Razgovor s Dušanom Gojkovim

U biografiji Dušana Gojkova stoje ove natuknice: “kuvar, novinar, radiofonski reditelj, napisao desetak knjiga, dramatiziriao i režirao više od dvestapedeset radio drama, tridesetak televizijskih dokumentaraca, igrao u pozorištu, na televiziji, filmu, pisao muziku za teatar, profesionalno svirao džez u londonskim kafanicama, ima dve ćerke, živi u Beogradu...” Ipak, u posljednje je vrijeme ovaj svestrani umjetnik najpoznatiji – barem hrvatskoj kulturnoj javnosti – kao urednik Balkanskog književnog glasnika (BKG).

BKG je časopis–projekt: objavljuje se na internetu, okuplja prozne, poetske i esejističke radove najznačajnijih autora iz cijele regije - od Egejskog i Jonskog mora do Karavanki, od Turske, Grčke, Bugarske, Rumunjske, Mađarske, preko zemalja nekadašnje Jugoslavije. Na dinamičnom i obilno posjećenom sastanku redakcije, održanom 21. travnja u SC-u, mnogi su suradnici svjedočili o tome kako cijeli projekt postoji zbog entuzijazma, zbog kojega se i ozbiljne prepreke čine bezazlenima, privremenima, anemičnima.

Specifičan lokalni bouquet

Misija BKG-a je objediniti i prikazati cjelokupno književno stvaralaštvo u regiji. U sedam opsežnih brojeva stvar je sjajno profunkcionirala: za Glasnik pišu uvaženi autori – odasvud. No prije nego što je davno začeta ideja profukcionirala, ona je dugo bila u hibernaciji?

– Sve je počelo 1984. godine nakon premijere drame jednog autora s Balkana u Trycicle teatru u Londonu – koja je inače bila grozno mlako izvedena, tanka, poprilično besmislena i dozlaboga diletantski režirana i odglumljena. Sedeli smo i razgovarali o razlici između našeg balkanskog i zapadnoevropskog kulturnog mentaliteta. Svi smo se složili da naše, balkanske umetnosti, a naročito pozorište, radio, film i, na kraju krajeva, književnost imaju jedan specifičan bouquet, iste tokove, iste načine – često nerazumljive ljudima koji potiču iz drugih kulturnih sredina. Naravno da smo tada pod ‘’balkanskim’’ mislili na sve južnoslovenske književnosti, kao i na grčku, albansku, romsku, rusinsku, slovačku književnost, uz dodatak rumunjske, južnomađarske, turske, posebno kiparske, koja je jedna interesantna mešavina... Tad sam predložio da osnujemo časopis Balkanski književni glasnik sa nadimkom Poluostrvo – ?????????? – Poluotok – ?????????? – Félsziget – X????????? – Gadishull – Peninsulă – Yarimada – Peninsula – Péninsule…koji će pratiti tokove naše savremene literature i predstavljati je i okruženju i svetu. Na žalost, to se nije dogodilo. Usledile su gadne i grozne godine. Nakon svog ovog vremena, ja sam jedini od petorice prijatelja što su nakon one predstave sedeli u najboljem francuskom restoranu u Londonu (čiji je vlasnik, inače, igrom slučaja Kraljevčanin) koji je ostao živ. Za sad. Neke su progutale godine, neke bolesti, a vele mi da je jedan književnik koji je te večeri sedeo zajedno sa nama u restoranu La Cloche čak umro od gladi za vreme besmislenog bombardovanja Sarajeva devedesetih.

Dvadeset godina docnije, 2004. u Opatiji se sastala grupa mladih ljudi koja je podržala naše prvobitne stavove o osnivanju Balkanskog književnog glasnika i – prionula na posao.

 Kad je stvar konačno profunkcionirala, i kako ona djeluje danas?

– Krajem 2005. godine, u Beogradu je održan prvi sastanak beogradske redakcije BKG-a. Potom su oformljene regionalne redakcije koje prikupljaju tekstove pisaca koji žive ili potiču sa njihovih područja. Sad imamo regionalne urednike, osim na Balkanu, i na svim kontinentima, osim na Južnom polu.

Osim autora koji žive na Balkanu, objavljujemo i one koji – privremeno ili stalno – žive u inostranstvu, a potiču odavde. Pa i one koji nikad nisu “ni primirisali” Balkanu, ali bi voleli. Bitno je da dobro pišu.

Godinama smo se trudili da od našeg poluostrva napravimo ostrvo, i to ne obično, već pusto ostrvo. Na njemu – iako je ‘’pusto’’, jasna stvar, žive neki urođenici, ali svi su se posakrivali u svoje kolibice od pruća i blata, ogradili se tarabama od kolja, pripremili šančeve, vrelo ulje, praćke i kamenice za putnike – namernike... Vreme je da se to promeni.

Kako prepoznati dobar tekst

Na kraju krajeva, svi mi, okupljeni oko Balkanskog književnog glasnika  bavimo se najlepšim poslom na svetu – literaturom. Red je bar da znamo šta i naši susedi koji dele isti zanat, istu muku i istu ljubav i strast rade. Jedino na taj način možemo da od našeg ‘’pustog poluostrva’’ napravimo potkontinent.

BKG, koliko god je to mogućno, izlazi dvomesečno – na žalost, za sada samo u elektronskoj formi, na adresi www.glasnik.org i donosi priloge najznačajnijih savremenih autora iz našeg regiona. Trenutno ima “tiraž” od 150.000 čitalaca mesečno (ovde govorim o tzv. “jedinstvenim posetama” časopisu – znači, ne možete sa istog računara kliknuti tri stotine puta i da se to računa: znači, 150.000 računara mesečno se priključuje na stranice BKG.)

Nadamo se da ćemo jednog dana imati i štampanu verziju Balkanskog književnog glasnika, ali, bojim se da je o tome još uvek rano govoriti.

Na adresu redakcije BKG mjesečno stigne oko tisuću priloga. Od toga se u svakom broju objavi svega četrdesetak do pedesetak. (Rekli ste da ostatak u dobroj mjeri čini pravo literarno smeće.) Koji je onda postupak selekcije? Koje kriterije primjenjujete u odvajanju kvalitetnog od nekvalitetnog materijala?

– Jednom sam već rekao nešto slično, kao uputstvo piscima, ali može da posluži i kao uputstvo urednicima književnih listova: jednostavno – čitajte. Svaki posao mora da se radi pošteno. Dakle, čitajte ono što vam stiže.

Izaberite, recimo, jednu jedinu pesmu. Posle prvog čitanja, prošetajte pet minuta, i pokušajte nakon toga da se setite jedne reči, jedne fraze ili, čak, čitavog stiha koji vam je ostao u pamćenju. Ponovno pročitajte pesmu. Ponovo prošetajte. Nakon pet minuta, pokušajte da imenujete ili bar predočite sebi sliku koju pročitana pesma u vama stvara. Posle trećeg čitanja i šetnje, probajte da reagujete na pročitanu pesmu u celini: definišite je, u jednoj, dve, tri, trideset rečenica.

E, sad sledi uputstvo za autore koji šalju svoja dela BKG-u: uzmite jednu svoju pesmu i ponovite čitav ovaj postupak. Ali, budite iskreni, i prema pesmi, i prema sebi. Rezultati će biti više nego zanimljivi.

Urednik koji radi ovako i ovoliko mnogo (fizički mnogo) često nema vremena za sve ovo. Tako da mi, unapred se izvinjavam, pokatkad ponešto dobro i promakne. Ali ono loše – takve sam sreće, šta ću – ne promakne mi nikako. Takve stvari iščitam do kraja. I sa zadovoljstvom napišem “uvredljivo pismo” autoru. (Šalim se, jasno – iako i to biva, pokatkad, kad su ti “pisci” osobito uporni.)

Nema “zajedničkog nazivnika” južnoslavenskim književnostima

S takvom koncepcijom časopisa, imate možda najbolji uvid u stanje književne produkcije u zemljama regije i vjerojatno primjećujete gibanja, amplitude, oscilacije, revolucije i degradacije na našim scenama. Što je u ovom trenutku zajedničko južnoslavenskim književnostima – ako uopće možemo tražiti zajednički nazivnik?

– Nema “zajedničkog nazivnika”. Više ne. Nakon perioda kad smo čitali samo ratnu, posleratnu, post-posleratnu literaturu, pojavljuje se ponovo i ljubavna poezija, naučnofantastični romani, pojavljuju se, jednostavno, dobre knjige: fenomeni kao što su Rade Jarak, Vida Ognjenović, Eduard Pranger, Zoran Živković, Dragan Velikić, Igor Štiks, Miljenko Jergović, Biljana Srbljanović...

No, ne valja ređati ovako, o nekoga ću se sigurno ogrešiti. Ali – i tome ima leka: pogledajte spisak objavljenih autora u BKG – videćete šta je trenutno najbolje u balkanskoj prozi, poeziji i esejistici. Na kraju krajeva, ni ja nemam potpun uvid u sve što se štampa: ni do redakcije Balkanskog književnog glasnika ne stižu baš sve najnovije knjige, a, bogami, ni časopisi. (Da to ispravimo: adresa je Balkanski književni glasnik - BKG, Marijane Gregoran 69, 11060 Beograd, Srbija – pa šaljite, slobodno: moj mrzovoljni poštar Dragan je već odavno prevazišao sve stupnjeve mržnje prema meni i paketima knjiga koji stižu na ovu adresu. Sad je upao u neku vrstu rezignacije, koja se lako leči jednim pivcetom, rakijicom, ili samo kaficom.)

Dugo se govorilo da se kod nas čita samo šund literatura (neka književna varijanta latinoameričkih “sapunica”. I to je istina, bar po podacima koje nam daju biblioteke i knjižare. No BKG pokazuje i drugu istinu: da narod ne traži šund.

Najprodavaniji paraspisatelji (ima ih na sve strane), za godinu–dve dana prodaju i do 30.000 primeraka svog smeća. Ako su zaista uspešni. Elektronski “tiraž” Balkanskog književnog glasnika je 150.000 mesečno. Neću ni da poredim cifre, slab sam u matematici. Ali, ovo je dokaz da čitaoci traže dobru literaturu, ne samo petparačke priče.

S druge strane, ja i dalje živim sa četvoročlanom porodicom u radničkom naselju u Beogradu, na Karaburmi (40,4 kvm) uređujem paralelno tri časopisa u uglu kuhinje, idem peške ili se vozim autobusom ili tramvajem (često se švercujući, jer nemam za kartu)...

Dobra literatura se traži, ali se i ne plaća.

Dnevni glasnik i Balkan Reading Room

“Osnovni” je projekt nedavno oplemenjen i dnevnim izdanjem BKG, kao i izdanjem za inozemstvo. Ima li dovoljno dnevnih vijesti za funkcioniranje (svako)dnevnog glasnika? Što kažu prve povratne informacije, odnosno brojač posjeta?

– Za sad je dobro. Ne žalimo se. Uhodavamo se lagano. Dnevni glasnik na adresi http://balkanliterature.com ima veoma jasno određenu ciljnu grupu – ljude kojima su se smučile vesti o politici, mafiji, tranziciji, krađama i prevarama u privredi, sportu, i koji bi, eto, danas, pročitali samo nešto o književnosti. Mi to samo fino skupimo na jedno sasvim prijatno mesto, i serviramo, uz jutarnju kaficu.

Balkanska čitaonica (http://balkanbook.com/) je novi projekat na engleskom jeziku, koji je namenjen strancima – stranim studentima, diplomatama, ili, jednostavno radoznalcima zainteresovanim za balkansku kulturu – prvenstveno za balkansku književnost, jasno. Tu će uskoro moći da se pronađu podrobni i iscrpni podaci o svim važnim profesionalnim piscima Balkana, njihovim knjigama, knjižarama, bibliotekama, književnim časopisima – bili oni online ili offline... Nakon što Balkan Reading Room izglancamo – a to će biti uskoro, jer na tom poslu zajednički rade naše regionalne urednice Danijela Jovanović iz SAD-a i Marlena Petruševa iz Makedonije, napravićemo i francusku, nemačku, špansku, rusku verziju te stranice... No, o tom – potom.

BKG je utjelovljenje volonterstva: tekstovi se ne honoriraju, uredništvo ne ostvaruje profit, organizacija je bazirana na entuzijazmu, volji i – možemo li reći? – ljubavi prema pisanoj riječi. Kako se uopće financijski pokrivate, kako opstajete?

– To pitajte moju ženu. Kad god mi zafali neki dinar (što biva stalno), ona, sirota, izvadi svoj buđelar i pruži mi ga. Mislim da joj do sad dugujem bar nekoliko hiljada evra, samo za održavanje BKG. Nisam ni ja potrošio manje iz svojih crnih fondova. Zapravo, više ih i nemam – te crne fondove. Isparili su.

BKG i njegovi projekti do danas nisu ni od jedne države ni od humanitarnih ili nevladinih organizacija koje deluju u ovom regionu dobili ni dinar, kunu, konvertibilnu marku, denar, cent... ništa. Na našem računu je: 0 din. prihoda – 0 din. rashoda. Svejedno, krajem svake godine ja moram da uredno nosim kilogram i po papira u Poresku upravu, da dokažem da je to tako. A i ti papiri koštaju. Koga? Mene i moju porodicu. Neko u ovoj zemlji čak i na nama, na Glasniku, uspeva da zarađuje. Zanima me ko. I gde taj novac ide. Eh, kad bi bio preusmeravan nezbrinutoj deci, invalidima... ali, bojim se da je namenjen sve boljim i sve skupljim ručnim satovima, svilenim kravatama ili sve većim i neprobojnijim službenim automobilima naših vladara.

Tiskano izdanje je stvar prestiža

BKG zaista dobro funkcionira u ovoj formi u kojoj je dosad postojao: u formi e-magazina. Čitanost je velika, projekt je stekao javnu prepoznatljivost i uvažavanje, broj suradnika raste… Ipak, ambicija je “preseliti” se na papir. Zašto e-izdanje nije dovoljno, kad ukoričena literatura nikad neće nadmašiti čitanost e-literature? Je li papir još stvar prestiža?

– Jeste. Ima mnogo dobrih pisaca koji su jednostavno kompjuterski nepismeni (ne radi se samo o takozvanoj starijoj generaciji) i koji imaju stav da je to nekakva “prolazna andrmolja i novotarija kojom se bave klinci” – kao što su u svoje vreme bili film, radio, televizija... Knjiga, u štampanom obliku, i književni časopisi, će naravno opstati još dugo – ali, upozoravam, ne predugo: već naši praunuci će, najverovatnije, masovno čitati sa nekakvih sofisticiranih sićušnih ekrana sve ono što mi danas sa ljubavlju uzimamo sa polica biblioteka, a knjige će postati rariteti, antikvarne stvari. Nešto za muzej.

Ima u tome neke posebne ljubavi. Ljubavi prema mirisu štampane stvari. Kao novinar, uvek sam u redakciji čekao osam naveče, da uzmem jedno takozvano “provincijsko izdanje” Politike. Sa njegovim mirisom se ništa ne može uporediti. Ili, sveže štampana knjiga, sa svojim specifičnim “parfemom”.

Između ostalog, i zbog toga ću pokušati da BKG napravim i u štampanom izdanju, i da objavim nekoliko knjiga za koje je BKG dobio ekskluzivna prava. Pa makar se zadužio ponovo.

Mnogi suradnici BKG-a su blogeri. Blogerska književnost progresivno raste, i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu. Usprkos tome, čini se da se blogerska književnost kod nas – za razliku od Zapada - još ne shvaća ozbiljno, i da je regularni književni establišment sklon patronizirati prozu i poeziju koja se čita s ekrana. Kako Vi na to gledate?

– Na blogove gledam kao na alternativni izvor informacija. Pouzdanih, polupouzdanih, nepouzdanih – to vam je kao i sve drugo na ovom svetu.

I tu imam dnevni redosled čitanja (koji mi ne pada na pamet da vam otkrijem: polovina blogera bi se uvredila). Taj redosled se skoro nikad ne menja, osim ako se iznenadno ne pojavi novi, veoma interesantan autor, koji dodaje malo boje ovom sivkastom životu.

Priznajmo, kao i sve ostalo, većina blogova je čisto smeće. U prevodu na beogradski srpskohrvatski idiom – đubre. Tinejdžersko, domaćičko, frustrirano gubljenje vremena u stilu “doma me nitko ne sluša, hajde, bar će se netko nevidljiv naći da me trpi, a možda da i pozitivno prokomentarira moja pisanija”. Ili “žena mi opet nije dala, a susetka me je ponovo ‘onako’ pogledala u liftu”...

Za to postoje neuropsihijatri, ali, oni koštaju. I novčano i emotivno. A blog je džabe. Naročito ako se piše u toku radnog vremena, dok gazda ne posmatra i kontroliše. Ipak – zbog čega sve ovo pišem: Balkanski književni glasnik ne bi bio ono što jeste da (evo, priznajem), glavni i odgovorni urednik ne juri fanatično talentovane blogere po netu.

U poslednje vreme blogeri štampaju i knjige. To je izuzetno dobro. Ne morate ići u Frankfurt, Lajpcig ili Interliber da bi videli koliko toga se godišnje štampa, a koliko je tona tog papirnatog materijala korisno samo za reciklažu za jeftin toalet papir, sirotinjske tapete, kartonske kutije za cipele... Možda će blogerske knjige smanjiti kvotu hartije unapred predviđene za reciklažu, a povećati onaj procenat štampanih stvari koje valja pročitati, čuvati u kući, posuđivati ili poklanjati prijateljima.

Osobni književni projekti

Vjerujem da Glasnik ne bi s toliko uspjeha djelovao sve ovo vrijeme, da potreba za usustavljivanjem književnosti nije proizašla iz vaše potrebe za pisanjem. I sami ste, dakle, književno aktivni. Stignete li, uz iznurujući posao uređivanja BKG-a, i pisati? Na čemu trenutačno radite?

– Bolje da Vam ne kažem: u vozu, na povratku iz Zagreba, pisao sam radio dramu i redigovao beleške sa kopenhagenskog puta; upravo noćas sam završio jednu televizijsku dramu (sad kad je nanovo pročitavam, imam utisak da i nije toliko loša), danas popodne i noćas pišem sinopsis i prvu epizodu za jedan tv-serijal, završavam zbirku hedonističkih eseja, zbirku putopisa, pokušavam da nekako prikupim i sredim onih tridesetak ne-pesama koje sam u životu napisao (te, Tužne šansone – kako će se zvati, bi kao podnaslov trebalo da imaju napomenu “proza u stihovima”), redovno pišem svoje rubrike za novine i radio – od nečeg se, pobogu, mora i živeti...

BKG je registrovan i kao književno društvo, i kao informativna, i kao izdavačka kuća, pa ćemo uskoro početi štampati i knjige. Od prvih koje budemo štampali (autori su se već odrekli honorara, unapred) objavljivaćemo nove, i tako u krug. Potrudićemo se da knjiga bude jeftina, dostupna svakom, ali ne baš ni da liči na roto-roman sa kioska. I da se raspada u rukama već pri prvom čitanju.

Živeće ovaj čitalački narod balkanski. Verujem u to.