Razgovor sa Slavenkom Terzićem i Enverom Hasanijem

Gospodine Terziću, da li bi nezavisnost Kosova izazvala nestabilnost na Balkanu?

– Slavenko Terzić: Mislim da tu nema nikakve dileme da bi eventualna nezavisnost Kosova i Metohije značila potencijalni izvor dugotrajne nestabilnosti u celom balkanskom regionu. Ona bi predstavljala niz opasnih presedana u istoriji Balkana i međunarodnih odnosa u celini. Prvo, dovela bi u pitanje elementarne norme međunarodnog prava. Drugo, otvorila bi problem sistema evropskih vrednosti u balkanskom regionu. I treće, bio bi to vrlo opasan presedan za rešavanje problema nacionalnih manjina u jednoj državi.

– Enver Hasani: Moje mišljenje je sasvim suprotno. Nezavisnost Kosova bi stabilizirala regiju. Naveo bih nekoliko razloga. Prvo, nepriznavanje nezavisnosti Kosova dovelo je do jake frustracije kosovskih Albanaca. Kosovo bi postalo centar albanske nesreće i albanskog gneva prema južnoslavenskim narodima koji ga okružuju. Pretvorilo bi se u crnu tačku koja bi bila izvor stalnih sukoba i nestabilnosti u regiju, pa bi u igru ušli i drugi elementi koji sada nisu prisutni. Što se tiče presedana, mislim da to apsolutno nije tačno. To je pitanje interpretacije i zavisi od odnosa snaga u datom prostoru i u datom vremenskom periodu. Navešću vam jedan primer. Način na koji je stvorena Republika Srpska predstavljao je ne samo kršenje svih međunarodnih nego i moralnih normi. Ona je nastala etničkim čišćenjem i genocidom nad nesrpskim življem. I konačno, tretiranje Albanaca, većinskog stanovništva na Kosovu, kao manjine je pristup koji je teško prodati, ne samo Albancima na Kosovu, nego i međunarodnoj zajednici.

Srpska strana priče

– Slavenko Terzić: Ako je reč o frustracijama, onda su pre svega Srbi jako frustrirani, i ne samo Srbi u Srbiji, nego srpski narod u celini zbog izrazite neprincipijelnosti i nedoslednosti takozvane međunarodne zajednice u pogledu Kosova i Metohije. Čudi me da kolega Hasani, koji je pravnik i profesor međunarodnog prava, tako govori. Njegov stav mi liči na onaj često citirani stav Josipa Broza Tita da se ne treba držati zakona kao pijan plota. Kosovo i Metohija su od 1912. godine do dana današnjeg bili međunarodno-pravno priznati kao deo najpre Kraljevine Srbije do 1913. godine, potom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, i najzad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Dakle, nikada niko nije u 20. veku sporio činjenicu da su Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, odnosno Kraljevine Jugoslavije ili Titove Jugoslavije. Tu činjenicu konstatuje više međunarodnih ugovora. Ako bi svet danas priznao nezavisno Kosovo, onda bi priznao projekat Velike Albanije. Ja bih podsetio na Memorandum Foruma albanskih intelektualaca iz 1995. godine, koji je potpisao Redžep Ćosija, koji se nedvosmisleno zalaže za ujedinjenje svih albanskih oblasti na Balkanu i u tome vidi jedinu stabilnost. To je još uverljivije učinila Albanska akademija nauka iz Tirane kada je 20. oktobra 1998. godine donela Platformu za rešenje albanskog pitanja i nedvosmisleno rekla da rešenje albanskog pitanja zahteva ujedinjenje svih albanskih oblasti na Balkanu u jednu državu. Šta to drugo znači nego poništenje međunarodno priznatih granica sa Srbijom, odnosno Srbijom i Crnom Gorom, sa Republikom Makedonijom i sa Grčkom? To je jedno. Drugo, kolega Hasani je pomenuo problem etničkog čišćenja vezan za Republiku Srpsku i Bosnu i Hercegovinu. Ako je o tom pitanju reč, ono je karakteristično upravo za projekat Velike Albanije. Na Kosovu i Metohiji se od 1945. do 1990. godine, prema procenama naših demografa, pod pritiskom iselilo najmanje 250 hiljada Srba. Većina njih je etnički očišćena iz svojih sela. Da ne govorim o onome što svi znaju – da je samo od dolaska međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji srušeno 150 srpskih crkava i manastira, od kojih su mnogi srednjovekovne, da je proterano preko 250 hiljada Srba, da Srbi ne smeju da govore svojim jezikom i da ne smeju slobodno da se kreću po Kosovu i Metohiji.

Vuk Karadžić prvi pisao o etničkom čišćenju

– Enver Hasani: Današnje Kosovo apsolutno nikada nije bilo međunarodno priznato kao sastavni deo Srbije, ni 1913. godine, ni na Versajskoj konferenciji, već samo kao deo Jugoslavije. A Jugoslavija, koja je stvorena 1918. godine, nije imala međunarodno-pravni kontinuitet ni sa Kraljevinom Srbije, ni sa Kraljevinom Crne Gore. Pogledajte knjigu Stevana Đorđevića, on je doktorirao na međunarodno-pravnom kontinuitetu Federalne Narodne Republike Jugoslavije i Kraljevine Srbije. On se tu poziva na mnoge svetske eksperte za međunarodno pravo i svi oni tvrde da nikada nije bio priznat državni kontinuitet Jugoslavije – ni versajske, ni komunističke – sa Kraljevinom Srbijom i Kraljevinom Crnom Gorom. Godine 1945. se nije radilo o priznanju države nego o priznanju vlade i režima koji je iz monarhije prešao u komunistički. To isto važi i za Ustav iz 1974. godine. Taj ustav je bio priznat samo na federalnom nivou. Što se tiče etničkog čišćenja, taj termin je po prvi put u istoriji – taj podatak sam našao kod francuskih autora koji se bave etnicitetom i nacionalizmom u Evropi – upotrebio Vuk Karadžić prilikom preuzimanja Beograda. Doslovno je rekao: “Treba etnički čistiti sve nesrbe i njihovu kulturu”. Taj projekat se onda nastavio sa Načertanijem Ilije Garašanina, pa Čubrilovićem, to je i Moljević radio uočio rata. Termin etničko čišćenje je ponovo u upotrebi u poslednjem ratu i vezuje se za srpsku politiku u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. To je, ustvari, politički termin za genocid. Činjenica je, međutim, da ne možete naći nijedan nacionalni program Albanaca gde se pominje, ijednom rečenicom, uništavanje nealbanskog življa. Nikada nijedna politika na Kosovu nije bila tako ustrojena.

– Slavenko Terzić: Kolega Hasani, pogledajte Platformu Albanske akademije nauka od 20. oktobra 1998. godine. To je dokument koji je nastao vrlo nedavno. U preambuli te Platforme se kaže da je ona nastala učešćem cele albanske inteligencije, ne samo Akademije nauka Albanije. Tu se lepo kaže ono što sam na početku rekao – ujedinjenje svih albanskih oblasti kao rešenje albanskog pitanja. Tu se prvi put u istoriji pojavljuje termin “istorijsko Kosovo”. Pa se kaže da su sadašnji Kosovo i Metohija navodno tvorevina srpske politike, a da takozvano “istorijsko Kosovo” obuhvata, pored današnjeg Kosova i Metohije, “istočno Kosovo” (misli se na vranjsku kotlinu), “južno Kosovo” (misli se na oblast Kumanova, Tetova i Skopja) i “zapadno Kosovo” (oblast severne Crne Gore, dakle Plav, Gusinje i Rožaje). Izričito se kaže da središte “istorijskog Kosova” treba da bude Skopje koje je navodno bilo, još u vreme Dardanije, sedište te provincije i time se još jednom potvrđuje da projekat Velike Albanije počiva na neoromantičnoj ideologiji panilirizma koja, naravno, naučno ne može biti dokazana ni na koji način.

Odmazda za srpske zločine ili projekt Velike Albanije

– Enver Hasani: To što pominjete kao projekat Albanske akademiju nauka i umetnosti to je projekat koji je naručila Socijalistička partija Albanije.

– Slavenko Terzić: Govorim o projektu od 12. oktobra 1998. godine, od pre pet-šest godina.

– Enver Hasani: To i kažem. To je uradila Socijalistička partija Albanije i taj projekat izgleda kao da su ga pisali u saradnji sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti. Nigde se ne spominje nezavisnost nijednog dela, osim sadašnje Albanije.

– Slavenko Terzić: Ne mogu da se složim s tim. Ja ću vam tačno citirati taj dokument. Da li sam ja nešto rekao što ne stoji u tom dokumentu?

– Enver Hasani: Vi govorite da je to projekat Velike Albanije i to je smešno.

– Slavenko Terzić: Oprostite, da li oni kažu da je rešenje albanskog pitanja u ujedinjenu svih albanskih oblasti na Balkanu? Da li to tamo stoji?

– Enver Hasani: Apsolutno ne. To nije tačno. Vi ste čitali nešto drugo. Nijedan službeni projekat nijedne ozbiljne političke partije, s obe strane granice, to ne kaže. Partije koje se za to zalažu su jako marginalne. Takve partije nikada nisu dobile nijedno mesto u skupštini, ni u Alabaniji, ni ovde.

– Slavenko Terzić: Pogledajte Memorandum Foruma albanskih intelektualaca koji je objavio list Bujku u jesen 1995. godine.

– Enver Hasani: Za taj Memorandum ste u pravu, ali ga ovde niko nije uzeo ozbiljno osim jedne partije koja nije dobila nijedno mesto u kosovskoj skupštini. Memorandum Foruma albanskih intelektualaca je jedno, a Memorandum Srpske akademije nauka je druga stvar. To je bila službena politika Srbije, dok je Memorandum albanskih intelektualaca bio igra. To nikad nije bila službena politika, već stav desetoro ljudi koji su to sačinili. Nasuprot tome vaš Memorandum, Načertanije, Ćubrilović, Moljević, i tako dalje, bili su službena politika. To je politika istrebljenje nesrpskog življa, organizovanog genocida. Vi ste po tome poznati u poslednjih sto godina. Vaši zločini se ne mogu porediti sa sporadičnim zločinima Albanaca koji su, to apsolutno ne poričem, vršeni kada se za to ukazala prilika, na primer, 1941. godine prilikom sloma Jugoslavije ili posle 1999. godine. Ali to je bilo u gnevu, to je bila odmazda za ono što je Milošević činio na Kosovu. To nije bila službena politika ni UCK, niti ijedne političke partije s obe strane granice. To je razlika kao dan i noć. Ja ne kažem da nije bilo zločina nakon 1999. godine i da ih nema i sada, ja to ne poričem, nisam od onih koji kažu da Srbi ovde imaju sva prava i da mogu slobodno da se šetaju. Ja vrlo dobro znam šta bi snašlo Srbe kad bi hodali Prištinom ili drugim većim gradovima, ali to je pitanje odmazde i kolektivne svesti Albanaca zbog događaja koji su još sveži i to se ne može porediti sa politikom koja je imala za cilj istrebljenje drugih naroda i kultura.

Nezavisnost prema omjeru snaga

– Slavenko Terzić: Mislim da ovakav način razgovora na kome insistira kolega Hasani neće dovesti ni do čega. Šta znači njegova tvrdnja da Srbi čine zločin organizovano, a Albanci iz gneva, pa sve tako i 1912, i 1941, i 1999. godine. Apsolutno smatram da bi otimanje Kosova i Metohije iz sastava Republike Srbije, odnosno Srbije i Crne Gore, bilo jedan vrlo opasan presedan za celu međunarodnu zajednicu. Nijedan srpski državnik tu stvar, pretpostavljam, ne bi nikada mogao da potpiše jer bi to bio pristanak na brutalno otimanje silom jednog dela suverene teritorije Srbije, odnosno Srbije i Crne Gore. Kosovo i Metohija bi bili na izvestan način crna rupa Evrope, područje gde se ne poštuju elementarna ljudska prava Srba, Muslimana, Goranaca i Turaka. I što je još opasnije, Kosovo i Metohija, o tome govore svi eksperti koji se bave tim problemom, postali bi baza trgovine narkoticima i belim robljem praktično za celu Evropu. To je nešto s čim Evropa ne bi smela da se pomiri.

– Enver Hasani: Samo da vas podsetim da službene statistike Ujedinjenih nacija pokazuju veći stupanj trgovine drogom u Srbiji nego na Kosovu. A što se tiče nezavisnosti Kosova i njenog odnosa sa stabilnošću u regiji – to je pitanje odnosa snaga.

– Slavenko Terzić: Da li vi kao pravnik smatrate da je odnos snaga jedini način kojim se rešavaju sporovi u svetu ili postoje neki principi na osnovu kojih se ti odnosi u civilnim državama uređuju?

– Enver Hasani: Uveren sam da je priznavanje jednog entiteta kao države pitanje odnosa snaga. To je politički akt. Uveren sam da je odnos snaga na našoj strani, na strani većinskog stanovništva, i da bi nepriznavanje nezavisnosti Kosova prouzrokovalo mnogo teže posledice po stabilnost i sigurnost u regiji nego kad bi to bilo obrnuto. Srbija posle Miloševića nije u stanju da bude faktor nestabilnosti i ne može da projektira snagu dalje od svojih granica kao što je to nekada radila. A i to što je radila nije bilo rezultat njene snage nego činjenice da je Milošević uzeo svu vojsku, sve pare bivše Jugoslavije i tu silu okrenuo protiv nesrpskog življa. Ta koncentracija snage na strani Srba ne može se ponoviti za narednih sto godina.

– Slavenko Terzić: Vaš rezon, kolega Hasani, vrlo je opasan. Ako se vi uzdate u to da se vrlo komplikovana pitanja mogu rešavati samo odnosom snaga i silom, onda je to vrlo opasan rezon. Jer, kao što znate, odnos snaga se tokom istorije menja, i to nekad brže, nekad sporije. Odnosi među civilizovanim državama i narodima počivaju na nekim principima, nekim kodifikovanim normama, međunarodnim ugovorima, međunarodnom pravu, na poštovanju ljudskih prava. Na Kosovu i Metohiji se posle dolaska međunarodnih snaga ne poštuje ni minimum ljudskih prava Srba, oni žive u getu, to je izrugivanje elementarnim normama ljudskih prava. Ako bi odnos snaga bio takav da svet to prizna, onda bi to zaista bilo vrlo opasno.

Srbi kao Kosovari

– Enver Hasani: Najveća greška srpskog diskursa i srpske službene politike je izjednačavanje pitanja povratka kosovskih Srba s pitanjem statusa. Pokazalo se da je to tragično. Povratak Srba je pitanje na kojem se intenzivno ovde radi. I vlada i institucije i javno mnenje sada prihvataju povratak Srba, Roma i ostalih koji su izbegli sa Kosova. Ti ljudi imaju pravo na svoja ognjišta, svoje kuće i svoje škole. Vlada je dala pare za obnovu crkava. To nisu samo srpske crkve, već je to kosovska baština i pripada svima koji na Kosovu žive.

– Slavenko Terzić: Ti manastiri pripadaju pravoslavnim Srbima, to je nesporno. Džamije pripadaju muslimanskim Albancima i Turcima i Muslimanima-Bošnjacima.

– Enver Hasani: Ne, to pripada Kosovu. Sve. Religija nije naš identitet.

– Slavenko Terzić: Vi hoćete da stvarate veštački kosovski kulturni entitet. To je potpuna besmislica.

– Enver Hasani: Nije besmislica, to je trend. Svi identiteti su tako stvoreni, dekadama i vekovima. Tako se i ovde stvara kosovski identitet. I Srbi treba da prihvate da budu deo tog identiteta, da budu Kosovari kao i svi ostali.

– Slavenko Terzić: Pitanje Kosova i Metohije je pitanje o kome treba da odluči Srbija jer je Kosovo i Metohija deo Srbije i samo cela Srbija može da odlučuje o tome.

– Enver Hasani: Srbija je prokockala svoju šansu da odlučuje o Kosovu. Za skoro sto godina srpske vladavine nije sklopljeno više od deset mešovitih brakova. Ono što su Albanci postigli sedamdesetih godina u bivšoj Jugoslaviji nije zasluga Srba, već Titova. Autonomiju, institucije, sve je to stvorio Tito. To nije bila zasluga srpske politike.

– Slavenko Terzić: Molim vas, koliko je Republika Srbija, mimo saveznog fonda, investirala u kosovske elektrane, rudnike i preduzeća. Znate li koliko je Srbija iz svog budžeta izdvojila za razvitak Kosova i Metohije?

– Enver Hasani: A koliko je Srbija uzela odavde? Elektrane i sve ostalo što pominjete izgrađeno je od novca iz federalnog fonda. Recite mi jedan objekat koji je Srbija izgradila na Kosovu?

– Slavenko Terzić: Mogu da vam kaže da je na beogradskom univerzitetu odmah posle Prvog svetskog rata osnovana katedra za albanski jezik.

– Enver Hasani: Takva katedra ima i u Africi, ima ih svuda u svetu.

– Slavenko Terzić: Posle Drugog svetskog rata Albanci u Republici Srbiji su dobili ono što verovatno nijedna manjina nema - svoj univerzitet, svoju akademiju nauka.

– Enver Hasani: To nije zasluga Srbije.

– Slavenko Terzić: Preskočili su ogroman ekonomski zaostatak u razvitku koji su imali do 1912. godine.

– Enver Hasani: Je li to zasluga Srbije? Univerzitet je otvorio Tito, a ne vi. Vi ste ga zatvorili kada ste za to dobili šansu.

Kriminal ili prosperitet

Očigledno saglasnosti nema. Ja bih vas na kraju zamolio za zaključak.

– Slavenko Terzić: Smatram da su Kosovo i Metohija međunarodno-pravno autonomna pokrajina u okviru Republike Srbije, odnosno državne zajednice Srbije i Crne Gore. Mislim da bi svako priznanje, odnosno nametanje, nezavisnosti Kosova i Metohije bilo vrlo opasno rešenje, da bi radikalizovalo situaciju na Balkanu, da bi značilo ostvarenje projekta etnički čiste Velike Albanije, da bi ojačalo trgovinu drogom i belim robljem i da bi predstavljalo ogroman korak nazad u odnosu na situaciju koja je postojala na ovom prostoru pre jednu deceniju.

– Enver Hasani: Mislim da je ovo što govori kolega Terzić san koji pripada poglavlju 20. veka i to je završeno. Srbi su se pokazali nesposobnim ne samo da vladaju Kosovom i integrišu albanski živalj, nego i da žive sa nesrpskim kulturama i nacijama, uključujući i Crnogorce. Želim još jednom da naglasim da je nezavisnost Kosova pitanje odnosa snaga. Koliko će nezavisnost Kosova uticati na stabilnost Balkana – meriće drugi i na osnovu toga doneti odluku. Što se tiče kosovskih Albanaca, ne verujem da bi se u dogledno vreme mogao pojaviti političar koji bi odrekao nezavisnosti. Mislim da bi svaki drugi put osim priznanja nezavisnosti načinio od Kosova trajan izvor nestabilnosti i nesigurnosti u regiji.