Razgovor s Tatjanom Orbović

Možete li s pozicije pripadnika nezavisne kustoske scene u Beogradu opisati ukratko tu scenu – što prema vašemu mišljenju nedostaje, što je zanimljivo, što bi trebalo mijenjati?

– Nezavisna kustoska scena je dosta razbijena, što je dobro, budući da se svako zanima za pojedinu umetničku oblast. Najveći problem nezavisne kustoske scene, koja je minimalna, je kulturna politika države koja i dalje ima dosta uske smernice. Koliko sam shvatila, trenutno je “in” decentralizacija u smislu predstavljanja “gradskih” umetnika po provinciji. Te izložbe baš i nisu posećene, tako da bi bila možda bolja obrnuta strategija – animirati i aktivirati provinciju da posećuje događanja po gradskim centrima. Takođe, “nove umetničke prakse” ne nalaze na dobar prijem u kulturnoj politici, tako da je zaista krvav posao napraviti ili videti dobru izložbu.

Izložba koju radite u Domu omladine zove se Politike tela, možete li objasniti što vas je zanimalo kod te teme?

– Ako uzmemo sam naziv izložbe Politike tela dolazimo do instrumentalističkog diskursa, odnosno njegove dekonstrukcije. Moja ideja se zasnivala na želji da se prikažu tela lišena folklorizovanih elemenata kojima su devedesete bile pretrpane, kako ovde, tako i u regionu. Telo je postojalo kao Drugost, ili ga skoro nije ni bilo. Ta “egzotična”, Druga tela bila su prisutnija na zapadnim izložbama nego kod nas, ali kod nas su se pripremala s “imaginarnim balkanskim” receptom za zapadno tržište. Nadam se da je s “nazi” koncepcijama završeno s izložbama In Search for Balkania, Blood and Honey i In the Gorges of Balkans, održanim u germanskim zemljama 2002/03., dakle jedna za drugom. Ipak, 2004. na tradicionalnoj beogradskoj manifestaciji Oktobarski salon, pod nazivom Kontinentalni doručak, umetnički direktor Anda Rothenberg je na “licu mesta” rekapitulirala temu “Balkan kao Drugost”. Baš posredstvom takvih fantazamskih izložbi moguće je sagledati kako je telo moćan referent, a istorija i razni ideološki fetiši nam to potvrđuju. Dakle, na izložbi sam htela da prikažem “tela” koje se zanimaju i za neke druge “politike”, ne bi li se stimulisala “umetnost bazirana na telu”.

Tijelo kao nositelj “stigmi”

Kakva je srpska body art ili live art scena u odnosu na hrvatsku i slovensku?

– Teško da bih mogla da kažem da postoji srpska Body Art scena. Za vreme najjače miloševićevske represije grupe umetnika su se angažovale baš posredstvom tela, ali to je bio politički otpor izražen kroz performans, tako da ti ljudi više nisu u igri. Neki performeri stasali desmdesetih povremeno i dalje izvode performanse, ali ne izazivaju reakcije kakve bi live art, kao umetnost bez interfejsa trebalo da izazove. Johnny Racković sve manje izvodi live actove inspirisane samim momentom...

Za razliku od pojedinačnih inicijativa u Srbiji, gde je prisutnija performativna fotografija, čini mi se da su hrvatski umetnici naklonjeniji live artu, kako se i pokazalo na izložbi Politike tela. Slovenačka scena baš postoji, posredstvom galerije Kapelica koja je već desetak godina stimuliše. Ti radovi se odlikuju jačinom, zrelošću i beskompromisnošću, bilo preko performativne fotografije, bilo preko live acta.

S obzirom na izložbu, možete li definirati područje svog interesa – je li to umjetnost općenito ili posjedujete specifičnu perspektivu?

– Da je to umetnost sama po sebi, izložba ne bi bila tematska. Na izložbi me je zanimalo telo kao nosilac raznih “stigmi”; telo koje je svesno da je instrumentalizovano i koje dekonstruiše određene moduse koji ga koriste, što je u principu i jedno od polja mojih interesovanja u umetnosti. Mogu reći da me najviše zanima odnos ideologije prema društvu/pojedincu gde telo može biti rečiti medijator.

Na koji ste način uspostavili suradnju s Galerijom Kapelica?

– Prvi put sam bila u Kapelici 1998.; iako sam unapred znala kakva je njena politika, sama atmosfera galerije (dakle, nekadašnja realna kapela), kao i sretna okolnost da naletim na Stelarcovu prezentaciju mi je još više povećala interesovanje prema specifičnim umetničkim praksama koje galerija stimuliše. Pre dve godine sam kontaktirala Jurija Krpana, direktora Kapelice i rekla mu da bih htela da sarađujem sa njim. Prvi plod saradnje nam je bila prezentacija Joe Davisa u Beogradu prošle godine, a izložba „Politike tela“ drugi.

Možete li izdvojiti po vašem mišljenju nekoliko zanimljivih beogradskih umjetnika i argumentirati zašto ih izdvajate?

– Izdvojila bih Zorana Todorovića jer je dosledan i ima beskompromisan odnos prema onome što radi; koristi se i novim tehnologijama, medicinom, tako da tu postoji i precizan naučni pristup, što ovde baš i nije česta pojava. Slikarku Biljanu Đurđević koja kroz autentičan brutalan i beskompromisni izraz dekonstruiše svakodnevne mitove. Jelenu Radić i Oliveru Parlić jer su provokativne. Takođe bih izdvojila eksperimentalnost Talent Factory koja funkcioniše u obilju medija.

Ima dosta zanimljivih mladih umetnika koje se formiraju, ali i dalje vuku akademske repove...

Agresija prema tijelu

Kakva je teorijska scena što se tiče vizualne umjetnosti u Srbiji? Postoji li umjetnička kritika?

– Na žalost, u Srbiji umetnička kritika nije razvijena, niti se stimuliše. Tokom studija istorije umetnosti sugerisali su nam da je bolje ne reagovati nego napisati negativnu kritiku, tako da se povremeno naiđe na afirmativni prikaz neke izložbe. Dakle, prvi princip je ne zamerati se. Takođe, ovde se objavljivanje po medijima i dalje shvata kao čast, tako da nulto finansiranje likovne kritike sigurno utiče na to da se vreme usmeri na neke druge stvari.

Koje su karakteristike body arta devedesetih godina u regiji?

– Čini mi se da je agresija prema (sopstvenom) telu najjača karakteristika body arta u regiji tokom devedesetih, što baš i ne treba da nas čudi ako se podsetimo političkih dešavanja i regionalnih konflikata koji impliciraju psiho-fizičke traume. Naravno, tu je i “folklorizovano telo” koje je bilo veoma uporno...

Na kraju svakog intervjua slijedi recept dotičnog umjetnika ili kustosa. Koji biste vi recept podijelili s čitateljima?

– Jedno lagano jelo za ove sparne dane, vrlo jednostavno za pripremu:

Salata sa testeninom, vreme pripreme 10 min. Potrebno je: 250 g feta sira, 250 g testenine, 5-6 listića bosiljka, 2 manja paradajza, 6 maslinki, 2-3 kašike maslinovog ulja, so, biber.

Testeninu skuvajte u slanoj vodi, sipajte u sito, prelijte hladnom vodom i ostavite da se ocedi. Sir isecite na kocke, masline očistite od koštica i iseckajte, a paradajz isecite na osmine i stavite u činiju za salatu. Pospite biberom (po želji možete i dosoliti), seckanim bosiljkom, prelijte maslinovim uljem i lagano, uz pomoć dve varjače, promešajte.

Prijatno!