni – duša od čovjeka.

– I šta? – nastavio sam – Znači, dok se sam ne vrati, nema mu pomoći.

– U principu je tako, ali...

– Šta?

Samo je odjednom skočio sa stolice, uzeo đoju, došao do prozora i počeo mahati đojom prema parkiralištu. Onda je napravio gestu kao da se tuče po žilama prije pucanja horsom, onda se počeo derati “Šta je, pičke? Ae dođite kad imate muda!”

– Koji ti je kurac! – zaurlao sam i pogledao vani. Dvojac iz Golfa istrčao je iz auta i uletio u dom.

– Pripremite se, dolazi nam murija u posjetu. – rekao je cereći se.

– Koja murija, jebote! – Joke se trenutno sjebo.

– Ima pet dana mi vise za vraton, a moš ih skužit iz aviona. Nego, kad uđu, vi se samo skulirajte, a ja ću sve riješit.

Sjeli smo i čekali. Ipak nisu tajne službe, promislio sam, ali se zbog tog nisam osjetio nimalo bolje. U sobi smo imali sto kuna dima, par botuna i gram spida. I ako nakon Džonija krenu na nas, najebali smo. A on ih još podjebava. Pogledao sam Joku. Bio je temeljito sjeban, ali Džoni je vodio glavnu riječ i sve što si mogao bilo je čekati.

Počelo je s lupanjem po vratima.

– Otvoreno je! – zaurlao je Džoni.

Ova dvojica upala su unutra, pokazali značke i nalog za pretres.

– Samo naprid. Čekan vas ima pet dana. – Džoni je zaglumio domaćina.

Pogledali su se.

Ruke na ormar.

Stavili smo ruke na ormar, a mlađi od njih dvojice počeo nas je prepipavati. Ovaj stariji krenuo je okretati sobu naopako.

Ima rupa jedna iza kreveta, pogledajte da nije tamo. – Džoni ih je nastavio jebat u mozak.

– Začepi! – brijao je ovaj mlađi.

Stariji lik je nakon Džonijeve rečenice samo sjeo na krevet i uzdahnuo. Valjda je skužio da su se zajebali što je Džoniju bio signal za nastavak.

Bilo je u ovon kutijici za đoju. Da san zna da ćete baš sad upast, ostavija bi da niste bezveze dolazili.

– Ma začepi više! – Mlađi murjak puko i probio ga šakom u leđa.

Iznenada! Džonija! U milisekundi, Džoni je probio tipa laktom u glavu, onda iz okreta šakom, bacio se na njega, izvadio njegov gan i ugurao mu ga u usta. Urlao je kao da ga kolju.

– Pričaš s ratnim invalidom, jebo ti Isus mater, pokaži barem malo poštovanja!

Joke i ja usrali smo se kao grlice. Mlađi murjak je mijenjao boje, a ovaj stariji držao ruku na ganu. Pat pozicija.

– Stojite tu ima tri dana ka da san četnik u pičku materinu! – Džoni je i dalje pizdio.

– Dobro je, samo se smiri. Imali smo dojavu – kulirao je ovaj.

– Imali ste kurac moj, a ne dojavu! Prijavija me Ćimpa jer ste ga uvatili s deset grama pa van je mora dat bilo koga.

– OK, smiri se, popričat ćemo.

– Oćeš pričat? A?

– Samo se smiri, molim te.

– Ako ćeš pričat, odjebi ovoga majmuna pa ćemo pričat. – Džoni je pustio klinca, ali zadržao gan.

– OK, OK – okrenuo se klincu – Ti, vani!

Klinac je bio u totalnom šoku. Blijed. Nije imao pojma gdje je. Izišao je tek kad ga je ovaj uzeo za rukav i izgurao. Joke i ja sjeli smo na krevet. Kao dva klinca koja sa strane gledaju što odrasli rade.

– Evo ti ovo sranje! – Džoni je dao gan ovom starijem liku – Idiot ga otkočenoga nosi, ubit će sam sebe jedan dan.

– Ma klinac, tek počinje. – ovaj se vadio.

– Ko me ocvika? – nastavio je Džoni.

– Pa sam si reko.

– Šta van je reka?

– Da imaš dvije kile horsa u sobi.

Džoni se počeo smijati.

– Gledaj, stari, to Ćimpa ti je od čimpanza, a vi ste veći majmuni od njega. I da iman dva kila, ne bi ih u sebe drža, pa jesi normalan, jebote?!

– A jebiga – zamuckivao je tip, kao da mu je neugodno.

– Nego, slušaj. Je li stvarno želiš očistit domove od horsa?

– Želim, normalno.

– Onda ćemo ovako. – Džoni je potpuno preuzeo kontrolu – Dođi u ponediljak ovde, ja ću skuvat rižot, a ti donesi šta za pušit i pit pa ću ti nacrtat neke stvari. Dvi godine san se puca i dila, valjda neki kurac znan.

– A šta ja trebam napravit?

Džoni se opet nacerio.

Brzo kopčaš. Triba mi usluga.

– Legalna, naravno?

– Naravno.

Okrenuo se prema meni.

– Imaš podatke?

– Iman. – izvadio sam papir i dao mu ga.

– Branitelj jedan. Sija je u auto i nesta. Moguće je da je na tri lokacije – okolica Zadra, Knin ili dubrovačko zaleđe, tu je ta njegova brigada ratovala.

– Dobro, i?

– Tu ti je registracija i opis auta. Nazvat ćeš te tri policijske uprave i ima da ga nađu i zadrže. Jesi skužija?

– Jesam, sve OK.

– Čin nešto saznaš, javi.

– Nema frke, a mi se vidimo u ponedjeljak. – Tip je već bio kod vrata.

Je. I bez trave mi se ne pojavljuj.

Kad je murjak izišao, Džoni se počeo kidati od smijeha.

– Dva kila horsa! – cerio se – Oćemo se pucat?!

– ... – rekli smo mi, još uvijek šokirani.

– Imate vi šta za pušit? Meni nestalo. – nastavio je.

– Ima... Ima... – zamuckivao sam – Sad ću ti ja donit.

– Ma samo za đoju.

– Nema frke. I... ovaj... Džoni, fala ti za ovo.

– Ma nije problem, mali moj, čin ga nađu, nazvat će me tip pa ću ti se javit.

Vlado Bulić rođen je 1979. u Splitu. Trenutačno živi i radi u Zagrebu. Dosad je objavio zbirku poezije 100 komada, Studentski centar Sveučilišta u Zagrebu, 2003.