Razgovor s Ronom Hollowayem

Smatrate se ekspertom za nemački film i živite dugo u Berlinu.

– Pisao sam disertaciju o filmu o Dryeru ili Bergmanu i bio sam vrlo sretan kada sam dobio prvi posao. Rekli su mi da mogu ići bilo gde istočno od Berlina da radim nemački film ili bilo gde istočno od teritorije SAD. A prvenstveno je nemački film tada bio u revolucionarnoj fazi. Kada sam stigao u Nemačku, pred kraj šezdesetih, bilo je to odlično vreme za novi nemački film. Novine Variaty su mi dale da pišem o nemačkoj kinematografiji. U isto vreme zainteresovao sam se za nemačke socijaliste, pa sam otišao i u Jugoslaviju, jer inače cenim evropski film. Sviđao mi se jugoslovenski tzv. crni talas: Žika Pavlović, Petrović, Makavejev. Stekao sam tu takođe neke prijatelje koji su završili čuvenu Prašku školu filma, i postali smo jako bliski.

Bio sam tada iznenađen kada sam shvatio da postoji film koji nije tzv. underground film, već da je u pitanju talas filmova protiv socrealizma i ruskih diktatora u Rusiji. U to vreme svi smo bili uzbuđeni zbog toga. U momentima te kreativnosti desile su se mnoge promene, najviše zbog Gorbačova: postojali su ljudi koji su prošli drugu revoluciju. Odjednom se probudiš i shvatiš činjenice, npr. da postoji rumunski film, i da je to drugačija kinematografija. Bio sam vrlo iznenađen koliko brzo su rumunski režiseri uspeli da pokupe cake i bore se za svoj pokret i umetnost. Država nije bila oduševljena jer je novac trebao otići starijoj generaciji, ne mladim režiserima. I beogradski režiseri su drugačiji, postoje nove generacije. Oni nemaju novca, ali prave dobre filmove srednjeg budžeta. U Kazahstanu takođe postoji novi film, a država ih želi izbaciti iz biznisa. No, sada im je sloboda izražavanja omogućena jer novac nabavljaju preko privatnih finansijera.

Različite poetike i različita publika

Koliko mislite da američka publike prihvata strani ili nemački film, na primer publika u New Yorku nije kao ostale?

– Publika New Yorka nije američka publika, i publika San Franciska nije publika New Yorka. Imamo različitu poetiku kinematografije. Različite su teorije kako napraviti film. Zanimljivo je da trenutno u Americi raste interesovanje za dokumetarce, čiji režiseri tek završavaju filmsku školu. Ranije su postojali tzv. off mediji. U školi se uči kako držati kameru mirno i kako da ti se ne tresu ruke tokom snimanja, kako dati publici direkciju u kom pravcu da poprate filmsku priču. Sada neki prate ideju dogmatskog filma, kao što to rade Skandinavci, ili Aki Kaurismäki. Oni stvaraju sopstveni svet, sopstvenu viziju, sopstveni stil. Filmski autori kojima se divim su oni koji su dovoljno jaki da formiraju sopstveni stil. Da li je film uspešan ili nije, za mene nije važno. Imam drugu viziju razumevanja onoga šta se dešava na ekranu. Sviđa mi se i argentinski film; pre deset godina svi su mislili da Argentina prolazi kroz katastrofalnu ekonomsku krizu i da zbog toga ne mogu ništa napraviti. Ali ponekad ekonomske katastrofe mogu jako pomoći jer nisi razmažen od strane producenta koji diriguje šta treba da radiš, i ne pokušavaš da se uklopiš u komercionalno.

U filmskom društvu New Yorka događaju se festivali svaki dan. Isto je u Berlinu; možete ići na retrospektivu filma posvećenog određenom autoru, novog filma, kratkog filma… Berlinski festival kratkog filma je star 35 godina. Taj festival ima veliku publiku, on je stvorio novi tip publike. Sa tim filmovima nemam strpljenja kao ranije, ali kao stariji čovek imam neki osećaj, jer mladi ljudi danas prave filmove za svoju publiku. Trenutno interesantnije od seksualnosti i erotike na filmu jest da mladi idu dublje u psihološko štivo. Psiho triler i slične vrste filma utiču na publiku, i to je pozitivno. Režiseri ne moraju više eksploatisati seks i drogu. 

A vaše knjige?

– Imao sam ponudu da napišem knjigu, no još je uvek nisam započeo. Naime, prošle godine su mi je neko rekao da bih mogao pisati knjigu o festivalima, pa sam se poigravao sa tom idejom, a onda je direktor festivala u Cannesu takođe htio da pišem knjigu o festivalima. Šezdeset godina Cannesa je puno materijala za pisanje. Pronašao sam stare kataloge sa fotografijama. Zaista bih voleo da pišem anegdote, priče i pomalo istoriju festivala. Mogao bih isto pisati i o Pula Film Festivalu, bio sam na tom festivalu 1969. godine. Mogao bih isto pisati o Berlinskom filmskom festivalu. No, za sada sam plaćen da pišem priče o festivalima u dnevnim novinama.

Diktat profita u filmskoj industriji

Recite nam nešto o Beogradskom manifestu o položaju autorskog filma u industriji, te konferenciji o smanjenju budžeta filmova i zaobilaska uobičajenih načina distribucije filmova?

– Manifest je vrlo interesantan. No, svi su danas ludi za medijima. Oni koji su vezani za medije su ustvari vezani za promociju i honorare. Kao i 90 posto ljudi na festivalima koji ne znaju ništa o filmu. Oni samo znaju kako da se uklope u televizijske okvire. O kinematografiji nešto zna vrlo malo tih ljudi. Sve drugo na festivalu, uključujući slike i filmove njima služe da zarade novac. Divim se filmašima koji mogu okrenuti stvari u svoju korist, koji mogu pružiti ono što oni hoće, a zadržati umetničku stranu svog projekta. Ako želite lokaciju u Nemačkoj, producenti nađu načina da nametnu jeftiniju lokaciju u Istočnoj Evropi. Ponekad uključivanje postprodukcije može dublirati troškove u jednoj zemlji. Stvari s godinama postaju sve gore i gore. Ti ljudi su ekstremno okrenuti novcu, zato nude potpuno uslugu. Postoji sistem moto: mogu kupiti od gubitnika i obezbediti pobednike.

Dobili ste nekoliko nagrada za praćenje festivala…

– To postaje sve smešnije i smešnije. Moj magazin je namenjen filmskim festivalima. A prvi festival koji me je nagradio bio je Cannes Film Festival, jer sam tamo svake godine. Jedini sam novinar kome je direktor kanskog festivala dozvolio da ima duže intervjue. Moji intervjui traju sat i više. Zatim sam dobio nagradu Hundered Years of Cinema 1995. I dobio sam sličnu nagradu od kanskog filmskog festivala zajedno sa 40 drugih novinara. Moja žena i ja smo dobili Golden Flag i Millennium Award. Onda su mi Nemci dali nagradu Award of Merit za sve što sam pisao o nemačkom filmu. Zatim su meni i ženi dali nagradu Berlin Camera Award jer sam radio Berlin Film Festival toliko dugo. A moja žena je radila za Berlinski festival u selekciji za dečji film 19 godina. Berlin Film Festival nam je dodelio zajedničku nagradu, i na tu smo nagradu vrlo ponosni jer te nekad kada imaš preko 70 godina ljudi zaborave, ili se sve svede na ego. Kada dodele nagradu, dođe do velikog preokreta jer puno kolega dođe na festival. No, mislim da neću dobiti više nagrada. Dosta je.