Razgovor s Majom Solar

Nedavno su u Novom Sadu održane neonacističke demonstracije koje su, za poznavatelje političkih prilika u Vojvodini, pokazatelj kako taj grad i nije idilično mjesto na kojem u miru žive različite nacionalnosti. Uostalom, na vlasti su radikali, a i došlo je do velikih promjena u društvenoj strukturi stanovništva. Ti pripadaš onoj skupini mladih ljudi koji ne pristaju pomiriti se s društvenim anomalijama. Nedavno ste, vas nekolicina, održali performans posvećen Sylviji Plath koji predstavlja feministički angažman kroz umjetnost. Reci nam više o tome?

– Zapravo, čini mi se da nijedan grad nije idiličan grad u kojem ne bi bilo nekih “anomalija”, jer to zavisi od dominantnih kriterijuma, bilo političkih, bilo ideoloških ili uopšte kriterijuma vrednosti, pa će uvek postojati nešto što će ?štrčati?, što neće biti sasvim saglasno sa kanonizovanim vrednostima. To mora važiti za svaki prostor koji je pluralan. Naravno, primer neonacizma se tiče sfere koja je mnogo radikalnija, u smislu da takva anomalija može da ugrozi ljudske živote. Dok se performansi i drugi umetnički izrazi, i onda kada su izrazito angažirani, tiču kulturno-političkih sfera, pri čemu svaka “anomalija”, kao nešto što ne podržava tradicionalne simboličke modele, pa čak i ih i subvertira, nema tu vrstu opasnosti kao “poremećaji” na političkom planu.

Materinski i ženski identitet

Video-poetski performans Oven ili Tri žene, u režiji Dragoslave Barzut, na nekoliko nivoa je prezentirao umetnički angažman. Jedan, možda čak i vrlo tradicionalni poetski tekst Sylvije Plath (osim mogućeg izlaska iz dominantnog diskursa majčinstva u trećem glasu), dekonstruiran je u smislu njegovog novog i drugačijeg čitanja. Time je tekst kao intertekst postavljen u aktuelni socijalni kontekst, dakle već na nivou forme, samom postavkom u prostore muzičkog, video, dramskog i teorijskog, tekst je destabilizirao ustaljene označiteljske prakse. Samim produkovanjem sadržaja, onako kako smo ga mi pročitali, postavljeno je pitanje politika majčinstva. Eto to bi mogla biti “anomalija” za društvene matrice, jer povest nam pokazuje kako je uloga majke oduvek predstavljana kao neumitna biologijska datost, čak i svetost (u figuri stabat mater, žene majke device koja nema telo i užitak, koja samo ima svetu funkciju rađanja). Takvo naturaliziranje jednog diskursa i dalje je dominantno u našoj patrijarhalnoj sredini.

Poema Sylvije Plath Tri žene napisana je kao tekst u tri glasa koja, u stihovima, govore o tri različite situacije majčinstva. Radnja se odvija u porodilištu gde su u jednom momentu tri žene: prva, koja se uspešno porađa, druga, koja je imala pobačaj i treća, koja se takođe porađa ali ostavlja svoju devojčicu na usvajanje. Prvi i drugi glas na različit način potvrđuju dominantni diskurs majčinstva, dok treći glas ostavlja izvesni prostor za davanje drugačijeg značenja, za pomeranje parergonalnih struktura u prostor slobode. Uopšteno, čitav performas je stavio u pitanje tradirano promatranje materinskog i ženskog identiteta, to je prikazano i scenografijom na kojoj su bile tri kutije (rerne), kao područja ženske prostornosti – sveta privatnog. U kutijama su performerke izvodile svojevrsnu pantomimu, saobrazno snimljenim glasovima, i time prikazivale mesto-nemesto žene u jednom diskursu.

Alternativni prostor filozofije

Asistentica si na odsjeku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Kako procjenjuješ situaciju s filozofskom scenom: koji pravci dominiraju, postoji li izvaninstitucionalno bavljenje filozofijom?

– Katedra za filozofiju u Novom Sadu produkuje klasičnu filozofiju, onako kako je ona etablirana kao zapadno-evropska nauka, prevashodno hegelovskim konstituiranjem istorije filozofije. Mislim da je to dobro, u smislu da se studenti i studentkinje filozofije mogu na najbolji način upoznati s tradicionalnom filozofijom, bez pretenzija na bavljenje samo jednim ili sa nekoliko pravaca. Za razliku od većine katedri u ex-yu prostorima, novosadska se ne može svrstati u neki dominantni filozofski pravac. Što je dobro, jer se onda ne produkuje grupa samo analitičkih filozofa ili samo lakanovaca i slično, već se ostavlja širok prostor za daljnje bavljenje teorijom. Pored toga, u Novom Sadu je već preko dve i po godine aktivna grupa Kluba studenata i studentkinja filozofije Gerusija, koja omogućava upravo taj “alternativni” prostor. Gerusija ima iza sebe već dva međunarodna simpozija, nekoliko meseci filozofskih razgovora, malu školu psihoanalize, jedan zbornik (drugi u pripremi), tribine i u planu nove mini-simpozije. Sami temati kojima se bave svi ljudi koji posećuju i učestvuju u razgovorima Gerusije uopšte nisu klasično filozofski, čak štoviše, otvaraju raznorodne prostore preplitanja filozofije sa drugim porecima. Tako se npr. vode i filozofski razgovori o filmovima, ili, bavili smo se dosta psihologijom i psihoanalizom, pa nam je gost bio i psihoterapeut koji je takođe održao predavanje. Pokušavamo da se upoznajemo i sa savremenijim teorijama, što je mnogo lakše i zbog povezivanja sa filozofima i filozofkinjama iz ex-yu regiona, jer kao što su oni učestvovali na našim simpozijima, tako smo i mi putovali u Sloveniju, Hrvatsku i BiH. Gerusija je otvoreno mesto koje su-kreiraju svi ljudi koji se bave filozofijom ili su već na neki način njeni ljubitelji i ljubiteljice.

Performans, nove tehnologije i angažman u poeziji

Baviš se i pjesništvom, jedna si od pjesnikinja koje se okupljaju oko Ažinove škole koju vodi teoretičarka Dubravka Đurić. Nedavno si postala jedna od članica uredništva uglednog književnog časopisa Polja. Možeš li nam reći koje su bitne oznake mlađe pjesničke scene u Novom Sadu?

– Odlike novih pesničkih praksi mlađih generacija su dosta raznorodne, zbog pojave zbilja različitih poetika. Ipak naziru se neke struje i tendencije. Članica sam i Centra za novu književnost Neolit koji upravo treba da objavi zbornik pesama novih generacija. U Novom Sadu se javljaju i urbane poetike, uglavnom narativnog karaktera i kolokvijalnog jezika, kao i tekstualne prakse eksperimentalnijeg tipa. I u jednim i u drugim pravcima često se izražava nezadovoljstvo društvenim horizontima. Primećeno je i sve veće uplitanja teorije, bavljenje odnošenjem poezije i teorije (hajdegerovskog pevanja i mišljenja), razvijanjem autorske samosvesti, pisanje autopoetika, na šta je veliki uticaj imala i pomenuta Ažinova pesnička radionica. Pored toga dosta je učestalo i bavljenje performans poezijom, zapravo ceo grad bruji od književnih performansa, oralnih i dramskih eksperimenata, čitanja poezije u mnogim klubovima uz muziku. Sve je veće upuštanje i u istraživanja sa video tehnologijama, tako se produkuju čitavi video-poetski radovi koji koriste različite tehnike animacija, fotografija, filmskih inscenacija. Internet i pisanje tekstova na mreži takođe je prisutno, naročito zajedničko pisanje koje opet potvrđuje oživljavanje govora o smrti autora. Angažovana poezija plurifikuje se kroz rodne, polne, rasne, klasne, kao i aktuelne političke i kulturno političke upitanosti. Pored toga, zanimljivo je da još postoje i autori i autorke koji pišu lirsku poeziju u klasičnom smislu, kao i vrlo hermetične struje. Budući Neolitov zbornik će upravo pokazati ovo šarenilo. Ipak, mislim da su trenutno najaktuelnije crte novosadske poezije: performans, korištenje novih tehnologija i angažman.

Sretne anomalije

Nedavno sam čitala odličnu zbirku pjesama mlađeg pjesnika Siniše Tucića Nove domovine u kojoj poetizira paralelno supostojanje virtualnog svijeta u kojem nema granica i kroz koji svakodnevno surfa i svijet vlastite “domovine” koja je izolirana, i u kojoj vizni režim onemogućava slobodno kretanje, putovanje. Jedan od načina na koji se borite protiv toga su razne suradnje s mladim filozofima i umjetnicima izvan Srbije…

– I ja mislim da je Sinišina zbirka odlična! Jedna od najboljih tekstualizacija kojom možete da okusite kako je to živeti i imati internet u Srbiji (koji je ovde još uvek nedovoljno dostupan i korišćen), ali i pročitati bunt mladog pesnika kroz jedan izrazito zanimljiv i promišljen sklop. Ipak, ne bih razdvajala virtuelni i realni svet, čini mi se da je virtuelno u jednom mnogo širem smislu nego što je samo web-smisao, uvek ono što konstituira zbiljsko. Tako smo mi uvek već u nekoj mreži (sad zvučim kao da sam opsednuta Matrixom, ali nisam, samo sam u njemu), koja je označiteljska, simbolička, diskurzivna, i koja producira značenja. Nema ničeg realnog koje već nije ispisano, opisano, upisano i dopisano virtuelnim. Ako se zbiljskost označava kao zatvoren prostor sa malo slobode, onda je treba menjati, omađijati, subvertirati, zavoditi... Ta borba se iskušava na mnogostrukim nivoima. Mene zanima onaj filozofski, književni, feministički, kulturni u najširem smislu. Ako se matrica ponavlja i potvrđuje onda nema subverzije. Ako se poredak destabilira drugačijim pristupima i novim praksama, onda se on dovodi u pitanje. Problem je ako dominantni poredak takvo bavljenje pročita kao “anomaliju”, onda može postati opasno. Saradnja sa ljudima iz regiona je svakako jedan od najboljih načina da se izađe iz zatvorenog restriktivnog prostora (virtuelno-realnog). Nekada je to značajno čak i kada nema prilike za putovanja, zato je internet prostor većih sloboda. Recimo ti mi pošalješ link sa kojega mogu pročitati aktuelne poetske tekstove u Hrvatskoj, onda ja izvedem i pročitam tu poeziju u Novom Sadu i tako upoznam ljude sa nekim drugačijim poetikama. Naravno, još je bolje kada autori i autorke imaju mogućnost da budu naši gosti (ili mi njihovi) i kada možemo na najbolji mogući način da razmenimo iskustva. To je počelo malo više da se omogućava, ali ne sasvim kada živimo u socijalnoj drami gde je “normalno” da nemamo novac da putujemo ili da platimo honorare ljudima koji bi došli ovde. Tako onda ti divni izuzeci kada nam je to omogućeno postaju sretne “anomalije”.