Razgovor s Muhamedom Maljom i Čedomirem Antićem

Čini mi se da odnosi između Srba i Albanaca nikada nisu bili na nižoj tački. Nepovjerenje je ogromno, komunikacije gotovo da i nema, jaz između dva naroda dublji je nego ikad. Dijelite li to mišljenje, gospodine Antiću?

– Čedomir Antić: Naravno da su odnosi u krizi, međutim naša istorija u proteklih 130 godina je istorija krize, što je žalosno, pošto mi se čini da tako loši odnosi nisu bili između bilo koja druga dva balkanska naroda. Mislim, međutim, da ovo sada nije najgori trenutak u našoj dugogodišnjoj zajedničkoj istoriji. Devedesetih godina je bilo mnogo teže, a naročito 1998./1999. godine. Bilo je izuzetno teško krajem osamdesetih. Moje je mišljenje da su i sedamdesete godine, naročito posle donošenja ustava, takođe doprinele da se dva naroda odvoje jedan od drugog.

– Muhamed Malja: U tim odnosima postoje dva nivoa. Jedan je nivo oficijelne politike koji nije onakav kakav bi trebalo da bude, a drugi je nivo običnih ljudi. Što se tiče ovog drugog nivoa, čini mi se da na obe strane ima pomeranja ka boljem. Dešava se ono što je bilo nezamislivo pre samo pet-šest godina, ostvaraju se kontakti Albanca i Srba, obnavljaju se komšijski odnosi. U našim knjižarama može se naći i poneka knjiga na srpskom jeziku. Ekonomski odnosi funkcionišu bez obzira na loše političke odnose. Pozitivnih pomeranja ima i u oblasti sporta. Tako da u odgovoru na vaše pitanje mogu da kažem da srpsko-albanski odnosi u ovom trenutku nisu na najnižoj tački, bilo je i nižih, rekao bih da se čak i popravljaju.

Daleko od rješenja

Gospodine Antiću, mislite li vi da su odnosi između običnih ljudi bolji nego odnosi između političkih elita?

– Čedomir Antić: Dokle god dve trećine građana srpske nacionalnosti, koji su živeli pre 1999. godine na Kosovu i Metohiji, živi u progonstvu u ostatku Srbije i dokle god ti ljudi predstavljaju najveće prognaničko odnosno izbegličko društvo u modernoj Evropi, ne možemo govoriti o poboljšanju odnosa. Slažem se da u ovom trenutku postoji više kontakata nego 1999. godine i sasvim je normalno da je stepen nepoverenja sada niži nego u vreme rata. S druge strane, moramo biti svesni činjenice da je od 1999. godine do danas ubijeno više od 900 građana Kosova i Metohije samo zato što su Srbi. Njih nisu ubili obični Albanci, ubili su ih ekstremisti, kojih ima vrlo malo, kao i u svakom društvu, ali je činjenica da međunarodna zajednica, koja deluje na Kosovu i Metohiji, nije uspela da ostvari onaj stepen bezbednosti koji, recimo, postoji u Bosni i Hercegovini. U Bosni i Hercegovini je rat bio mnogo teži, počinjeno je mnogo više zločina na svim stranama, pa je, ipak, posle 1995. godine zaustavljen začarani krug nasilja. Političari bi trebalo da stvore preduslove da započne normalan život, ali, nažalost, ni na jednoj strani ne vidim spremnost da se dođe do jednog razumnog kompromisa koji bi to omogućio. Bez obzira što je Kosovo i Metohija i dalje formalno u sastavu Republike Srbije, mi funkcionišemo kao dve države i mi smo, ustvari, dva najodvojenija društva u Evropi.

– Muhamed Malja: Gospodin Antić je pomenuo da je nakon 1995. godine zaustavljeno nasilje u Bosni i Hercegovini. Kao što znamo 1995. je potpisan Dejtonski sporazum i konstituisana nezavisna Bosna i Hercegovina. Tada je, dakle, rešeno pitanje statusa. Do tada je i u Bosni i Hercegovini bilo ubijanja i nasilja. Dejtonski sporazum je to zaustavio, doveo stvari u red i stvorio kakvu-takvu nezavisnu Bosnu i Hercegovinu. Potpunu sigurnost ne samo Srba nego i svih građana Kosova ne možemo očekivati dok traje ovo sadašnje stanje. Svi smo u iščekivanju, i Srbi i Albanci. Nezavisnost Kosova bi, po meni, uticala na povećanje sigurnosti Srba i drugih manjinskih zajednica koje žive na Kosovu. Mislim da bi pozitivno uticala i na Srbiju, jer bi se Srbija okrenula prema Zapadu i više se ne bi mogla opravdavati Kosovom kao primarnim problemom koji koči njen razvoj, a Albanci više ne bi gledali na Srbiju kao na glavnu opasnost za realizaciju njihove nezavisnosti.

Kompromis za jedne – ekstremizam za druge

U novijoj istoriji, otkad Srbi i Albanci egzistiraju kao nacije u modernom smislu, situacija u srpsko-albanskim odnosima se često mijenjala. U jednom istorijskom trenutku je srpski narod bio u boljem položaju, u drugom opet albanski. Međutim, čini mi se da se nikada nije desilo da onaj narod, koji se sticajem okolnosti našao u boljem položaju, pruži ruku onom drugom koji je u tom trenutku bio gubitnik, nego je svaki narod uvek nastojao da svoj bolji položaj iskoristi da se osveti za prošle poraze i da do kraja ostvari svoje nacionalne ciljeve ne vodeći računa o interesima onog drugog. Da li sam u pravu?

– Čedomir Antić: Nacionalni maksimalizam je karakteristika skoro svih evropskih nacija. Retko je ko bio spreman da se umiri u onom trenutku kad mu je išlo dobro. Kad je reč o srpsko-albanskim odnosima, ja ću vam dati jedan primer. Demokratska opozicija u Srbiji, koja je od samog početka bila vrlo moćna, pozivala je Albance 1992. i 1993. godine da uđu u sistem Republike Srbije. Da su oni to tada učinili, Milošević bi bio oboren. U tom slučaju Albanci bi dobili široku autonomiju, dobili bi, verovatno, i prevlast u Srbiji, kao što su je u jednom trenutku imali u Makedoniji, pošto stranke u Srbiji nikad ne bi mogle da se ujedine protiv Albanaca. Međutim, albansko rukovodstvo to nije želelo. Oni su želeli nezavisnu državu. Ja sam 1998. godine, tada sam bio politički aktivan, sa Zoranom Djindjićem i sa velikom grupom srpskih opozicionih političara išao na Kosovo i Metohiju. Ibrahim Rugova je odbio da nas primi, ali je zato nekoliko meseci ranije otišao kod Slobodana Miloševića i sa njim razgovarao u Belom Dvoru. Rekao bih nešto u vezi sa Bosnom i Hercegovinom. Bosna i Hercegovina je prošla kroz težak rat. Međutim, u Bosni i Hercegovini je postignut sporazum. Čak je i Radovan Karadžić, čovek koji je optužen za najteže ratne zločine, u maju 1992. godine, kao predsednik Republike Srpske, izjavio da Srbi iz Bosne ne žele da stvaraju veliku Srbiju, već hoće da žive u okviru konfederacije sa Srbijom, a da pri tom imaju određene odnose sa ostatkom Bosne i Hercegovine. Upravo je to 1995. godine i postignuto. Da li su Albanci sa Kosova i Metohije spremni da daju entitet Srbima? Tim pre što srpski krajevi na Kosovu i Metohiji predstavljaju svega 10 posto teritorije, to su obodi Kosova i Metohije. To niko nije spreman da ponudi. A to bi, ustvari, bio kompromis. Nije kompromis da se nekom prizna nezavisnost, pa da on onda ukine srpske opštine i pravo Republike Srbije da finansira krajeve u kojima žive Srbi koji su u vrlo teškom ekonomskom položaju. Istinski kompromis je da svako dobije nešto, ali da nešto i žrtvuje.

Gospodine Malja, gospodin Antić je pomenuo mogućnost kompromisa. Šta su Albanci, po vašem mišljenju, spremni da žrtvuju da bi se postigao kompromis?

– Muhamed Malja: Mislim da je već sada došlo do nekog kompromisa. Kompromis je u tome da Kosovo prema Ahtisarijevom predlogu dobija nadgledanu, a ne potpunu nezavisnost. Albanci su tražili potpunu nezavisnost, a nadgledana nezavisnost je ustvari neka vrsta kompromisa. Za nas je, također, bila bolna i decentralizacija koja je predviđena u Ahtisarijevom planu. Mislim da je međunarodna zajednica vodila računa o tome da nijedna strana ne bude ni pobednik, ni gubitnik. Zato je i predložila nadgledanu nezavisnost koja je ustvari kompromis. Jer i na Kosovu postoje neslaganja sa Ahtisarijevim planom, neke stranke i neke institucije ne prihvataju nadgledanu nezavisnost. Inače, suvišna je bojazan gospodina Antića da će Kosovo, ako dobije nezavisnost, ukinuti srpske opštine, jer tu je garant međunarodna zajednica.

Carevo novo(?) ruho

– Čedomir Antić: Ja ću dati primer iz nedavne prošlosti. U vreme kada je izvršena akcija hrvatske vojske i policije pod imenom Oluja hrvatska vlada je formirala dva autonomna kotara. Jedan je obuhvatao Severnu Dalmaciju i Južnu Liku, a drugi Baniju i Kordun. To je trebalo da bude nekakva autonomija za Srbe koji odluče da poveruju hrvatskoj vladi i ostanu na teritoriji Republike Hrvatske. Međutim, ta dva autonomna kotara, koje je podržala međunarodna zajednica, a koji su postojali samo fiktivno, ukinuta su već 1997. godine. Kada je pre dve godine hrvatski premijer Ivo Sanader posetio Beograd, jedan poslanik Savezne skupštine ga je upitao šta je bilo sa ta dva kotara, a gospodin Sanader je odgovorio: “Ne možemo okretati kotač povijesti unazad”. Slično će biti i sa pravima koje Srbi sada dobiju na Kosovu i Metohiji. Zar ne bio bio kompromis kada bi se Srbi i Albanci dogovorili oko promene administrativnih granica. To bi podstaklo povratak Srba u one krajeve gde bi Srbi imali vlast. Međutim, to određeni albanski krugovi ne žele. Na Kosovu i Metohiji postoji jedan vrlo ozbiljan pokret, vodi ga jedan mladi čovek koji tvrdi da Srbija treba da bude pod međunarodnom okupacijom. Dozvolite, ali to je politički ekstremizam. To je ekstremizam ranga Arkanovog koji je tvrdio da Ujedinjene nacije treba da okupiraju Albaniju, a da Srbiji prepuste Kosovo.

– Muhamed Malja: Rekao bih nešto o Srbima u Hrvatskoj. Poznato je da je međunarodna zajednica Srbima u Hrvatskoj nudila plan Z4 i da su ga oni odbili. Posle toga se desila Oluja i sve ostalo. Da su Srbi prihvatili plan Z4, ne bi bilo ukidanja kotara koje je pomenuo kolega Antić, jer bi međunarodna zajednica bila garant. Međutim, Srbi to nisu prihvatili i dogodilo se to što se dogodilo. Da se vratim Kosovu. Nezavisno Kosovo treba da bude funkcionalna država. Podela, koju Srbi traže, dovela bi u pitanje funkcionalnost Kosova kao države. Mislim da odnosi Srba i Albanaca na Kosovu imaju perspektivu ukoliko se budu poštovala tri principa koje je postavila međunarodna zajednica: nema podele Kosova, nema pripajanja drugoj zemlji i nema povratka na stanje pre 1999. godine. Možemo se dogovarati samo u okviru ta tri principa. Pri tome je status Kosova nešto o čemu se ne može pregovarati, o svemu drugom može - o pravima Srba na Kosovu, o dvojezičnosti, zaštiti spomenika kulture i tako dalje. Stvari su čiste, samo se treba osloboditi politike hegemonije i mita da je Kosovo kolevka Srbije, da Kosovo ne može da bude izvan Srbije. Zamislite, da je neko pre pet-šest ili deset godina rekao da će Srbija živeti bez Crne Gore ili da će Crna Gora postati nezavisna –  proglasili bi ga ludakom. Ali, eto, dogodilo se. Crna Gora je nezavisna i svi normalno žive. Tako će biti i sa Kosovom. Ali prvo se treba osloboditi mitova.

– Čedomir Antić: Gospodin Malja pominje da Kosovo i Metohija treba da bude funkcionalna država. A da li će Srbija biti funkcionalna bez Kosova i Metohije. I Srbija i druge bivše jugoslovenske republike su decenijima ulagale u Kosovo i Metohiju, a danas nemaju pravo da učestvuju u privatizaciji. S druge strane, Srbija je prihvatila otplaćivanje dugova Kosova i Metohije i još uvek ih otplaćuje. Ne zbog nacionalizma, nego zato što kosovsko društvo nije u stanju da vraća dugove, a Srbiji je dobijanje kredita bilo uslovljeno prihvatanjem dela tih dugova. Najveće naslage lignita postoje upravo na Kosovu i Metohiji. Srbija ima rezerve lignita za narednih 40 godina, a Kosovo i Metohija, uz sadašnji tempo eksploatacije, za narednih 1300 godina.

Od mitova i zabluda...

– Muhamed Malja: Što se tiče toga da Srbija ne bi mogla da funkcioniše bez Kosova, mislim da to ne stoji. Jer, kao što sam rekao, vidimo da Srbija funkcioniše i bez Crne Gore preko koje je izlazila na more i čija je nezavisnost donedavno bila nezamisliva. Što se tiče lignita, tu se možemo dogovoriti na osnovu obostranog interesa dveju država. Nećemo se jedni pred drugima zatvarati. Biće profita i za Kosovo i za Srbiju, ali na osnovu ravnopravnosti i na osnovu recipročnih interesa.

Da se zadržimo na mitovima. Koliko kosovski mit i priča o Kosovu kao svetoj srpskoj zemlji i kolijevci srpstva predstavlja smetnju u uspostavljanju normalne komunikacije između Srba i Albanaca?

– Čedomir Antić: Mislim da se pitanjem mita manipuliše i među Srbima i među Albancima. To je nesumnjivo. Međutim, kad je reč o odnosu građana Srbije prema Kosovu i Metohiji, ja bih pomenuo nešto drugo. Do pre dve - tri godine većina građana Srbije bila je spremna na sporazum s Albancima pod uslovom da i Srbiji bude nešto dato. U ovom trenutku, međutim, naročito posle pogroma od 17. marta 2004. godine, u Srbiji malo ljudi veruje da Srbi mogu da dobiju sigurnost na Kosovu i Metohiji. Upravo zato je sada potrebno razgovarati o kompromisu. Tačno je da međunarodna zajednica kaže da nema povratka na stanje pre 1999. godine, da nema podele i da nema pripajanja drugoj državi, ali pod uslovom da se Srbi i Albanci ne dogovore. Međutim, ako se Srbi i Albanci dogovore, sve je moguće. Mi ne možemo da prevaziđemo sadašnje probleme ako se ne dogovorimo. Međutim, ne možemo se dogovoriti u uslovima u kojima je kompromis za jedne ono što drugi nikada ne bi prihvatili. Ne možemo se dogovoriti ako Albanci smatraju da je kompromis to što će na šest ili sedam godina da odlože punu nezavisnost. Mislim da se ne može očekivati od građana Srbije da to prihvate. Nažalost, vidim da kod nas u poslednjih godinu dana odnos prema Kosovu i Metohiji postaje sve više iracionalan, upravo zato što većina građana računa da će se sve rešiti samo ako Kosovo formalno ostane u sastavu Srbije.

Gospodine Malja, koliko, po vama, nacionalni mitovi opterećuju odnose između dva naroda?

– Muhamed Malja: Mit o Kosovu kao kolevci srpstva stvorila je Srpska pravoslavna crkva, prihvatili su ga srpski intelektualni krugovi i preneli na narod. Taj mit, međutim, ne odgovara činjenicama. Od dolaska Slavena odnosno Srba na Balkan u 7. stoleću pa do 15. stoleća, odnosno sredine 1450. godine, kada je Kosovo palo pod tursku vlast, prošlo je osam vekova. U tih osam vekova Kosovo je bilo pod srpskom vlašću samo tokom poslednja dva veka. Što se tiče srpskih crkava, koje u kosovskom mitu imaju izuzetno važnu ulogu, najvažnije srpske crkve ne nalaze se na Kosovu. Na primer, manastir Studenica, koji je podigao Nemanja, kao i manastir Žića, nekadašnje glavno sedište srpske patrijaršije koji je sagradio Stefan Prvi, nalaze se u Srbiji. Manastir Mileševa se nalazi na zapadu Srbije, prema Bosni. Djurdjevi Stupovi takođe. Od nekih 15 ili 16 crkava, koje su podignute za vreme srpske srednjovekovne države, samo su dve ili tri na Kosovu. I te su sagrađene na samom kraju srpske države. Ukoliko bismo te mitove sukobili sa istorijskim činjenicama, oni ne bi opstali.

...do međunarodne zajednice i šire

– Čedomir Antić: Svaki mit u sebi sadrži zrno istine. Kad je reč o tome koliko je Kosovo i Metohija značilo u srednjem veku, za rani period istorije na Balkanu imamo malo pisanih izvora, ali kad se obratite na one koje imamo, videćete, recimo, da se u Spisu o narodima Konstantina Porfirogeneta pominje da granica Raške, odnosno Srbije koju on opisuje kao ranu feudalnu državu nastalu u 8. veku, ide upravo po sredini današnjeg Kosova i Metohije. Nemanjići su se, naravno, širili dalje ka Prizrenu i Makedoniji. Razumljivo je da je najviše izvora i najviše spomenika iz doba Nemanjića, to je vrhunac srpske srednjovekovne države. Ali i Albanci imaju svoje mitove. Danas pojedini vrlo ozbiljni albanski političari tvrde da je Albancima otet prostor južno od Save i Dunava. Ja sam učestvovao u jednoj emisiji sa vrlo uglednim albanskim generalom sa Kosova i Metohije, jednim od komandanata Kosovskog zaštitnog korpusa, koji je rekao da je slavenski element prognao Albance sa tog prostora. Pri tom se zaboravlja da ilirska teorija, bar kad je reč o Kosovu i Metohiji, ne stoji, pošto Dardanci nisu bili Iliri, već Tračani.

– Muhamed Malja: Ja bih hteo da odgovorim gospodinu Antiću na tvrdnju da Dardanci nisu bili Iliri. To pitanje je već odavno rešeno u radovima poznatih i ozbiljnih srpskih istoričara, kao što su Fanula Papazoglu i drugi. Oni tvrde da su Dardanci bili Iliri odnosno pleme istočnih Ilira koje je živelo u susedstvu Tračana, tako da je tu moglo doći do mešanja. I mnogi istoričari bivše Jugoslavije su dali takav odgovor na to pitanje. Ja nisam pratio najnovija istraživanja u Beogradu u vezi s tim. Ako se nešto promenilo iz političkih razloga, to je druga stvar. Ali, što se tiče toga da su Dardanci Iliri – tu nema dileme.

– Čedomir Antić: Gospodin Malja se poziva na Fanulu Papazoglu. Reč je o njenom tekstu objavljenom u Zborniku Filozofskog fakuleta iz 1961. godine u kojem ona jasno kaže da Dardanci nisu Iliri već tračko-ilirsko pleme. S druge strane, samo potezanje jednog starovekovnog plemena i njegove veze s jednom modernom nacijom je mit. O tome govore svi grčki istoričari kada govore o Grčkoj. Međutim, hajde da ne raspravljamo o tome, to je davna prošlost. Mislim da treba da se okanimo mita. Mit je vrlo važan za definisanje i formiranje nacija. Svaki mit je u suštini izmaštana istorija i tu se Srbi od Albanaca mnogo ne razlikuju. Mislim da je besmisleno govoriti ko ima veća prava na Kosovu i Metohiji, pošto to sada uopšte nije važno. Osim demokratske volje, koja je u ovom trenutku na Kosovu većinska za nezavisnu državu, ja ne vidim drugih razloga koji bi mogli da spreče Albance da dobiju nezavisnost. Ali ta nezavisnost ne može biti uslovljena samo nekom vrlo sumnjivom međunarodnom kontrolom. Mi smo videli da međunarodni predstavnici na Kosovu i Metohiji uopšte ne vode računa o nacionalnim pravima svih naroda na onaj način kako to čine u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Videli smo da su ti ljudi eksponenti albanske politike. Od Kušnera koji je rekao da voli sve narode, ali da su mu Albanci draži od svih ostalih, do Rikerta koji se ponaša kao ministar u vladi gospodina Čekua. To je sada tako. U prošlosti su slični predstavnici velikih sila bili na strani Srba. Mislim da je ovo trenutak da možda napravimo jedan zaokret i da nađemo nekakav kompromis. Taj kompromis nije važan samo za Albance i Srbe na Kosovu i Metohiji, on je važan i za Srbiju, a važan je i za Balkan, i za njega je sada trenutak.

O podjeli Kosova...

– Muhamed Malja: Što se tiče kompromisa, već sam malopre rekao da je taj kompromis već napravljen i da tu nema više šta da se priča. Podela Kosova nije kompromis. Ona bi bila pogubna prvo za Srbe, a zatim i za ceo Balkan. Insistiranje na podeli Kosova kao na kompromisu ukazuje na to da Srbiji nije stalo do srpskog življa na Kosovu nego do teritorije. Jer, šta bi se dogodilo nakon podele? Svi Srbi sa Kosova bi otišli ili u Srbiju ili u deo Kosova koji bi pripao Srbiji. To bi bilo pogubno za Srbe koji bi ostali u enklavama. Na takvom “kompromisu” se, dakle, insistira ne radi Srba na Kosovu nego radi teritorije. Pogledajmo sada posledice podele iz šire balkanske perspektive. Kosovo je kroz istoriju, pa i u okviru Jugoslavije, funkcionisalo kao geografska, etnička i politička celina. Ako bi se granice Kosova promenile, nastao bi problem u Makedoniji, gde Albanci čini priličan broj stanovništva. Verujem da bi tu onda došlo do nekih pomeranja. Verovatno bi Grčka i Bugarska u tom slučaju imale neke pretenzije prema Makedoniji. Zatim, Crna Gora i tako dalje, ceo Balkan. To se više ne bi moglo kontrolisati, stvorio bi se nekakav domino-efekat. To međunarodna zajednica zna i zbog toga insistira na tome da nema podele Kosova.

– Čedomir Antić: Sve ono što može da se kaže protiv podele Kosova može da se kaže i protiv podele Srbije. Srbija je međunarodno priznata država i na nju ne bi bili vršeni toliki pritisci da prizna nezavisnost Kosova i Metohije da međunarodna zajednica ne vidi u tome problem. Što se tiče podele Kosova, tu se ne radi o potrebi Srbije da osakati Kosovo i da mu onemogući da živi dalje, već pre svega o jednom gestu koji bi uverio ljude, koji su prognani s Kosova i Metohije, da mogu da se vrate u krajeve koji bi ostali u sastavu Srbije. To bi bilo dobro rešenje. Da li je do njega moguće doći? Mislim da nije. Nije, jer se u Srbiji već stvorila većina koja je pre spremna na poraz nego ne na kompromis, dok bi svaki Albanac na Kosovu i Metohiji koji bi se zalagao da Srbi dobiju entitet smesta bio stavljen na političku marginu i verovatno bi bio životno ugrožen.

– Muhamed Malja: Gospodin Antić pominje međunarodno priznati suverenitet države Srbije nad Kosovom. Međutim, ja ne znam nijednu državu koja je postupila sa svojim građanima onako kako je Srbija postupila sa Albancima. Milion, to jest polovina kosovskih Albanaca, proterana je sa Kosova. Radilo se o etničkom čišćenju. Srbija je radeći takve stvari izgubila suverenitet nad Kosovom i nad Albancima. Prema tome, Srbi se moraju pomiriti s time da je sadašnja situacija posledica takvog ponašanja. Srbija je, dakle, sama sebe dovela u tu situaciji. Nije kriva međunarodna zajednica, niti su krivi Albanci, kriva je hegemonistička politika Srbije koja je htela Kosovo bez Albanaca. Srbi treba da se pomire s tim i da prihvate ono što im međunarodna zajednica nudi.