Razgovor s Jasminom Tešanović

Autorica ste nekoliko knjiga priča, novela, romana, dnevnika, ali sebe ne želite odrediti kao književnicu. Štoviše, ističete da nijedan pisac ne može biti odgovorniji ili pametniji od ljudi za koje i o kojima piše. Sebe radije nazivate kroničarkom vremena, a u romanu Sirene vrlo ste samoironični prema vlastitom entuzijazmu. Danas, kad vlada egomanija, takav odmak prema samome sebi nije nimalo uobičajen.

– Nikad kao danas nije bilo toliko pisaca na svetu na svim jezicima, naročito sa pojavom interneta koji i ja obilato koristim. Bila sam blogerka još pre no što je reč blog izmišljena, znači hroničarka svog vremena, bez obaveza da se konfrontiram sa urednicima i izdavačima već samo sa samom sobom i svojim čitaocima. Iako živim od pisanja, i ceo život sam free lancer, uspela sam do sada da zadržim autonomiju i zadovoljstvo u odnosu na svoj rad koji je u suštini ostao amaterski: književnost je jedna od poslednjih amaterskih profesija na svetu, nema pravila, nema škola a tržište je nepredvidljivo. Egomanija ljudi koji se bave pisanjem je za mene uvek bila posebna tragična pojava, a pisci njome inficirani tragikomične figure. Osobe koje se igraju bogova, osobe koje veruju više odrazu svog lika nego značenju reči. Izbegavam ih kao i moćnu izdavačku industriju koja koristi pisce i njihova ega protiv književnosti, istine i publike. Danas postoji veliki monopol komercijalnih izdavača koji niveliše i nipodaštava ukus čitaoca i razlike pisaca.

Kontinuitet ženske kulture

Još jedan primjer odmicanja od  vlastitog ega je rad na otkrivanju nevidljivog kontinuiteta ženske kulture. Naime, u biblioteci Feministička 94 dosad je objavljen velik broj važnih književnih i esejističkih djela: poput djela Virginie Woolf, Dorothy Dinnerstein itd.

– Dok sam čitala, prevodila i objavljivala te knjige meni bliskih duša, stalno sam se pitala da li uopšte ja tu imam nešto da dodam s obzirom da one lepo govore u moje ime i ne samo u moje. Te knjige su  meni stvorile kontekst i jezik, mislim duhovni a ne konkretni a la srpski, italijanski ili engleski... I ne samo meni, znam više žena pa i muškaraca koji nisu hteli da budu mainstream u srpskoj književnosti koji su se oslobodili od strepnje od autorstva čitajući te knjige. Što kaže Elza Morante, svaki put kad pročitam dobru knjigu dobijem višak energije.

Preveli ste knjigu Hannah Arendt Ljudi u mračnim vremenima, a bavili ste se i tumačenjem njenih djela. No zanimljivo je kako se ponovno opravdavate, ističete kako se “Hani Arent nikad ne bi dopala moja zloupotreba njenog jezika i teorije”…

– To kažem zato što znam da ona nije bila feministkinja već rigorozna teoretičarka, baš suprotno od mene. Ja sam feministkinja a teoriju koristim da bih je izvrtala. Međutim pre nekoliko godina srela sam njenu učenicu i naslednicu Elisabeth Bruel. Na moje ogromno zadovoljstvo, pričajući mi o Hannah Arendt i pošto je pročitala neke moje knjige rekla mi je da je Hannah Arendt najviše volela da čita upravo priče kakve ja pišem, nepretenciozne i bez žanra. Naravno, to nikad nećemo znati...

Opera političkog idiota

Tijekom devedesetih bili ste vrlo aktivni, posebno u akcijama Žena u crnom. U knjizi eseja Balkan ne postoji zapisujete sjećanja iz tog vremena, nalazimo ondje i tekstove o povezanosti politike i jezika, te vrlo emotivan tekst o Đinđiću.

– Još uvek sam aktivna, na žalost Srbija nam ne dozvoljava da se opustimo. Često kažem volela bih malo bolje da živim, a malo manje da pišem. Moje političko pisanje krenulo je iz potrebe da se stane na put mračnim pojavama i vremenima. Emocije su mi bile oruđe raspoznavanja jer zaista nikad nisam htela da se bavim politikom u prvom planom sve dok nisam shvatila da zločinci vladaju mojom zemljom i glasom. Đinđića sam poznavala lično, osim što je zaista bio naša jedina nada, ja sam imala ličnu priču i pozadinu koja je tu tragediju činila još bolnijom: čovek je od početka znao šta rizikuje i koliko je nemoćan, još pre no što je postao “Đinđić”, no ipak nije odustao...

U dnevniku O normalnosti: moralna opera jednog političkog idiota sebe određujete kao idiota, i to u starogrčkom značenju te riječi – kao one koji nisu imali pristup znanju ili informacijama – a to su bile žene i većina muškaraca. Iznimno ste kritični prema tzv. prethodnim generacijama, tzv. očinskoj kulturi, ali nimalo ne vjerujete niti u to da će iduće generacije biti “bolje”…

– Pa kako da verujem pogledajte šta se dešava ovih dana, godina u Srbiji. Ja trenutno živim u inostranstvu a moja ćerka nema vizu da me poseti, nema ništa od ljudskog dostojanstva i budućnosti. Među nama je jaz gde je ona gubitnica a ja na neki način odgovorna za to što joj se desilo jer ona je dete rata. Kad pomislim na generaciju naših očeva osećam neki bes jer mislim da su dopustili da postanemo politički idioti i da istorija krene krupnim koracima unazad, da ih ni za šta nije bilo briga osim za njihovo dobrostanje.

Globalizacija balkanizacije

U eseju o Balkanu, ističete  kako je Balkan nekad bio teritorij i kultura, a danas je samo sredstvo, kofer, znak. Možete li pojasniti?

– Globalizacija balkanizacije: danas se pojava Balkana može naći bilo gde na svetu: troublemakers u Čečeniji na primer ili u Palestini. Zajednice koje se ne uklapaju u trendove globalne politike, bilo da su good ili bad guys. Balkan u Evropi je kao čir, neprekidno me pitaju odakle počinje i gde završava Balkan. Niko neće od ex-yu da se zove Balkan a oni koji to jesu neće da budu EU. Iskreno rečeno smatram obe pojave jednako površnim, takozvani treći svet je već poplavio i osvojio na primer severnu Italiju gde sada živim, upravo Rumuni, a jedino što lokalni desničari umeju na tu temu da kažu jeste čist govor rasizma. Niko se nije još našao da tim ljudima koji su sad već domaći u Italiji omogući da ovu kulturu obogate a ne da žive na margini.

Multikulturalizam i pokretljivost

Trenutno živite u Italiji, a dosad ste živjeli i u Kairu, Los Angelosu. Pišete na engleskom, srpskom i talijanskom. U eseju Ja i moja multikulturna ulica ističete da nije multikulturalno društvo ono koje gradi identitet na koegzistenciji razlika, već je koegzistencija sličnosti na istome mjestu ta koja razvija multikulturalnost. Kako je to iskustvo utjecalo na vaš književni rad? Nedavno vam je objavljena knjiga o egipatskoj kraljici Nefretiti, o kojoj se zapravo malo zna…

– To iskustvo jesam ja i moj književni rad. Ono nije bilo izbor jer se to desilo kad sam imala sedam godina. Odrasla sam na različitim jezicima i na raznim kontinentima. Moj život danas kao odrasle osobe je samo nastavak primarnog. Za razliku od onda kad je to bila retka pojava bilo da ste privilegovani ili izbeglica danas je pokretnost ljudi daleko veća, opet bilo da je to izbor ili nužda. Više nema etnički i kulturno čistih zajednica i sve će ih manje biti jer se autentičnost istih gubi. Ko se pita o autentičnosti već ima problem s njom. Kao posledica razne desničarske vlade u celom svetu, počev od SAD i Busha sve čine da se onemogući ovaj globalni trend. To samo čini da ljudi žive teško, da se dolazi do sukoba jer je trend nezaustavljiv sa razvojem globalizacije i tehnologije. Bilo šta mislili o tome, radikalizacija razlika na političkom planu dovodi do nivelisanje istih na društvenom. Zašto? Neka to pitanje ostane za neki drugi put.