Razgovor s Christianom Papkeom

Predstava Veliki fajront pomoćog programa ovogodišnjeg BITEF Festivala (Festivala Novih Teatarskih Tendencija u Beogradu), po tekstu mlade autorke Emilije Andrejević, privukla je pažnju mnogih. U pitanju je srpsko-austrijska koprodukcija beogradskog Bitef Teatra, predstava koju je režirao mladi austrijski reditelj Christian Papke. Reč je o predstavi koja oslikava ljude koji su izgubili svoje snove, o ljudima koji moraju da biraju između prijatelja i uspeha, između sopstvenog integriteta i onoga što danas predstavlja napredak. Predstava Veliki fajront oslikava pet karaktera u sukobu sa zahtevima društva, smeštenih u TV Šou Big Brother, gde ustvari zaboravljaju svoje snove i ideale. Oni kao u Faustu, trampe unutrašnje ja za jednu nejasnu fantaziju, nagradu slobode, za onog koga odabere isprazna publika – za EU državljanstvo.

Bavite se suvremenom adaptacijom, dramom?

– Suvremenim temama, da, jer mislim da više moramo da brinemo o sadržaju života, a ne toliko o zabavi. Zabavu vidimo svugde i mislim da to nije najbolji koncept privučenja publike koja uobičajeno ne ide u pozorište, jednostavnih formiranjem javnih nastupa. Sve je to već viđeno. Već bi trebali da se bavimo suvremenim temama, kao što su tema koje se tiču starije populacije u npr. Austriji. Ali ne samo u Austriji, to je problem celog sveta. Trebali bi se baviti ozbiljnim temama, da bi pronašli rešenje problema. Mislim da je teatar jedini i uvek bio jedini vid medija zainteresovan za to, pogotovo ako pronađemo način da privučemo mlađu publiku, a da se ne takmičimo sa masovnim medijima. Ali pokušajte da prodate priču koja podrazumeva suvremeni jezik, osećanja, a posebno soluciju određenog problema i kako ga rešiti.

Zainteresiranost za pisca, koliko i glumca

– To pokušavamo da pronađemo u teatru: koji tip kulturne publike i stava i ponašanja posećuje teatar. Šta može biti razlog ako imate 60 TV kanala i najkompleksnije kino dvorane oko sebe? U teatru želim postavljati suvremene teme i ne samo diskutovati o problemu, već i ideji kako u budućnosti rešiti problem. Ako se ne suočite sa tim ne možete doživeti, osetiti, ne možete u svakodnevici prepoznatii problem.

Kako pronalazite autore drama koje radite? Kako ste pronašli autoricu Velikog fajronta Emiliju Andrejević?

– Emilija je autor pobedničkog teksta natečaja za dramu koji je prošle godine održan u Srbiji. Deo njene nagrade bila je predstava na ovogodišnjem Bitef Festivalu. Njeno delo bilo je izabrano od strane internacionalnog žirija na temu granica. Životno iskustvo koje imam govori mi da je vreme promena, što je ustvari ista tema natečaja organizovanog do 1. prosinca ove godine u Hrvatskoj. Ako bi mi dozvolili, hteo bih pozvati sve hrvatske dramaturge i pisce da predaju svoj tekst što pre jer je prvi prosinac jako blizu. Mogu podneti svoj tekst na uvid internacionalnog žirija, na temu granica i životnog iskustva i Kultur Forumu u organizaciji Ambasade Austrije u Zagrebu. Postoje samo dva pravila, dramu mogu igrati samo pet glumaca, koji mogu igrati i više od pet uloga. Drama mora biti nova, da nije igrana ranije, da nije nigde objavljena, na originalnom hrvatskom jeziku i prevedeno na engleski jezik, zbog internacionalnog žirija. Predajete obe verzije. Početkom sledeće godine će se objaviti pobednik hrvatskog takmičenja po čijoj drami ćemo raditi predstavu.

Kako ste radili radili sa srpskim glumcima u predstavi Veliki fajront?

– Početkom ove godine organizovao sam veliki kasting ovde u Srbiji, to je na početku bilo neobično iskustvo, jer ovde na kasting uobičajeno dolaze prijatelji prijatelja. Ja u Srbiji ne poznajem nikog i nisam bio zainteresovan za prijatelje. Bio sam zaiteresovan za glumce koji najbolje odgovaraju ulozi. Oslobodio sam glumce i stvorio prijateljsku atmosferu, svi su uživali ali su se razočarali jer na kraju nisam bio zadovoljan i tražio sam novi kasting. Pojavili su se novi glumci, upoznao sam mnogo srpskih profesionalnih glumaca i bio sam srećan kada sam pronašao svoj tim. Diskutovali smo ne samo verbalno već sa rukama i nogama, ponekad me nisu razumeli i ja njih nisam razumeo (jer se predstava igrala na srpskom jeziku) ali sam imao asistenta koji je prevodio i trudio se objašnjavati na različitim jezicima, uvek zabavljajući se, uvek muvajući se zajedno da bi stvorili radnu atmosferu, koja je uvek bila prijateljska, dakle bio sam mnogo finiji nego inače, da bi tako postakao kreativnost. Ali ne tako da potisnem njihovu glumu u drugi plan, što je još jedna metoda režisera koji želi da dobije ono što mu je potrebno. Glumcima je dozvoljeno da se smeju, da prave šale i da prestanu sa vežbom ako je kasno. Ali u tom duhu, oni u sve to unose svoje misli, kreativnost. Bila je to zaista dobra priprema sa obe strane, austrijske i srpske.

Naše reči u komunikaciji su zaista samo vrh planine: neverbalna komunikacija, njezina “tiha” pravila, osećanja, gestovi, mimika i lice, sve je to mnogo jače od teksta. Jezik utiče na različitosti naše komunikacije, našeg dolaženja u dodir jedno sa drugim. Zbog toga razumete jedni druge, bez razumevanja reči. I posle nekog vremena provedenih zajedno, počnete stvarati nešto više razumevanja na ličnom nivou.

Ponavljanje u teatru vs. ponavljanje na TV

– U teatru stanete i ponovo vežbate, ponavljate scenu sto puta. Konačno dođete do nečega što razumete sve više i više, rauzumete sve bolje kako glumac funkcioniše. Onda čak i na verbalnom nivu krenete da se razumete,. To je moguće u teatru jer je teatar toliko više od reči, zbog čega i postoje neverbalna pravila za procedure vežbanja. Ova razlika verbalnog i neverbalno posebno je opipljiva ako uz sebe stalno imate prevodioca i asistenta koji sve vreme prevodi. Teatar otvara metaforu, da bi stvorio sliku. Mene u tome zanima pod-rad sa glumcem. Jer za mene je to esencija teatra.

Verujete, dakle, da je u teatru moguće ostvariti nešto što nije moguće na televiziji?

– Naravno, u tome je moć teatra. Masovni mediji moraju se nužno podrediti određenim pravilima i to tako da morate videti i ponavljati s gledateljima ta pravila: mediji propisuju što ide i što ne ide, gestove koji su baza naše kulture, da bi reducirali kompleksnost današnjeg života i kulture i da bi se određena šema kulture stalno vrtila pred našim očima, s ubitačnom repeticijom. Kao i u marketingu, kada ponavljate neke poruke da bi razvili brand, onda konstruišete kulturu i pod uticajem ste percepije tuđeg mišljenja. Kazalište je sasvim drugačije. U teatru, ponavljanje produbljuje kompleksnog razumijevanja.

Da li glumcima dozvoljavate improvizaciju?

– Danas razlika između teatra i mas-medija postoji prvenstvo na razini produkije. Recimo, u teatru je strategija produkcije kompleksnija, ali je budžet mnogo manji, tako da možete reagovati na vreme na nešto što se dešava u društvu. I u tome je snaga teatra, kao pokušaja potrage za istinom. To je u određenom vremenu ponuda nekih drugih solucija, emocija koje se uobičajeno ne pokazuju, ponuda nove šeme kulture. Da li ste videli film Maroko? Tamo imate glumicu koja gleda u muškarca u publici koji od njene snage spušta pogled. Što je potpuno suprotno od onoga što nam kultura nameće. Govorim o uobičajenoj poziciji, poziciji muškarca i poziciji žene u društvu. Ovaj film menja stav, i u čitavoj toj šematskoj kulturi odjednom se pitate da li je to stav filma ili izraz promena u društvu.

Teatar to može, može ponekad da promeni perspektivu, tačke gledišta, ugao gledanja na određenu situaciju, za što dakako treba improvizaciju koja je metod koji pomaže glumačkom timu da bi ušao u kreativnost, pronašao rešenje, stvorio situaciju.

Motivi (samo)izdaje

– Ono što sam napravio u Velikom fajrontu je da sam imao situaciju s pet ljudi na sceni, koji moraju da se suoče sa agresijom identiteta Evrope, gde je integritet njihov problem. S tim problemom integriteta pitaju se da li će pokušati da zaštite svoje prijateljstvo i sopstveni integritet ili će se takmičiti za veliku nagradu šoua, za državljanstvo EU, što postavlja pitanje šta je to uopšte državljanstvo EU. Prisetite se da je ovo priča koja podseća na postojeći TV format Velikog brata, ali zaboravite Velikog brata, mi jednostavno predstavljamo pet frendova na jednoj žurci, gde samo jedan pobeđuje, ali da bi pobedio – on mora da izda. Onda se pitate da li pobednik zaista nešto pobeđuje ili se svaki od njih suočava sa situacijom na različit način, nudeći različite solucije. Jedan nudi političku korektnost, drugi pokušava da se sakrije od realnosti bežeći u svet snova, treći je moderan i ne pokorava se društvenim normama, četvrti idealista, a peti cool i šarmantan. Formirajući pet modela na sceni, stavljamo ih pod mikroskop, da bi oni istraživali “za nas”, nudeći različite načine suočavanja. Posebno me zanima onaj momenat kad neko kuca na vaša vrata nudeći nešto, ali zauzvrat traži da prodate dušu. Za uzvrat morate se “samo” odreći svog integriteta. I ja pitam: šta bi ste u takvoj situaciji uradili?

Koliko u tome ima osobnih opsesija?

– Uglavnom radim drame u kojima se lično pronalazim jer u njima postoji nešto što “drži” moj interes. Kao u Velikom fajrontu....

Big Brother?

– Ma ne, za mene ova predstava nije o Velikom bratu, zašto bih diskutovao o malim temama kada mogu diskutovati o velikim. Za mene, teme se tiču određenih životnih iskustava generacija od koje danas imaju između 25 i 45 godina, pričam o ljudima koji su se zabavljali, išli na zabave, koji su obrazovani i osećaju da društvo od njih očekuje nešto drugo, njihove snove i ono za čim zapravo žude, jedina je nevolja što moraju doći do zaključka da njihova prilika možda nikada neće doći. I to je osećaj na granici sa životnim iskustvom koji je isti svugde - i u Nemačkoj, Austriji, i takođe u Poljskoj... Ono što Srbijanci pokušavaju da opišu je nešto što nije samo njihovo osećanje, nije tipično “sprsko”, već je generalni problem društva svugde u Evropi.

Big Brother Show se suočava sa mnogo globalnijim pitanjem političke prirode, o osobi koja upravlja drugim životima, političkom globalizacijom?

– Za mene Veliki brat ima temu koja nije interesantna i nisam hteo kopirati njegov koncept, jer je taj šou jednostavno voajerizam. I to mi se ne sviđa. Ali tema globalizma u Big Brother Show uvek ima svog moderatora koji je ustvari Evropljnin, uvek tražeći od Srbijanca uslugu, a usluga uvek podrzumeva izdaju. Dakle šta to znači? Moj lični pogled je da je ovaj moderator Evropljanin metafora cele predstave, metafora novog obećavajućeg sveta, koji ima stroga pravila o ulozi globalizacije i novca. Globalizacija u smislu globalnog egoizma, dakle ovo je uloga vrlo kritičnog pitanja integriteta. Ako nam se zaista pridružuješ, moraš dati nešto svoje da bi bio deo igre. Ali moraš biti i veoma pažljiv u vezi pravila igre, pa mislim da je ovo takođe kritičan aspekt autorke. Za mene to nije samo pitanje političkog nivoa, već opet individualnog, jer je čitava Evropa u tranziciji. To takođe znači da gubimo nešto etičkih kodova i pravila. Definitivno ne navijam za jači religijski aspekt, niti za jaču državu. Ja tako ne razmišljam. Možda bi bilo pametnije da pronađemo neke osnovne etičke stavove, jer mi više nemamo pomoć, sva odgovornost je na našim plećima. Odgovornost znači da nam je potrebna savest i zrelost. To je nešto što ne možete tražiti od svakog. Teško je živeti sa time. Opet tema identiteta i integriteta, pitanje sa kojim se moramo suočiti.

TV kao nimalo smiješni voajerizam

– Kada bi samo diskutovali televizijski šou Big Brother, rekao bih da ne gledam televiziju, čak je i nemam kod kuće. Ali koliko znam ovaj format se može videti u mnogim zemljama, za mene je to zapravo aspekt voajerizma koji uopšte nije smešan. Za mene to je gubitak vremena, to gledanje u malu crnu kutiju, gledanje u male miševe koji trčkaraju okolo, i pokušavaju da ostave utisak, da bi iskoristili beneficije mašine koja nije Bog, već ovog puta publika, koja ih lovi i izbacuje iz igre, šta reći? Mislim da mi se to ne dopada, mada ništa ne osuđujem.

Recite nam nešto o vašim prethodnim projektima?

– Specijaliziran sam za koprodukcije u teatru, sve što sam radio bilo je izvedeno mnogo puta u Austriji, Nemačkoj, Italiji i drugim različitim zemljama. Ja sam čovek teatra, živim u sadašnjosti i gledam u budućnost, a ne u prošlost. Mnogo puta radio sam suvremene predstave koje se suočavaju sa određenim pitanjima.

Sledeći projekat?

– Moj sledeći projekat se takođe suočava (kao i Veliki Fajront u Srbiji) s ozbiljnim problemima. Ali ne sa pitajnjem identiteta i integriteta već sa pitanjem značenja starosti u Beču. Tu se suočavam sa generacijom kojoj je danas preko 60 godina. Koju ulogu ova generacija igra u svakodnevnom životu? I sa ljudima koji imaju puno životnog iskustva, radnog iskustva, koji su jednostavno zaboravljeni ili jednostavno samo sklonjeni u drugi plan, jer danas moraš biti lep, mlad, šta god, a šta je sa stvarnim vrednostima. Zato sam na scenu doveo tri starije žene, koje sede puše, piju kafu i ne znaju šta će sa svojim vremenom. Kao dugogodišnje prijateljice one diskutuju nešto što jedna od njih nikada nje pronašla u svom životu. Time daju smisao nečemu što bi se moglo učiniti, tako da godinu unapred planiraju teroristički napad. Opet je u pitanju situacija stavljena pod mikroskop neke laboratorije, da bi se videlo šta se dešava kada se neki određeni parametri promene, posebno kada se suočavamo sa posebnim slučajem starije generacije.

Za koji teatar radite ovu produkciju?

– U pitanju je Metropolitan Teatar, jedan od najvećih teatara u Beču, sa radom počinjemo krajem desetog meseca.

Imate iskustvo sa glumcima drugih nacionalnosti, teatrima iz drugih zemalja, recite nešto o tome?

– Pre Srbije, radio sam na projektu u SAD, trenutno organizujemo natečaj drame u Hrvatskoj, sledeće godine u proleće radiću na jednoj kooperaciji u Berlinu u Nemačkoj, gde ćemo diskutovati o problemu Kosova, takođe pripremam još jedan projekat koji se tiče jugoistočne Evrope.

Dakle imam stan u Beču, ali nikada tamo ne boravim, ustvari stalno putujem. Mnogi su ljubomorni na moj način života, radim na različitim projektima, ali ponekad želim da sedim u svojoj radnoj sobi i čitam knjige, da slušam muziku i da budem kod kuće. Shvatio sam da nisam Austrijanac i da takođe imam problem sa identitetom. Ne znam gde pripadam. Rođen sam u Švajcarskoj, odrastao u Brazilu, a roditelji su mi Nemci, studirao u Parizu i sada živim u Austriji. Pa šta sam ja? Divno je biti okružen okolinom koju poznaješ, gde možeš kupiti hleb i jutarnje novine i znaš gde da kupuješ. Ali divno je i biti okružen različitim ljudima, raditi upravo na problemima različitih mentaliteta te praviti različite scenske koprodukcije.