Razgovor sa Sašom Ćirićem

Beton je kulturno propagandni komplet koji izlazi u dvotjednom ritmu u beogradskom dnevnom listu Danas od lipnja 2006., a posljednjih godinu dana povremeno i u Feral Tribuneu. Beton nije tek jedan u nizu uobičajenih novinskih kulturnih priloga koji daju revijalni pregled zbivanja i njeguju “uljudni”, tj. nekritički i nepolemički diskurs, nego se u njemu aktivistički pristupa književnosti i kulturi, i nastoji problematizirati odnos između nacionalne ideologije i srpske politike, te književne produkcije i fenomena srpske mainstream kulturne scene u posljednjih dvadesetak godina.

Stalne rubrike Betona su Mixer, gdje su dosad objavljeni najvažniji tekstovi posvećeni redovito odnosu vladajuće nacionalističke politike i književnosti, a ti su tekstovi objedinjeni i u knjizi Srbija kao sprava (Dangraf, Beograd, 2007.). Isključivo negativna književna, kazališna ili filmska kritika objavljuje se u rubrici Cement; aktualnom književnom životu posvećena je Štrafta; u Bulevaru zvezda ispisuju se biografije autora/ica koji su na sceni još od Miloševićeva doba, a tu su i Armatura s političkim komentarima, Vreme smrti i radoznalosti s književnim tekstovima i sl. (više na www.elektrobeton.net).

Saša Ćirić, urednik i jedan od pokretača Betona, nedavno je boravio u Hrvatskoj te sudjelovao na tribini pod naslovom Književnost i ideologija u zagrebačkom književnom klubu Booksa. Ovaj je razgovor potaknut tom tribinom, kao i stanjem u hrvatskoj i srpskoj književnoj kritici (a Ćirić je i autor opsežnog teksta o srpskoj književnoj kritici u posljednjem broju Sarajevskih sveski) te tranzicijskim simptomima estradizacije kulture i umrtvljivanja kritičkog diskursa.

Razobličavanje ideologema

Kako piše u uvodu knjige Srbija kao sprava, Beton “ima za cilj dekonstrukciju “tvrde linije” mainstream srpske literature od početka osamdesetih”, tj. onih književnih djela “koja sažimaju i konstruišu različite vidove ideologije nacionalizma”. Koji su to konkretno najtvrđi ideološki konstrukti, naracije, mitologemi... prisutni u srpskoj književnosti posljednjih desetljeća?

– Iako nema jedinstvenog kataloga ideoloških konstrukata koje je obrazovao deo mainstreama srpske literature, niti su oni jednako distribuirani u svim delima koja su analizirana u rubrici Mixer u Betonu, gotovo svaki počiva na osećanju ugroženosti i na potrebi borbene kolektivne homogenizacije u zaštiti onoga što se smatra izvornim (nacionalnim) vrednostima. Najčešće kroz priziv istorijskog revizionizma, problematizuje se zajedničko jugoslovensko nasleđe sa ciljem da se ustanovi izigranost vlastite zajednice i pri tom emituje jedno osećanje ogorčenosti doživljenom nepravdom, odnosno provocira revanšizam, nepoverenje i izolacionizam. Ovome je kompatibilan proces infantilne glorifikacije tradicije i nacionalne istorije, koja vodi u iracionalnost i misticizam.

Važan zaključak je da takva dela jakog ideološkog naboja a različitog stepena umetničke realizacije (tako su na jednom kraju jednodimenzionalna dela ne bez dobrih mesta kao Boj na Kosovu Ljubomira Simovića i Opsada crkve Svetog spasa Gorana Petrovića, a na drugom pseudopublicistički šund tipa Knjiga o Milutinu Danka Popovića, Vaznesenje Vojislava Lubarde ili ciklus romana legionara-ratnog zločinca Milorada Ulemeka Legije), ne predstavljaju dominantu književne produkcije u Srbiji od početka osamdesetih do danas. Međutim, ono što ih je katapultiralo u prvi plan naše pažnje, jeste politička instrumentalizacija, s jedne, i neopravdana kulturna kanonizacija, s druge strane. Tako imamo podudarnost književnih ideja i vladajućih političkih stavova, odnosno velike tiraže, medijsku pompu, dramatizacije i ekranizacije, važne književne nagrade i serije književnih promocija za ona dela koja “korespondiraju” sa duhom epohe.

Tako je jedno trećerazredno štivo provincijskog pravnika, Knjiga o Milutinu, od 1984. kada se pojavilo do danas doživelo više od 34 izdanja i bilo štampano u tiražu većem od pola miliona primeraka, da bi 2004. godine doživelo svojevrsnu vrednosnu kanonizaciju publikovanjem u redovnom kolu Srpske književne zadruge, gde se objavljuju samo dela proverenih domaćih i svetskih klasika.

Dakle, poenta poduhvata Betona nije samo da skrene pažnju na postojanje ideoloških dimenzija u čitanim i nagrađivanim književnim tekstovima (u kojoj hermeneutici nismo ni prvi ni jedini), koliko i da razobliči prirodu veze ovakvih knjiga i kulturnog establišmenta, odnosno tipa politike koji je u Srbiji još uvek na sceni. Sasvim je svejedno da li su se ti mitologemi formirali u književnim delima da bi se pod uticajem medija i stranaka prelili u javni diskurs ili se dešavao obratan proces, oni su sve vreme slovili kao zamena za istoriografiju i naučne metode, kao opravdanje i uporište ratne politike i nacionalističke ideologije, kao zlatna podloga vrednosti u nacionalnoj kulturi.

Status najveće žrtve

U Hrvatskoj je nacionalna koncepcija kulture danas deklamativno zamijenjena učtivijim, građanskim konceptom. No, ono što je činilo osnovu tog koncepta kulture u devedesetima – npr. shvaćanje vlastite kulture kao superiorne i unikatne i uključivanje u nju samo onih elemenata koji će nas razlikovati od susjeda – nije temeljito dekonstruirano. Kako bi ukratko opisao današnju književno-kritičku scenu u Srbiji s obzirom na prisutnost nacionalnog ideološkog naslijeđa? Na koji se način nacionalna kultura iz devedesetih kamuflirala i prilagodila novom vremenu?

– Nacionalna (nacionalistička) kultura iz devedesetih u Srbiji se uopšte nije transformisala u novom vremenu. Potvrda za ovakav zaključak jeste recimo poezija Milovana Danojlića i Rajka Petrova Noga, Zlate Kocić i Dragana Hamovića..., proza Miroslava Toholja, esejistika Nebojše Vasovića (koji je Kiša iznova optužio za plagijat a njegov svetski uspeh proglasio pobedom jevrejskog lobija), drame Siniše Kovačevića, publicistika Isidore Bjelice i Nebojše Pajkića... Što je sasvim u skladu sa autoizolacionističkim stavom prema Evropi polovine političke scene, sa “nojevskom” strategijom nesuočavanja sa srpskim ratnim zločinima i njihovim posledicama, sa tajkunizacijom privrede i marketinškom brainwashing-izacijom medija (uključujući i nekadašnje “opozicione” i “nezavisne”) i izdavačkih kuća.

Za razliku od Hrvatske čiji je nacionalistički projekat počivao na potrebi jezičkog, kulturnog, po mogućstvu i geografskog (anti-Balkan) i etničkog čišćenja onog što se doživljava kao srpsko, srpski nacionalistički projekat bio je provincijalno imperijalan i maligno infantilan: ako se ne mogu pokoriti svi oko tebe da prihvate tvoju vlast, onda ih možeš proterati, a teritoriju zaposesti. Kada u tome ne uspeš, možeš im se krvavo osvetiti. Kada neslavno propadneš i u toj nameri, sa znatno više vlastitih žrtava i štete, onda autistično sedi na zemlju, posipaj se pepelom i izigravaj žrtvu.

Jedino što se u srpskoj kulturi promenilo je to što se stavovi i koncepti iz devedesetih ne iznose tako glasno. To ne znači da su ih se akteri odrekli, još manje da su ideje opravdanog zločina, istorijske nepravde, susedske izdaje, statusa najveće žrtve apsolutno čistih ruku..., doživele većinsku osudu a njihovi zatočnici moralnu katarzu.

Kritika izvan struje književnih klanova

Najvažniji dio Betona čine negativne kritike u kojima se analiziraju ideološki sadržaji u književnim djelima. Vaši autori iznova iščitavaju djela nacionalističkih perjanica poput Dobrice Ćosića, Danka Popovića, Matije Bećkovića i drugih. No, mete kritike su i autori koji se uvrštavaju u tzv. građansku Srbiju, i percipiraju se kao moderniji, urbani likovi koji ne podliježu vladajućoj ideološkoj matrici, poput Mihajla Pantića. Takve su kritike posebno važne jer dokidaju bipolarni kulturni model o lijevim i desnim, nacionalistima i liberalnim, prozapadnim i rigidnim... koji umrtvljuje kritiku i dovodi do toga da je poželjno kritički pisati samo o onima iz tzv. suprotnog tabora. Koliko je taj model prisutan u Srbiji i koliko su vam takve kritike važne?

– U prvi mah pomislio sam da pod pojmom “negativne kritike” misliš na rubriku Cement koja je u jednom netolerantnom (isključivom) maniru namenjena tzv. vrednosno negativnoj kritici, a onda shvatio da misliš na pretežni deo Betona koji je posvećen literarnoj hermeneutici (naspram analizi socijalnih fenomena, političkih komentara, satirično-parodijskih radova, alternativnog stripa i biografskih portreta istaknutih intelektualaca Miloševićevog doba). U Betonu ipak pravimo krupnu razliku između rubrika Mixer i Cement.

Mixer je specifičan kulturno-istorijski projekat detektovanja veza ideologije/ politike i literature/ kulture (kako sam probao da objasnim u prvom odgovoru), dok je Cement manje ili više klasična književna kritika sa negativnim predznakom. Tako se dela predstavnika tzv. građanske, moderne, urbane Srbije nikada ne mogu naći u rubrici Mixer, jer joj po difoltu ne pripadaju. Prednost Betona je u tome što se trudi da se u estetičkim i čitalačkim procenama, tj. u književnoj kritici, ne obazire na ideološke podele, odnosno da podjednako oštro piše o “našima” koliko i o “njihovima” (drugim rečima, kao što si precizno rekla, da dokine tu bipolarni klasifikaciju). Tako su autori Betona cementirali knjige Milete Prodanovića, Gorana Petrovića, Jovice Aćina, Marka Vidojkovića, Mirjane Mitrović, Radmile Lazić, Marije Knežević, teorijske knjige inače značajnih proučavalaca (i naših bivših profesora sa fakulteta): Dragana Stojanovića, Biljane Dojčinović Nešić, Novice Milića, Novi Rečnik književnih termina Tanje Popović (da ne pominjemo pozorište i film, gde su uzeti skalpovi i Srđanu Dragojeviću, Emiru Kusturici, mnogim ino komadima sa Bitefa...). Štaviše, zarad kreiranja recepcijskog pluralizma (ukusa i pristupa) uveli smo formu tzv. Karaoke obračuna, gde dvojica kritičara, jedan afirmativno, drugi negativno govore o istoj knjizi/ festivalu/ predstavi (tako smo pisali o Barbi Marković, Radovanu Belom Markoviću, horor romanu Srpski psiho, Bitefu).

Ipak i iskreno, mislim da se ovaj aspekt Betona nedovoljno uočava i/ ili ceni, jer pogođeni što antiideološkom što estetičkom kritikom nisu u stanju da percipiraju nijanse, a generalno, postojanje Betona se ignoriše ili marginalizuje.

Na poslu dekontaminacije

No, načelno dekonstrukcija često ne završava na demontiranju i razgradnji pojedinih kulturnih elemenata i struktura, već ide dalje u afirmaciju novih sustava koji također mogu biti jako ideološki obojeni. Projekti poput Betona (a i Zareza) moraju se stalno boriti za održanje pluralizma, za to da sami ne stvore novu, tvrdu poziciju, novi ideološki geto. Slažeš li se s tim, ili misliš da u situaciji u kojoj su nacionalistički diskursi još itekako na sceni takvo samopreispitivanje vlastite otvorenosti nije nužno?

– Mislim da je preispitivanje nužno uvek, nezavisno od trenutnih okolnosti, odnosno nezavisno od očigledne moralne superiornosti kritike koja insistira na osudi zločina i neutralizaciji jezika mržnje, paušalnih diskvalifikacija i prostakluka. Odmah posle prvog broja Betona (jun 2006.), Goran Petrović, autor čiji se roman našao na dekonstrukcionom kritičkom udaru, urednike Betona nazvao je komesarima i sovjetskim komesarima. Nakon toga su se ređale etikete “Crveni Kmeri u savremenoj srpskoj kulturi” (opskurni desničarski publicista Marinko M. Vučinić) i “četvoročlana kineska banda” (Miro Vuksanović, upravnik Biblioteke Matice srpske i NIN-ov laureat za 2006. i roman Semolj zemlja koji sam lično cementirao). Dakle, od samog početka kritička hermeneutika Betona gurnuta je u diskurs levih ideologija, zapravo dogmatskog marksizma, terorizma i ekstremizma. Da bismo to preispitali, zamolio sam saradnika Betona Aleksandra Pavlovića da se pozabavi mogućom ideološkom pozicijom Betona, na osnovu čega je nastala relativno ozbiljna polemika (rubrika Multivitaminski dodatak na našem sajtu www.elektrobeton.net). Uistinu, objavili smo tek jedan deklarisani marksistički tekst, Slobodana Karamanića Zločin i pravna fikcija i tekst Borisa Budena, ma kako gledali na njegovu pristup. Ako je uopšte u nekom suvislom (to će reći sistematskom i koherentnom) smislu ima, naša pozicija je antinacionalistička i u nekom strogo nedefinisanom smislu liberalna (nekakva zdravorazumska podrška ideologiji ljudskih prava, protiv formi državnog autoritarizma i kulturnog konzervativizma).

Oportunizam i dvostruki identiteti

I to je druga velika, sada opravdana, zamerka Betonu: isuviše kritike i ukazivanja na ono što ne valja, premalo afirmisanja vrednosti i profilisanja novih diskurzivnih i umetničkih strategija. To jeste tako, to su limiti Betona, limiti kapaciteta saradnika, ali i stav da je posao raščišćavanja i dekontaminiranja preči. Uz to, kritička sloboda ima nepredvidljiv tok i, potencijalno, inovativniji ishod.

Na tribini o književnoj kritici održanoj u Booksi na kojoj smo zajedno sudjelovali, činilo mi se da si bio razočaran nekim iznesenim stavovima o ulozi književnosti u društvu, tj. procjenama da u današnjem tranzicijskom kapitalizmu književnost i kritika malo koga mogu uzdrmati. Tranzicijska ravnodušnost je ono što danas možda najviše pogađa hrvatsku kulturnu scenu. Nema napetosti, nema polemika (postojeće se više tiču osobnih odnosa), profit je osnovni kriterij svugdje, a književni život teče u revijalnom tonu... Kakav utjecaj misliš da treba imati vaš projekt na društvo u Srbiji?

– Ne bih rekao da sam bio razočaran, jednostavno sam imao utisak da istim povodom (priroda i mesto savremene književne kritike u periodici i sistemu savremene kulture u Srbiji i Hrvatskoj) govorimo bitno različite stvari, odnosno da ste (ti i prof. Dean Duda) izbegli da reagujete na moje provokativne podsticaje. Nije reč o tome da živimo u doba tranzicijskog kapitalizma i da ne samo književnost, već i sve sfere kulture zauzimaju marginalno mesto u društvu. U dominaciji mas-medija, male kupovne moći, konzumacije kulturnog junk fooda, visoka kultura je proizvod za uživanje elita... To su truizmi i ne trudim se da to osporavam, čak ni pitanjem: mora li to biti tako/ šta je uzrok takvom stanju.

Moja poenta nije u uticaju literature već u ponašanju književnih kritičara/ analitičara. Bolest savremene kritike, zapravo savremenog intelektualca kod nas je oportunizam (ako nije intelektualac već se lažno izdaje za takvog, onda i kompetencije, ali to me sada ne zanima iako ima dosta takvih pozera i simulanata). Oportunizam se često ispoljava kroz veru u tzv. čistu umetnost. To znači da sve što nadilazi metod umetničkog postupka i autonomije dela, ne predstavlja legitiman predmet proučavanja, odnosno predstavlja slepu mrlju za kritičara. Drugi problem su dvojni identiteti: nacionalisti se u kulturi švercuju kao stručnjaci koji promovišu ideološki šund koristeći kriterijume i termine estetske kritike. Oportunisti se uglavnom sa tim ne slažu, ali shodno svojoj prirodi i svom lukrativnom položaju kolege, saradnika, urednika, pisca..., ćute i pretvaraju se da je doista tako, da su nagrađena ideološka dela umetnički uspela. Mimo svega toga, kritičar je racionalno biće, učeno i načitano, i kao takvo zna i može više od onoga što su okviri njegove struke, profesije i posla. Kritičar je i intelektualac, moralno biće i građanin koji na svojoj koži oseća sve društvene promene i sve političke pokrete.

Obrazovanje obavezuje, inteligencija obavezuje, pa zar ne obavezuju i nesolidne socijalne prilike čije razmatranje ne sme biti prepušteno samo interesnim grupama, strankama i biznismenima? Elem, kritičar je u jednom smislu čitalac koji mora ostati otvoren za sve aspekte teksta koji tumači, programski kuražan da ih precizno imenuje i iskreno vrednuje; u drugom smislu, on je intelektualac, čovek koji zna više od prosečnih ljudi i obavezan je da svoje znanje i svoja uverenja stavi na probu aktuelnih kontroverzi i polemika.

Subverzija u mainstreamu

Kakve su javne reakcije na Beton? Kakve su probleme i pritiske pretrpjeli pojedini autori zbog svojih negativnih kritika?

– Reakcije: etiketiranje pa prećutkivanje, povremene tribine po Srbiji, kuloarski mrmori i čestitke, nagrada “Dušan Bogavac” za novinarsku etiku i hrabrost Nezavisnog udruženja novinara Srbije 2007., pozivi iz regiona na razgovore i gostovanja, pokušaji ponovnog povezivanja (objavili smo likovne radove albanskih slikara sa Kosova, objavili dvojezično srpsko-mađarsko izdanje Betona sa radovima vojvođanskih Mađara...).

Posebnih problema nije bilo: poneka anonimna uvreda putem mejla; neka neurastenična reakcija pogođenih kritikom; nekoliko polemičkih reakcija na poneki tekst u Betonu (na moj tekst o filozofu Mihailu Đuriću, na tekst Boška Tomaševića o pesniku Draganu Jovanoviću Danilovu, na tekst Dejana Ilića o savremenoj srpskoj pesničkoj sceni, na dva teksta Svetlane Slapšak: o Mihajlu Pantiću i o knjizi Predraga Palavestre, na tekst Nemanje Mitrovića o citatnom indeksu, na kritiku Dragoljuba Stankovića poezije Saše Radojčića...). Ali sve to uglavnom mlako, posredno, neutemeljeno, lično i neplodonosno.

Da bi se pisalo doista otvoreno i odgovorno, da bi postojala stvarna kritička misao, važna je, između ostaloga, ekonomska neovisnost. Na tom financijskom ispitu su pali mnogi kritičari u Hrvatskoj; jednostavno su se zbog statusa i plaće samocenzurirali, ublažili svoje oštrice jer rade u nekim medijima, ovisni su o nekim poslodavcima ili o institucijama, moraju s istim kolegama dijeliti istu prostor. Kako se u Betonu nosite s time?

– Beton nije klasičan medij, to je mali dvonedeljni dodatak na četiri strane, tako da bi bilo preterano porediti ga sa bilo kojim štampanim listom ili književnim časopisom. Svi mi imamo neke druge poslove, pa nam u tom smislu Beton dođe kao hobi. Honorare primamo od kraja 2006., nisu veliki, ali redovno stižu (do dvadesetak dana preko meseca za koji se isplaćuju), a mi bismo radili Beton čak i da nema honorara (tako smo radili prvih pola godine), čak i da ne izlazimo u Danasu (imamo sajt, a sad i nekakvo ime-”brend”). Sve dok je pune uređivačke slobode, kao što je do sada bio slučaj, ekonomska nezavisnost nije tema (ponavljam, Beton je tek dodatak i lako je u tim uslovima biti nezavistan).

Beton izlazi kao podlistak u dnevnoj novini Danas, pa funkcionirate kao neka subverzivna pojava u mainstream mediju dnevnih novina. Zašto je bilo važno izdvojiti se iz produkcije književnih časopisa, zbog recepcije, jačeg odjeka kritike ili...?

– Važno je zbog tiraža, odnosno dostupnosti neuporedivo većem čitalačkom krugu nego što ga imaju književni časopisi. U ovom smislu, Beton funkcioniše po tranzicionim zakonima: kraći i efektniji tekstovi na aktuelne teme; nema mesta za eseje i preterane akademske apstrakcije, nema mogućnosti za 200-300 strana časopisa za koji se ne zna kad će se pojaviti, gde će se distribuirati i ko će ga kupiti, nema još uvek potrebe/ kapaciteta za nedeljnikom, tipa Ferala, na kulturne i političke teme.

Najbolji Ugrešić, Kovač, Jergović

Pratiš suvremenu hrvatsku književnost, pa me zanima koje pisce i knjige smatraš dobrima? Možeš li izdvojiti jednu od tih knjiga o kojoj bi napisao afirmativnu književnu kritiku i na čemu bi se ona ukratko temeljila?

– Ova godina je donela dve vanredne srpsko-hrvatske knjige (može i obratno): romane Dubravke Ugrešić (Baba Jaga je snijela jaje, Geopoetika, Beograd) i Mirka Kovača (Grad u zrcalu, Fraktura, Zagreb i Samizdat B92, Beograd). Uspešna potička reciklaža pređenog pripovednog puta, duhovito i senzualno, aktuelno i satirično, autorski prepoznatljivo a usavršeno. Na žalost ne mogu da kažem da poznajem savremenu hrvatsku književnost, budući da je pratim ovlašno i nesistematski (samo ono što se “prevede”, šalim se, objavi u Srbiji, pa i to ne sve). Ne volim Vedranu Rudan, Antu Tomića i ono što sam čitao od Roberta Perišića; zanimljiv je Boris Dežulović, pitak i duhovit, ali bez želje da pripovednu formu učini inovativnijom; uspeo Viktor Ivančić, izuzetno talentovan Miljenko Jergović (čitao Mama Leone, Buick Rivera, Historijsku čitanku, Sarajevski Marlboro, Ruta Tannenbaum)... Pitanje glasi zapravo “Šta čini dobru knjigu”, odnosno šta je dobra knjiga za mene. Ne usuđujući se da ga en passant i ovlaš dotaknem i svakako bežeći od zloduha normativne estetike, mislim da svaka dobra knjiga (nezavisno od svog poetičkog profila, a živimo doba kada je svaka poetika načelno prihvatljiva – melting pot konzumerizma ili tolerantna širina recepcijskog razumevanja različitosti?) mora da počiva na solidnoj zanatskoj veštini, ova na brižljivom odnosu prema jeziku i umetničkoj formi, da sadrži određeni nivo literarne intrigantnosti (kriterijumi su čisto subjekta recepcije u posedu), i tako se može in abstracto ređati u nedogled a da se ne zna na šta smo mislili. Dobra strana dobre knjige je ta što je nepredvidljiva i što primorava čitaoca/ kritičara da izoštrava ili menja svoj pojmovni ili vrednosni aparat, odnosno što se to dobro konstituiše u samoj dobroj knjizi, dok se ona čita ili analitički konzumira, a ne pre nje, u odnosu na korpus već okoštalih merila.