Razgovor s Dejanom Ajdačićem

Na početku, ukratko pojasnite kako je iniciran Projekt Rastko, online biblioteka srpske i slavenske kulture (http://www.rastko.org.yu/), s obzirom na to da ste, kako mi se čini, po navedenom projektu upravo prepoznatljivi u našim etnološkim, folklorističkim i kulturnoantropološkim krugovima?

– Prve srpske tekstove na Internetu su postavili retki matematičari i fizičari koji su imali dostup univerzitetskim serverima u Americi. Sa povećanjem dostupnosti Interneta nakon malog i slučajnog izbora stihova, omiljenih poslovica i aforizama, na mreži su se javili stručnjaci različitih oblasti, pa i stvaraoci i istraživači humanističkih i društvenih nauka. Ovladavši potrebnim tehničkim znanjima ili uz pomoć vebmastera počeli su sami da kreiraju sadržaje u okviru svojih struka. Projekat Rastko stvorili su upravo stvaraoci okupljeni oko dramaturga Zorana Stefanovića. Bilo je to vreme kada su u Srbiji stvarane prve lične prezentacije pisaca i slikara. Projekat Rastko započeo je svoj rad pre nešto više od deset godina, 1997., izborom iz savremene srpske drame u zamišljenoj biblioteci srpske kulture. Znao sam krug ljudi koji su stvorili taj projekat, ali sam se uključio nešto kasnije. Prihvatio sam Zoranovu ponudu 1999. da budem upravnik. Prolazeći kroz brojna iskušenja, suočavajući se sa različitim, pre svega finansijskim preprekama, mi smo uspeli da napravimo razgranatu mrežu koja povezuje razne kulture, mrežu koju na Internetu znaju i koriste i ljubitelji i profesionalci. Projekat Rastko ima i nedostatke koje mi najbolje poznajemo. Ima dosta stranica sa spiskovima autora i stranica po tematskim oblastima koje nisu osvežavane tako da ne daju realnu, tj. punu sliku tekstova koji postoje. Biblioteke nisu ravnomerno obogaćivane, a nismo mogli ni da digitalizujemo mnoge priloge koje smo želeli da objavimo. Ali poštovanje velikog broja korisnika prema Projektu Rastko i dosadašnji angažman saradnika lišavaju nas prava da posustanemo.

Najveća je po obimu matična biblioteka sa razuđenom podelom na različite umetnosti i nauke. Regionalne biblioteke i biblioteke kulturnih veza sa drugim narodima predstavljaju već prepoznatljiv profil Projekta Rastko. Nedavno smo uveli još jedan tip biblioteka posvećenih tematskim oblastima nezavisno od jezika. Mislim da će pored novih regionalnih i bilateralnih biblioteka koje planiramo da otvorimo, taj novi tip kolekcija ponuditi interesantne sadržaje u okviru užih oblasti. Na primer, planiramo otvaranje biblioteka o budizmu, islamu, o avangardi, neoavangardi i dr. Danas je Projekat Rastko mreža koja ima planove za dalje širenje, dalje povezivanje virtuelnog i nevirtuelnog predstavljanja kulture i duhovnih blaga raznih naroda.

Projekt Rastko Hrvatska

Danas se navedena online biblioteka obično opisuje kao međunarodni neprofitni izdavački sustav u desetak država i sa stotinama suradnika/ica te kao najposjećeniji sajt za kulturu na Balkanu, a pritom, kako ste već nekoliko puta istaknuli, neka svjetska sveučilišta prilagođavaju svoje programe vašim programima, posebice za povijest i slavistiku. Postoji li ikakva suradnja s hrvatskim sveučilištima, a posebice što se tiče folkloristike, etnologije i kulturne antropologije?

– Projekat Rastko je do sada stvarao projekte kada bi obezbedili makar dvoje-troje saradnika koji mogu da digitalizuju tekstove za svoju biblioteku i pripreme ih za Internet, koji pored toga imaju kontakte u svojoj sredini i mogu da prošire krug saradnika. Mi smo nove projekte otvarali sa najmanje pedesetak priloga. Tako smo, na primer, neke projekte započeli, ali ih nismo doveli do otvaranja. Iz Hrvatske smo dobijali i dobijamo pisma sa pitanjem kada planiramo da otvorimo Projekat Rastko Hrvatska. Mi još nismo uspeli da spojimo zainteresovane ljude koji se bave kulturom u Hrvatskoj a žele da je predstave Srbima, koje interesuje kultura Srba u Hrvatskoj, kojima je bliska koncepcija Projekta Rastko i koji vladaju osnovnim internetskim i kompjuterskim tehnologijama. Do sada situacija nije bila zrela za otvaranje Projekta Rastko Hrvatska, ali mi smo otvoreni i raspoloženi za nove poduhvate.

Ćirilica i latinizatori

Kako sudjelujete u razvoju nekoliko ćiriličnih projekata, obično vas navode kao znanstvenika koji kvantitativno radi na popularizaciji ćirilice na Internetu. O kojim je sve projektima, uz spomenuti Projekt Rastko, riječ?

– Ćirilica je danas u Srbiji ugroženo pismo. Iako temelj viševekovne pisane tradicije od početaka pismenosti do savremenog doba, ona se danas manje koristi nego latinica. To je pitanje posebno bilo osetljivo u sferi kompjuterskih tehnologija.

Odnos ćirilice i latinice u kulturama istočne pisane tradicije ima i širi kontekst. Postoji međunarodno standardizovana latinička transliteracija svih ćiriličkih azbuka, i verujem da ne bi bio preveliki problem napraviti univerzalni latinizator za različite nacionalne latinice. Time bi zainteresovani čitaoci i stručnjaci mogli lakše i fonetski pravilnije da čitaju tekstove koji se objavljuju na istoku. Međutim, pitanje odnosa ova dva pisma ima i drugu dimenziju koja se tiče spoljašnjeg ili unutrašnjeg pritiska da ćiriličke pisane tradicije zamene svoje pismo, kao što je to uradila Rumunija, i pređu na latinicu. Tu se već javljaju drugi motivi i metode borbe za pismo. Latinički desant austrijskog slaviste Kronštajnera u Bugarskoj doživeo je krah, a sam profesor bio je posramljen oduzimanjem počasnih zvanja koje je tamo imao. U Bugarskoj je sastavljena i veoma interesantna knjiga sa izjavama, tekstovima, reakcijama na ovu inicijativu. U zapadnoj Ukrajini postoji više tvoraca ukrajinske latinice, koji nazivaju svoju verziju latinice po sebi. Ji, jedan od najuglednijih lavovskih časopisa, nudi tekstove i na latinici, a na njihovom i na nekoliko drugih sajtova može se koristiti latinizator.

Kada je reč o ćiriličnim projektima, Projekat Rastko je najaktivniji u zaštiti ćirilice u krugovima informatičara i korisnika Interneta. Naš je projekat bio jedan od prvih ćiriličkih sajtova u Srbiji, ali nikada nije potiskivao latinicu. Uprkos dodatnom vremenu i tada još skupom memorijskom prostoru svi su tekstovi bili objavljivani i na latinici i na ćirilici. Projekat Rastko sa partnerima sa sajta cirilica.org je izdao disk sa svim kompjuterskim alatima i konvertorima i prilično dobrim izborom ćiriličkih fontova. Osim toga, učestvujemo na skupovima koji se tiču ćirilice i objavljujemo tekstove o njoj.

Internauti, internetnologija

Ivan Čolović u knjizi Etno: priče o muzici sveta na Internetu (2006.) ističe da etnolog-antropolog može i na Internetu prakticirati ono što mnogi smatraju specifičnošću njegove znanosti: sudioničko promatranje. Naime, može se uključiti u život pojedinih virtualnih zajednica, od kojih neke sebe nazivaju “virtualnim selima”, a pritom su mu i na raspolaganju i grupe koje internauti formiraju da bi diskutirali o onome što ih međusobno zanima. Koja ste sve istraživanja proveli u okviru te, kako je Ivan Čolović naziva, internetnologije (etnologija na Internetu)?

– Meni su takva istraživanja veoma interesantna. To nije oblast koju sistematično pratim, ali sa zanimanjem čitam tekstove i knjige o zajednicama na Internetu i uticaju Interneta na našu svakodnevicu. Za vreme kratkog upravljanja Univerzitetskom bibliotekom u Beogradu 2003., pokrenuo sam tribinu o Internetu i kulturi na kojoj su teme bile posvećene Internetu i jeziku, globalizaciji, digitalnoj umetnosti, prevođenju, bibliotekama, naučnim informacijama. Na njoj su znalci umetnosti, obrazovanja, webbiblioteka i stvaralaštva na Internetu uz pokazivanje odgovarajućih webstranica i sajtova govorili stvari koje su ponekad izlazile iz okvira sadašnjosti i ulazile u projekcije moguće budućnosti.

Neke od pojava koje su doskora bile tema kiberpank fantastike, kao na primer, stvaranja trodimenzionalnih virtuelnih gradova, država, virtuelnih groblja, danas se već realno ostvaruju na Internetu. Uveren sam da Internet zavređuje još veću pažnju istraživača, jer je on živo mesto komunikacije, formiranja i utvrđivanja stereotipova i modela osećanja, pa čak i nekih vidova ponašanja. Nikada do sada nije postojalo brže i moćnije sredstvo sakupljanja ljudi i ta pojava je posebno vidljiva na srodnim sajtovima, forumima i blogovima. Paradoksalno sapostojanje centralizacije i decentriranja jako je ispoljeno na Internetu, kao i sva svojstva predstavljanja koja proističu iz različitih aspekata virtualnosti. Veoma su mi zanimljive strategije građenja virtuelnih ličnosti, iako nisam stvorio niti planiram da stvaram neku virtuelnu ličnost.

Što se tiče dela pitanja o mojim istraživanjima, njih je malo. Neki od tih tekstova predstavljaju proste prikaze stanja u određenom vremenskom trenutku u meni bliskim oblastima – filologiji, folkloristici, slavistici. Prvi takav prilog napisao sam o pojavi prvih internetskih stranica o srpskoj književnosti i tada još nerešenim problemima pravilnog predstavljanja svih slova na Internetu, a potom o jezičkim novinama sa pojavom Interneta. Nekoliko člančića o slavistici, o slovenskoj folkloristici na Internetu te samom Projektu Rastko predstavljali su trenutnu fiksaciju tih internetskih resursa. Svest o ogromnoj promenljivosti Interneta u nacionalnom domenu i još šire – Interneta na nacionalnom jeziku, upućuje istraživače kulture na to da nacionalni (inter)net zaslužuje svoje istoričare. Neke postojeće istorije nacionalnih netova potvrđuju neodložnu važnost ovakvih proučavanja. Možda takva ideja nekome izgleda preuranjena. Ne sumnjam da još ima ljudi kojima Internet ne predstavlja dostojan predmet istraživanja i koji se sa podsmehom odnose prema njima, ali sam više nego uveren da Internet zavređuje pažnju istoričara, i da ima ljudi koji bi sa razumevanjem takav posao obavili na nekom segmentu njegovog postojanja. I šire, proučavanja Interneta će dobijati na značaju. Na tom polju, napisao sam kratak rad o načinima metaforičke konceptualizacije Interneta, potom u časopisu Kodovi slovenskih kultura (broj posvećen temi Smrt) o predstavama “smrti sa kosom” na slovenskom Internetu u kome se ocrtava promena odnosa prema ovome nekada zastrašujućem liku.

Zbogom dinosauri, dobrodošli krokodili!

S obzirom na to da već dugi niz godina radite u Kijevu (Institut filologije Nacionalnog univerziteta “Taras Ševčenko“) možete li, naravno, ukratko iz aspekta političke antropologije komentirati političku situaciju u Ukrajini danas, na način kao što je to npr. bugarska etnologinja Radost Ivanova učinila u svojoj knjizi Zbogom dinosauri, dobrodošli krokodili!, a koju ste preveli i objavili u Biblioteci XX vek 2000. godine?

– Ukrajinska etnologija još nema knjigu sličnoj zbirci ogleda Radost Ivanove. Meni je rad na toj knjizi činio veliko zadovoljstvo jer sam tokom prevođenja u pitkom i razumljivom naučnom stilu Radost Ivanove otkrivao duboka saznanja i promišljanja o folklorističkom i etnološkom sagledavanju političke zbilje. Poslednjih godina u Ukrajini je bilo dosta masovnih okupljanja sa političkim zahtevima, među kojima je po ishodu i masovnosti najpoznatija “narandžasta revolucija”. U tom sučeljavanju zastupnika dve opcije mnogo toga je bilo podatno analizi po metodi Radost Ivanove – simbolika boja, simbolička podela prostora u topografiji gradova kao pozornica političkog teatra, način preosmišljavanja tekstova iz kulturnog nasleđa, korišćenje parodije i drugo. U javnom životu Ukrajine politika zauzima mnogo strasti, vremena i pažnje, pa potencijalni antropolozi političke svakidašnjice imaju mnogo materijala za istraživanja. Oko svakog od ključnih aktera političke scene plete se gusta mreža simbola i legendi koje se dopričavaju. Nekada su i sami političari dodavali podsticaj za bujanje novih tekstova – poznata je Juščenkova ljubav prema pčelarstvu, Janukovičevo spominjanje mačka Leopolda, junaka sovjetskog crtanog filma ili brak engleskog rok muzičara sa ćerkom Timošenko.

Zlatne pletenice Julije Timošenko

Postoje li neka etnomitska značenja u zlatnim pletenicama ovjenčanih na glavi u liku i djelu Julije Timošenko, inače jedne od centralnih ikona “narančaste revolucije”?

– Mogu li – zlato, krug, venac postavljeni visoko na vertikalnoj osi sveta – izazivati neku drugu asocijaciju osim na drevno i moćno božanstvo sunčeve svetlosti. Doista zvuči preterano, pa ni “princezu gasa” politički mitotvorci Ukrajine ne nazivaju boginjom Sunca. Julija Timošenko je jarka ličnost izrazite harizme, pa sve što je sa njom povezano zadobija svoje značenje, uključujući i takvu frizuru kao upadljiv deo njenog izgleda. Čak i u ozbiljnim izdanjima novinari tumače razloge retkih njenih pojava bez pletenice, te nagađaju moguća značenja takve promene. U onim manje ozbiljnim novinama ili internetskim komentarima stvar ide i dalje – izvode se dalekosežne projekcije promene kursa njene političke sile i budućnosti Ukrajine.

Pletenice ovijene oko glave, svakako, imaju neku starinsku i folklornu komponentu u narodnim predstavama i verovanjima, koja se dodatno ističe u okvirima evropskog stila oblačenja ove političarke, koju zovu i “Ledi Ju”. Žene su ranije čak izvodile magijske radnje da bi im pletenica bila duga i debela. Ono što je Ukrajincima prepoznatljivo, a ne mora biti poznato strancima jeste da su tako upletenu kosu nosile dve najznačajnije ukrajinske književnice kraja 19. veka, žena koja je svoja realistička dela potpisivala muškim imenom Marko Vovčok kao i modernistička pesnikinja i dramaturg Lesja Ukrajinka.

Osim toga, koje su sve mitske figure o Majci Rusiji prisutne u političkim govorima proruski orijentiranih ukrajinskih političara i političarki koji oponiraju Viktoru Juščenku koji Ukrajinu nastoji uvesti u EU i NATO usprkos tradicionalnim vrlo čvrstim i maćehinskim poveznicama s Majkom Rusijom?

– Poslednjih nekoliko vekova veći deo Ukrajine se nalazio u ruskoj carskoj imperiji. Ukrajinci su bili u podređenom položaju u odnosu na Ruse, a ukrajinski nacionalni identitet bio je grubo potiskivan. U sovjetskom periodu nasuprot proklamovanom priznavanju nacionalnih prava, Ukrajinci su u mnogo čemu morali ustupati mesto ruskom jeziku i kulturi. Zajednički život dva slovenska naroda, u zvaničnom sovjetskom diskursu ocrtavan je mekano u okvirima rodbinske terminologije kao odnos starijeg i mlađeg brata. Sa osamostaljenjem Ukrajine u odnosima dva naroda mnogo toga se promenilo. Razlike između dva naroda postoje, ali, valjda nije sporna ni realna bliskost Ukrajinaca i Rusa. Stoga je stereotip bratskog odnosa Rusa i Ukrajinaca postao još važniji i onima koji ga ruše, i onima koji ga žele održati u nepromenjenom vidu. Po mom mišljenju, u plenu su mitske svesti i jednih i drugih, jer se bez stvaranja velikih napetosti ne mogu Rusi, a posebno Rusi koji žive u Ukrajini uvredljivo povezivati sa nasiljem komunista, autoritaraca i Azijata, niti se sa druge, ukrajinofobske strane, ukrajinske patriote ne mogu nazivati nacionalistima ili fašistima. Takve se optužbe mogu čuti u govoru javnih ličnosti, a verovatno je još gore kada se takvi stavovi prećutno podrazumevaju. Za promenjene prilike i odnose očigledno su potrebni novi izrazi. Na sreću u Ukrajini ima dostojnih zastupnika umerenog, patriotskog stava koji ne prelazi u mržnju prema neistomišljenicima. Ne treba zaboraviti ni postojanje realne politike i ekonomije. Glavna zastupnica čvrste zajednice tri istočnoslovenska naroda – Natalija Vitrenko sada nije ušla u parlament. U odnosima Rusije i Ukrajine, Ukrajina danas nije samo žrtva, ona ima i svoje interese da održava dobre odnose sa svojim susedom. Kakvi će biti budući odnosi dva naroda, da li će u njima odlučujuću ulogu igrati dogovori ili sukob sa manipulativnom upotrebom mitova i stereotipova iz prošlosti, pokazaće svakako budućnost.

Kao što je politički arhetipski određeno, Kosovo i njegovu nezavisnost podupire SAD, a uz Srbiju vrlo postojano stoji Rusija koja ovime pokazuje da se danas ipak i usprkos svemu niti jedna odluka ne može donijeti bez nje. Na kojim autohtonim mitovima u tom pitanju počiva povezanost Srbije i Rusije?

– Slovenska srodnost očigledno ne predstavlja osnovu arhetipskih političkih predstava o bliskosti Rusije i Srbije jer bi na tim temeljima morala postojati slična bliskost Srba i sa drugim Slovenima. Očigledno, bliskost Rusa i Srba ne proističe prvenstveno iz slovenofilskih korena. Veliku ulogu u odnosima Rusa i Srba odavno ima pravoslavna vera. Ali istorijske su veze takođe veoma jake – posebno počev od 18. veka kada je zahvaljujući Ruskom Carstvu došlo do obnove duhovne kulture Srba u trenutku pretnje od germanizacije i unijaćenja u žurbi Austrije da slomi nacionalni identitet slovenskog naroda koji mu kao kompaktna zajednica više nije bio neophodan. Sredinom tog veka Srbi oficiri su počeli da se sele u Rusiju, današnju Ukrajinu, i tamo dobili, dok je to bilo korisno, na upravu dve teritorije koje su nosile čak i srpsku sastavnicu – Slavenosrbija i Nova Srbija. Njihovi potomci su izgubili svoj nacionalni identitet. Rusija je, imajući svoje interese prodora na Balkan, koji su se poklapali sa srpskim interesima, podržavala Srbe i tokom 19. i 20. veka. Ni u odgovoru na ovo pitanje, ja ne bih precenjivao arhetipske i mitske veze. U situaciji oko Kosova političku podršku Rusije stavovima Srbije pre vidim na terenu interesa i sličnih stavova u odnosu na međunarodno pravo u pokušajima dovršavanja političke podele bivše Jugoslavije. Na kraju krajeva, da su utemeljitelji današnje Evrope mislili o drugim narodima kao večnim neprijateljima ili prijateljima malo je verovatno da bi do Ujedinjene Evrope uopšte došlo.

“Ima nečeg srpskog u državi Danskoj”

Kao jedan od primjera parodije političkoga folklora u svome članku Parodija u političkom folkloru 1990-tih, što ste ga objavili u svojoj knjizi Prilozi proučavanju folklora balkanskih Slovena (2004.), navodite parolu “Ima nečeg srpskog u državi Danskoj”. Kada se točno pojavila navedena politička parodizacija?

– U devedesetim godinama. Taj izraz nije bio povezan direktno sa Danskom, već je glavni impuls bilo parodijsko preobrtanje stiha iz Šekspirovog Hamleta uz jednu mutno podrazumevanu protivevropsku ideju sadržao nezadovoljstvo prilikama u truloj – srpskoj vlasti.

I završno ovom prigodom. Kakvo je stanje u etnologiji, folkoristici te socijalnoj i kulturnoj antropologiji u Srbiji što se tiče pristupačnosti knjiga iz navedenih područja koje su objavljene u Hrvatskoj? Naime, navedeno pitam iz razloga što je u Hrvatskoj stručnjacima iz spomenutih područja dostupna uglavnom Biblioteka XX. vek, a za sva se druga izdanja snalaze preko veza i poznanstava u Srbiji. Pritom je začudno, moram pridodati, da ponekad knjige na relaciji Beograd-Zagreb, ali i obrnuto, putuju i dvadesetak dana.

– U jednoj knjižari u centru Beograda još pre par godina video sam hrvatske knjige, ali sam čuo da se one mogu naručiti. Polako se povećava broj knjiga hrvatskih izdavača u velikim javnim bibliotekama u Srbiji. Čoveku kome je potrebna neka knjiga iz Hrvatske naći će načina da je dobije. Svi se nekako snalazimo. Ali propust koji je teško nadoknaditi od devedesetih jeste prestanak nabavke hrvatskih časopisa u Srbiji i obratno, srpskih časopisa u najvećim hrvatskim bibliotekama. Ja sam pratio nekoliko hrvatskih časopisa koji se u Srbiji više ne mogu čitati. Znam samo za jedan izuzetak. S obzirom na opštu zabranu iznošenja časopisa iz biblioteka, onima kojima su potrebni članci iz periodike primorani su da traže rešenje u presporoj međubibliotečnoj saradnji ili preko ličnih kontakata.