Razgovor s Vladanom Dobrivojevićem

Kao jedan od light motiva tvojih tekstova je gomila, u smislu u kojem je o gomili mislio Jose Ortega y Gasset. Gomila kao zaštita, kao putovnica (pasoš) za putovanje u jednom smjeru: a to je “opčinjavanje hiljadama sopstvenih ludosti”...

– Pitaš me, svakako s razlogom, ali za mene pomalo “s neba pa u rebra”. Time rizikujem da i sam progovorim iz jednog mehaničkog načina postojanja koji podrazumeva upotrebu kakvog šablonskog ophođenja koji se lako prihvata i brzo širi ali zauzvrat obezličuje i ljude koji opšte svezuje u korisničku masu. Tako, recimo, s obzirom na naš zadatak: uvek me je čudilo zašto sabesednici u intervjuu – ili bar onaj pitani – ne pokušaju da razgovaraju tako kako bi pričali sa odista zainteresovanim čitaocem na primer na nekoj klupi u parku, jer to je jedino prirodno, a sve ostalo je nameštenost, podrazumevana poza, dakle šablon, u stvari jedna od, kako si rekao, “hiljadu ludosti”, i to ona najčešća, prebrzo pristajanje na sopstvenu važnost pred drugima. Umesto da izgovaramo floskule, makar i dubokoumno zvučeće, koje se svakako mogu drugde pročitati, zašto ne dočarati susret u kojem će se svaka mudra fraza morati da potvrdi iskrenim zanimanjem, uzajamnim slušanjem i trudom uživljavanja u čoveka naspram nas?

Doživljaj “istosti”

Druga konstanta je heraklitovsko “sve je jedno”...

– Naravno, bez obzira na tvoje pozivanje, izbeći ću ma kakav užefilozofski osvrt, uostalom, poznato je da presokratovsko “mišljenje” verovatno predstavlja svesnu opoziciju ovakvom našem današnjem. Verujem da je doživljaj jednosti, ili istosti, nešto kao temeljno osećajno jezgro mogućnog iskustva prožimanja, odnosno nekog integralnog razumevanja do kojeg može doći pri ulaganju naše pažnje u objekte i pojave prirode, ili u našem odnosu sa drugim čovekom ili njegovim delom. Naglašavam sintagmu “doživljaj jednosti”, zato što on prevazilazi racionalno pa čak i psihološko obrazloženje i ukazuje na poreklo koje silovito dovodi u pitanje našu civilizacijsku zavisnost od logičkih opravdanja. Čini mi se da je ipak mogućno voditi život uporno težeći za tim doživljajima jednosti kao kriterijumom svakog odnosa, i da postoji kontinuum koji nas preko takvih praktikovanja naposletku dovodi i do doživljaja srođenosti čak i sa takvim bivstvenim apstrakcijama kakvi su kosmos, ili smrt. Srećom, mogu ovo reći i jednostavnije. Ako je tačno da nešto o nama odaju slike i reči koje su nam se kao kakva prekognitivna prepoznavanja urezale u detinjstvu, onda će možda nešto značiti da kao nešto najpotresnije i najzanosnije pamtim čudesnu lozinku kojom su se jedne drugima obraćale sve – dakle baš sve – životinje iz Kiplingove Knjige o džungli. Ta lozinka je glasila: “Od iste smo krvi, ti i ja.” Eto, to je jezik iz doživljaja jednosti kojim bih voleo da se uspevam obratiti čoveku, ali i – bar pogledom i mislima – biljci, ribi, ptici, vodi ili kamenu, koji nisu ni krivi ni dužni za ono što ih je sumorno snašlo sa nama u susedstvu.

Zaboravljeni zanos igre

Kao objedinjujući moment pojavljuje se tvorački element mašte, koji daje podršku “smislotvornom naporu”. Pišeš:”’kao da stvaramo posvećenu sliku i zalivamo je u vosak i izuzimamo iz prometa pomamnih utisaka i odlažemo u najmirniju odaju sna. Ona postaje usmeritelj. Orijentir.”

– Ovakva kakva je naša današnja planetarna svakodnevica – a takva je po svemu sudeći i veoma dugo unazad – ona ne može biti drugo nego proizvod nakazne kolektivne mašte. Kada bi ma koje iole bezbrižnije i zaneseno razigrano dete mogli upitati da li veruje da će uskoro sudelovati u takozvanoj stvarnosti u kojoj su zauzdavane i nezauzdavane ljudska destrukcija, bezobzirna taština, proračunato poziranje i grozničava ambicija uglavnom najmoćnija načela, šta bi to dete odgovorilo? Verovatno da je sve to dosadno u odnosu na zanos igre. Pa ipak, eto nas kako smo brzo stasali na bezbroj ne samo prisiljenih – to bi se još moglo razumeti – nego i samoinicijativno biranih i zdušno vođenih upražnjavanja navedenih monotonih aksioma. Mi to, u stvari, uglavnom bez otpora pristajemo na lični doprinos jednom složenom, spolja izmaštanom konceptu života u kojem izostanak smislenog središta biva nadoknađivan neprestanom smenom plitkih, dirigovanih atrakcija koje doslovno služe osvetničkom utucavanju vremena, jer nam je vreme valjda i dato kao odgovornost da ga u ime ostatka prirode ispunimo prepoznavanjem onoga što je nadvremeno. Isprva pristajemo na zatečenu rugobnu maštu samo zato što većina drugih to čine i što nas je strah da ostanemo sami, a zatim otromljujemo i s olakšanjem postajemo ubice vremena, to jest sakralne odgovornosti. Da bismo, međutim, mogli opstati u tom riziku samoće, potrebno je, mislim, da razvijemo čvrstu i doslednu protivimaginaciju u kojoj ćemo življenju ponovo omogućiti ukus opita susreta sa nadređenim silama ushićenja i samozaborava, ukus neizvesnosti i zbiranje iskustava one zanesenosti zbog koje dete pored svoje kule od peska neće ni primetiti ponuđenu zlatnu stolicu na banketu biznismena i biznismenki, medijskih zvezda i blaziranih voditelja, spletkaroških političara i kreveljećih nadriumetnika. I ovo mogu reći jednostavnije. Da bismo ubedljivo sebi dočarali napetost i sudar dve vrste imaginacije, dovoljno je, mislim, da zamislimo šta bi sve, kome i zbog čega Diogen mogao uraditi na modernoj modnoj reviji kao današnjoj paradigmi vrhunskog kulturnog događaja: kakav se beskraj razloga i mogućnosti otvara toj staroj ludi (pogotovu, mislim, na takozvanoj promociji kolekcije proleće-leto)!

Idolatrizacija vlastitog stvaranja

Cilj bi bila prava stvarnost, tvoji je junaci nazivaju božanskom; zapravo cilj i temelj. Najveća prepreka dosezanja ovog nivoa života je um. Njegovo “sopstveno idololjublje”.

– Valjda sam o tome već ponešto rekao u prethodnim odgovorima. Ali sam sada baš srećan što raspolažem primerima takoreći nadohvat ruke. Naime, jasno je da povod za ovo ispitivanje u svrhu afirmacije mojih dela, ispitivanje koje će – jedva to čekam – jednom preći u razgovor, predstavljaju knjige na kojima stoji moje ime. Ova pitanja i odgovori, čitav aranžman predstavljanja, zapravo se odvijaju po urednom obrascu literarne prezentacije. I to je u redu, osim što preti klasična opasnost da ja preko knjiga prestupim u uobičajen odnos idolatrizacije sopstvenog stvaranja. Biti važan, poznat, istaknut – sve su to ishodi umnih procena, laviranja i poređenja, besprekorna hrana egocentrizmu. Ali meni su te iste knjige – govorim o stadijumu njihove ukoričenosti – već dvaput omogućile iskustvo uvida u razvijanje takvih ljudskih činova koji istupaju sa nadmoćnih pozicija totalnog utrnuća svake čestice tog “samoidololjublja” uma njihovih nosilaca. Reč je o tome da je u Srbiji jedna osoba – Jasmina Ahmetagić koja, ako se ne varam, nije nepoznata hrvatskoj, kako se to kaže, kulturnoj javnosti – našla za shodno da sa takvom predanošću, pomnošću, pronicljivošću i empatijom učini čast pohođenja sadržini ovih knjiga, da je u bilansu ostala studija koja predstavlja ne samo vrhunski uzor kritičarskog rada, nego i – što je mnogo važnije i, po mom sudu, tragično jedinstveno u našem vremenu – zapanjujuću demonstraciju apsolutnog posvećenja, odnosno onog vida autentične stvarnosti koji delanjem može da uobliči čovek. Drugom sam sličnom slučaju sa ovim knjigama svedočio slušajući tvoje reči o njima. Bile su to reči iz uronjenosti u delo sasvim slične a možda i istovetne onoj gospođice Ahmetagić, reči potpunog odsustva svakog samoisticanja, umne egzibicije, pretenzije dopadljivosti ili ostavljanja utiska, pri tom do svojih najdaljih moći usredsređene i precizne u naporu otkrivanja.

Korozija o čijoj pogubnosti svjedoče tvoji romani, ta, kako je oni imenuju, “lažnost življenja”, odvija se na sceni, ljudi su posvećeni isključivo “razjarenim dokonostima”. Opsjednuti smo sobom u bijegu.

– Eto, već si ukrao poneko slovo Diogenu. A on je, recimo, slušajući glas uobičajene poželjnosti, već pobegao na modnu reviju. Ostavljajući i dalje mašti čitalaca da zamišljaju Diogenove reakcije, samo bih utvrdio okolnosti. Ako se ne varam, tamo postoji nešto što se zove modna pista oko koje se odvija čitav hepening. Po njoj šetaju uglavnom lepe devojke kojima, međutim, nema ko da kaže da je njihov hod zaista sasvim izveštačen, neprirodan, usiljen, možda ne grešim ako kažem da mi liči na kamilji, neopravdan čak i uz svu težinu tereta zahtevnog zanimanja, publiciteta i odgovornosti pred auditorijumom. Na priznati kulturni domet i važnost onoga što devojke nose – posebno u kolekcijama za sezonu proleće-leto – samo ću skrenuti pažnju. Najveći problem, mislim, predstavljaju oni srećno pozvani ispod piste. U toj publici zateći ćemo mnoge među onima koji će koliko sutra voditi za nas i u naše ime polemike o demokratiji, o ravnopravnosti, o pravdi i zločinima, o estetici i urbanom, globalnom ili nacionalnom senzibilitetu, u mojoj će zemlji oni diskutovati o stradanju stanovništva na Kosmetu i nezadovoljstvu sindikata, u vašoj o nekim srodno tuđim patnjama, videćemo tu nasmejane političare, sportske vedete, televizijske korifeje i sve druge koji redovno naseljavaju ili teže da nasele, recimo, stranice Kosmopolitena ili Plejboja. Tragično je što su ta pista i taj klateći dromedarski hod i te krpice i ta zablenuto oblizivana lica iz partera, ono mesto na kojem nas uče da biva postizana ležernost jednoumlja kao zastrašujući supstitut temeljno satrtog doživljaja jednosti o kojem sam govorio.

Panika održava živote

Finalni rezultat ove pomame življenja je panika. Ti pišeš da je mi uzgajamo, da vodimo brigu da panika ne nestane, da na nju stalno, skupa s društvenim pogonom, dolijevamo vatru.

– Potrebna nam je dramatičnost da bismo opravdali smirujuće tucanje vremena u prah, i da bismo zatim jedni druge ubeđivali kako se lepota života sastoji od malih, poželjno praškastih stvari. U tome – u mimetičkoj sličnosti paradigmi kanonizovane trice-i-sitnice – valjda leži fatalna privlačnost tolikih deterdženata. Od dramatičnosti je, međutim, još bolja latentna panika – stvar je u intenzitetu – koja možda uspe opravdati dalje subatomsko rastucavanje praha vremena u energetske jednačine vizuelnog ničega, u kojima, opet, treba tražiti neodoljivu paradigmatsku privlačnost televizijskih programa. Tamo, naime, sve nešto svetluca, kao se ubijaju, smeju, bore se, svađaju, jurcaju, pare i takmiče, a možemo ih jednim pritiskom oterati i anihilirati – a opet, kad poželimo, oni će ponovo biti tu. To Ništa, koje izgleda da živi.

U Ime vir, kompleksnom romanu, diptihu sastavljenom od dva paralelna luka, jednom koji se događa u vrijeme proroka Jeremije i drugom čija je fabula smještena u daleku budućnost, gdje tvoj junak postaje Jeremiah iz Hermannova stripa, s parnjakom Kurdijem Maloyem, pišeš o neizvjesnosti naših spoznaja, o jednoj od temeljnih točaka naše “izdaje”. Iako dobro znamo da nemamo pojma, mi se svejedno odajemo beskrajnim samouvjerenim tumačenjima, a zapravo solilokvijima od kojih ni jedan ne dotiče “drugu obalu”. Što je za tebe “druga obala”?

– To je stanje bića, kao i drugi lokaliteti – pakao, raj, karneval, hodočasni cilj – pomoću kojih su bolji među nama oduvek priznavali da su trajno obeleženi čežnjom za preobražajem i apsolutom čije tragove prepoznaju oko sebe. Kontrapunkt onih brojnijih u zatočenju nakazne mašte, pak, praktično realizuje svoje lokalitete u kojima iživljavaju svoje antiapsolutno opredeljenje, platforme za demonstraciju gluvih samoubeđivanja da im ništa slično ne nedostaje, poput pomenutih modnih pista ili televizijskih studija, tih sublimnih poprišta u kojima se ispostavlja da, za razliku od Sokrata, svi gostujući ne samo da znaju da sve bitno znaju, nego već i samom svojom pojavom pokazuju koliko je to beskrajno jednostavno – potrebno je samo stati pred kamere, i znanje kulja sâmo.

“Budućnost je teška ali svijetli.” Znači li to da izlaza ipak ima? Naime, ti pišući inzistiraš na neophodnosti konstatacije smislene točke na kojoj se danas nalazi čovjek.

– Izlaz je takođe stanje našeg bića. Smislena tačka je ona iz koje možemo sagledati tu istinu. Možda neko gotovo nagonsko požrtvovanje, već opisano posvećenje, nepotkupljivost, odnosno, valjda, varijacije i apostolska pratnja – upotrebiću tu reč sa zazornim saučešćem zbog njene bezbrojne silovanosti – ljubavi.

Pisanje kao otpor banalnosti življenja

Autor si impozantna opusa, ako sam dobro informiran iza tebe je oko 5000 objavljenih stranica. Što se dogodilo od Sobe na dohvat vulkana do Zaratustre, tvog posljednjeg završenog, još neobjavljenog romana?

– Ako me pitaš šta se dogodilo u sadržaju knjiga i njihovoj ostvarenosti, lako mi je da odgovorim: ne znam tačno, mogu samo da nagađam na osnovu osnovnih polaznih namera i utiska po njihovoj dovršenosti, budući da brzo zaboravljam uglavnom sve što sam napisao. Verovatno je tačno da se sve knjige na izvestan način nastavljaju jedna na drugu, budući da su sve veoma iskren i valjda veran odraz mojih opsesija. Ako će nešto čitaocima pomoći, jedna od osoba koje sam malopre pomenuo sasvim je u taj sadržaj upućena, a druga je, čini mi se, na putu da sasvim to postane. A ako me pitaš o pretpostavkama sa kojima pisanju pristupam, tu se nije ništa promenilo. Jedva čekam novi susret sa sobom, sa mislima koje odnekud iskrsavaju, sa nicanim slikama i zvukom rečenica, ista je bodrost izlaganja tim elementima koji svojom očiglednom dohodnom samostalnošću – kao da mi ih neko šalje – čine da nikada nisam sam, isto je uživanje u pomnosti obrade.

Da se sam moraš smjestiti u umjetničku tradiciju, koji bi to kontekst bio, gdje vidiš svoje izvore i uvire?

– Mislim da me raznovrsnost izvorâ prisutnih u tim, od mene zapisanim knjigama opravdava kada kažem da ne osećam striktnu pripadnost nijednoj tradiciji, mada je jasno – ukoliko na to misliš – kojoj tradiciji i kakvoj evoluciji žanra pripada moderna forma romana. Ali verovatno je važnije to što su porivi mog bavljenja pisanjem samo delimično umetnički, to jest estetički. U stvari se kroz pisanje odupirem pritisku banalnosti življenja, oblikujem se, odnosno na jedan, mislim, takoreći dečački veran način koji ljubomorno negujem, nastojim da se približim iskustvenim motrištima izvesnih obrazaca ljudskosti koje sam davno zavoleo. Tako, na primer, kao svoje trajne izvore nadahnuća vidim onog, ovde već pominjanog mudraca koji je na ponudu navodno svemoćnog Aleksandra zatražio da mu se ovaj mangup skloni sa sunca, ili onog svetitelja koji je nag propovedao pticama, ali i, još ranije iz detinjstva, dečaka Folka koji je, da bi sačuvao svog konja Belu Grivu od potere i ropskog života, bez oklevanja sa njim jurnuo u talase Rone kao u jedini dostupan mu vid slobode. Naravno, uzora ima još mnogo, i odasvud, na čelu sa onim koji je najsurovije kažnjen za najjednostavniju istinu koje se nije mogao odreći, da smo svi mi deca Božja, čeljad celine za koju smo odgovorni. Znatan broj od tih uzora nisam skrivao u knjigama.

Vizualizacija književnosti

Smisao umjetnosti? Čitajući tvoje knjige zaključujem da je jedina čovjekova ozbiljna zadaća duhovno sazrijevanje.

– To je prevelika tema sa previše vremenom nastalih, značenjski neutanačenih nepoznanica, za kratku elaboraciju. Pitanje je da li je uopšte umetnost ono što se danas uglavnom umetnošću naziva, čemu se aplaudira i što se nagrađuje. Pitanje je da li uopšte treba pristajati na tobožnje saobitavanje koncepata umetnosti koji više nemaju nikakvih dodirnih tačaka osim uzajamnog, rekao bih ontološkog, zataškavanog isključivanja. Pitanje je ne gubi li tu izvesno samo jedna strana. Pitanje je od kakvih su svojstava oni koji danas presuđuju šta je to umetnost. Pitanje je šta zapravo traže, ako uopšte nešto traže, oni za čiju se konzumentsku upotrebu takve presude donose. Pitanje je kakav je status – i opet ima li ga uopšte – tog inflatornog pojma koji je danas predstavljen rečju “smisao”. Pitanje je da li u njemu još postoji ma kakav komunikacioni potencijal, budući da su sa njega sistematskim trudom – među drugima svakako i pseudoumetničkim – sljuštena sva prakseološka obavezivanja. Ko zna, možda između ostalog i zato pišem, da bi ovakva pitanja mogla pronaći uporište i – gle čuda – još uvek nadu u odjek koji će im dati to čudno nemušto svojstvo smisaonosti.

San vodoslikara nazvao si triptihom, kao i Nostalgiju, Ime vir je diptih. Posegnuo si za terminima iz likovne umjetnosti. Glazba i književnost, tu smo kombinaciju vidjeli, ali ovako transparentno ikonopisanje još ne.

– Recimo da knjige nipošto nisu slučajno, između ostalog, i fizički objekti, i to kako u bukvalno-prostornom smislu, tako i u nekom prvom sloju ejdetskog odjeka, pri čemu mislim na prvu trodimenzionalno-apstraktnu, asociranu predstavu koja se javlja pri obnovi utiska, ili brze vizuelne reminiscencije, nekog vrednog pisanog dela. Ako nastojim da brižljivo vodim računa o takozvanoj “arhitektonici” ili partiturnoj komponovanosti značenjskih, fabularnih a uveo bih i kategoriju “atmosferskih” delova knjige i njihovog odnosa prema celini, bilo bi zaista aljkavo kada ne bih iskoristio tu prvu spoljašnju ovojnici kao dodatni sugestivni doprinos, naprosto zato što je ono napisano u delu sraslo sa svime onim nenapisanim a takođe odjekujućim — naravno, ukoliko za takvo šta pravo daje sadržaj. Junak Sna vodoslikara naposletku postaje ikonopisac, a svoj životopis zaveštava u zaleđenim ikonama; u poslednjoj knjizi trilogije poglavlja su izložena prema ideji da svaki istinski tragalački život neminovno prolazi kroz varijante Bogočovekovog puta, kojeg, opet, prikazuje ikonostas, te su sva poglavlja zapravo delovi ikonostasne naracije. Ime vir čine dva ravnopravna i naspramna ali autonomna dela, čija se tako naspramna poglavlja jedno u drugom ogledaju i opšte kao introspektivni komentar i ekstravertirani sudbinski udes. Bar sam to tako zamislio. Ova činjenica faktički i fizičkog ogledanja prirodno je podržana uvodno-naslovnom formom koja podrazumeva vizuelni prikaz, odnosno sliku. Ono što je važno jeste da svaka forma bude opravdana sadržinom koja se u nju pretapa.