Razgovor sa Žikicom Simićem

Žikica Simić pisao je rock publicistiku za časopise Pop/Rock, Ritam, Vreme zabave, XZ, te dnevni list Danas. Na B92 ima stalnu emisiju Dole na uglu. Ove mu je godine izašla knjiga Električna zastava, antologija tekstova koje je napisao u posljednjih dvadesetak godina. Bio je jedan od rijetkih autora – u smislu u kojemu se autorstvo spominje u vezi s npr. Lesterom Bangsom – čiji su tekstovi smanjivali intenzitet tame i svojim pristupom pokazali da je, bez obzira na devastiranost većine stvari oko nas i u nama, i dalje moguće živjeti dostojanstven život. Žikica Simić nije ni legenda ni kultni autor, jer je to danas bezmalo pa svatko. On je, jednostavno, čuvar plamena. Knjigu će za hrvatsko tržište distribuirati koprivnički Šareni dućan.

Autentičnost rocka

Ako je autentičan, za vas je rock paralelna realnost. Možete li to objasniti?

– Moj odnos prema rocku je mera moje usamljenosti, odnosno neprilagođenosti. Živim težak, besmislen život u kome se osećam kao stranac. Sve mi je teret i sve mi je muka. Uveren sam da ovo što jesam zapravo nisam. Verujem da je postojalo stvorenje, dobro i hrabro, koje je, pod uticajem procesa socijalizacije, vaspitanja, prilagođavanja i akulturacije, mutiralo u ovo što sada predstavljam. Žikica Simić je, zapravo, patetični mutant.

U mojoj glavi, kao i u glavama mojih omiljenih filmskih likova, koji su istovremeno i pravi rock junaci, Waltera Mittya i Schlesingerovog Lažova Billyja, postoji svet, nestvaran i izmišljen, u kojem sam ono što sam mogao da budem. Rock je muzički skor u čijem se ritmu odvijaju tamošnja zbivanja. U tom smislu, autentičnost ove muzike je izraz njene izmeštenosti iz realnosti.

Rock je idiosinkrazijski fenomen. On ne postoji u realnom svetu. Nastaje u mojoj uobrazilji, kada se prava muzika susretne sa mojom uspomenama, frustracijama, nadama i željama. Njegova autentičnost se verifikuje u tom trenutku.

Rock kao socijalni, muzički, kulturološki, tržišni fenomen nije u žiži mog interesovanja. Ultra individualistički pristup me zanima. Jedna individua i muzika. U tom kontekstu, u intrapsihičkom univerzumu “slušača” verifikuje se njegova autentičnost.

Na primer: pesma It Ain’t Me Babe je autentični rock produkt, za mene, ne zbog toga što se radi o odličnoj pesmi velikog autora Boba Dylana, nit zbog toga što je Johnny Cash to sjajno pevao. Ona je to zbog toga što sam ja sebe pronašao u njoj, što u njoj postoji nešto što je skriveno u najmračnijim delovima moje ličnosti (“gde je uvek tri sata ujutro”, kako bi rekao F. Scott Fitzgerald), čega nisam bio svestan, što pod njenim uticajem izlazi iz mraka i postaje deo moje privatne mitologije, pod čijim uticajem ono što je izazivalo bol i patnju postaje izvor šarma i element specifičnog personalnog integriteta.

Bazičnost i ukorijenjenost

Koji prerogativi albuma ili autora igraju odlučujuću ulogu u odškrinjavanju ovih vrata za onostrano?

– Muzika koju volim mora da bude “bazična i ukorenjena”. Ovu sintagmu sam pokupio od Jimmieja Dalea Gilmorea. Mora da bude blues, country, rock’n’roll, folk. Modifikovan, transfigurisan, prevrnut na glavu, izvrnut, bilo kakav, po nahođenu autora i izvođača. Važno je da postoje žanrovske odlike koje ga određuju na neki način.

Takođe muzika mora da vodi na put. Treba da poseduje neki kinetički element. Taj trip može da vodi u deltu Mississippija, na teksaško-meksički granicu, u swinging London ili “iza lica” konzumenta, među uspomene, frustracije, rane iz ljubavnih ratova, želje i nade.

Ona mora da priča priču o usamljenosti, pokvarenim ženama, palim anđelima, umornim herojima, o slomljenom srcu nemogućnosti povratka izgubljenom domu, usamljenim avenijama, velegradskim pločnicima, prašnjavim putevima koji vode ka zalazećem suncu, o vagabundama koje njima lutaju, o njihov besciljnom begu.

Bazičnost i ukorenjenost su povezani sa mojim shvatanjem rock’n’rolla kao duboko tradicionalističkog medija, kako u muzičkom smislu tako i značenjskom. Njegova osnovna funkcija je da sačuva uspomenu na vreme kada je postojala mogućnost i da zabeleži okolnosti pod kojima je ta mogućnost prokockana.

Jedan srpski pesnik, Rade Drainac, ima stih: “Ne uzdišem lepu pesmu da napišem, no da objasnim ovaj bol koji mi do nogu savija čelo”. Ove reči, zajedno sa onima Antonina Artauda, spomenutim u uvodu za Električnu zastavu, o “onima koji su na gubitku u svom pisanju” govore o autorima čiju muziku volim i razlozima za tu ljubav. Maštam da su i oni u istim govnima kao i ja – Bob Dylan, Neil Young, T Bone Burnett, Tom Waits – sam što, za razliku od mene, imaju talenat koji im omogućava da svoju muku pretvore u lepu pesmu. Ova maštarija je naravno potpuna glupost. Ali potkrepljuje duh zajedništva i pripadnosti.

Raskoljnikov kao arhetipski rock junak

Kako spajate ozloglašenost biografija i iščašenost života većine junaka knjige Električna zastava s holizmom?

– Osnovna rock situacija za mene je sledeća: moja soba, koja je slična onoj iz rečenice Paula Schredera: “Volim filmove o usamljenim ljudima u praznim sobama”, gramofon odnosno CD plejer, gramofonska ploča ili CD, pojačalo i zvučnici. Kad se pokrenu mašine krene muzika koja uvodi ličnost autora, muzičare koji su učestvovali u snimanju, inžinjera zvuka, izmišljene junaka i njihove priče. Muzika preko ušiju dolazi do mog mozga i pokreće čitav niz slika, uspomena, sećanja, asocijacija.

To je situacija koja me zanima. To je holizam koji sam spomenuo u uvodu. “Ozloglašene biografije i iščašenost života većine junaka” su delovi te celine. Oni me zanimaju samo u tom kontekstu. Analiza i ekspertiza nisu ono čime se bavim. Moj mozak ne funkcioniše na taj način. Verujem da je celina više od skupa delova i da u tom kontekstu biografije, uspomene, raznorazne bizarnosti, gitarističke solo deonice, vokalne egzibicije, tekstovi pesama, postaju nešto jedinstveno i neponovljivo. Verujem da im ta svojstva daje moja ličnost u kojoj se susreću i prožimaju. Ili ličnost nekog drugog “slušača” u nekoj drugoj situaciji. Rock doživljaj je za mene veoma intimna stvar. On nije masovna histerija, urlanje na koncertima, šutke i crowd-surfing.

Ja sam, zgrčen, sa bolom u želucu i radošću u očima, uz gitaru Jeffa Becka, silazim na dno sopstvene ličnosti, gledajući uvis, to je to. To je taj holizam. Sociolozi, antropolozi, muzikolozi, ambiciozni novinari – oni analiziraju, vrednuju, povezuju, klasifikuju. Mene to ne zanima. Jeff Beck (ili Alejandro Escovedo, Howe Gelb, Tav Falco...) i ja protiv ostatka sveta – to je rock za mene.

Greil Marcus napisao je kako je popularna glazba folk glazba današnjice. No vi uglavnom pišete o autorima koji ne uživaju širu popularnost. Oni su u određenom smislu odreda poniženi i uvrijeđeni?

– Rock je za mene intiman doživljaj. Ne volim rock festivale, stadionske koncerte, masovnu histeriju. Volim malu klupsku svirku, kućno slušanje muzike, resitale. Glavni junaci moje knjige – Gram Parsons, Gene Clark, Townes Van Zandt, Roky Erickson – su gubitnici. Mrtvačnice i ludnice su njihova boravišta.

Postoji pesma Guillaumea Apollinairea Lepa riđokosa u kojoj se kaže:

Vi čija su usta sazdana po ugledu na božja

Vi čija su usta sušti red

Budite milostivi kad nas upoređujete

Sa onima što behu savršenstvo reda

Nas koji svuda tražimo pustolovinu.

Ona mi je dala paradigmu za razumevanja rock muzike i odgovarajuće mitologije. Postoje dobro socijalizovani, uspešni, priznati, lepi, politički korektni. Postoje prokleti, odbačeni, avanturisti na granicama egzistencije. Ovi prvi vazda procenjuju druge, zgražavaju se nad njima, izvrgavaju ih ruglu i kazni. Imaju oni zakone, norme, novac, moć, status. Rokenrol je, ponekad, jedino sklonište ovih drugih. Ta muzika ih štiti od progona, životnom porazu i neuspehu daje izgled avanture, od gubitnika ih pretvara u heroje. Ludilo, alhemija, magija.

Sintagma “poniženi i uvređeni” koju ste upotrebili u svom pitanju je naslov romana Fjodora Mihajloviča. Rock muzika koliko se nadovezuje na blues Roberta Johnsona i country Hanka Williamsa, isto toliko je povezana i sa mračnim svetom koji postoji u romanima Dostojevskog. Knez Miškin i Rodion Raskoljnikov su arhetipski rock junaci.

Kad se bavim rock muzikom onda me zanima odnos, da se izrazim sportskim rečnikom, jedan na jedan, muzika i jedan određeni “slušač”. Svestan sam masovnosti, muzičke industrije, muzičkih televizija, tržišta, globalizma. To je važno, naravno. Ali o tome nećete ništa pročitati u mojoj knjizi, niti nešto čuti u mojim radio emisijama. Tu se priča druga priča. O usamljenima ali hrabrima, koji “testiraju granice” ljudske egzistencije.

Vječiti devetnaestogodišljak

Kako je sve počelo? Koji albumi, slušanja?

– Počelo je kao kod svih. Prastari Kosmaj radio, emisije Nikole Karaklijića i Nikole Neškovića, Radio Luksemburg, Top Twenty itd. Ali to nije važno. Važno je da sam ja, za razliku od drugih, ostao vezan za tu muziku i to vreme. Nisam odrastao. U rocku sam pronašao svet u kojem sam mogao da ostanem večiti devetnaestogodišnjak.

Paralelno sam živeo i dosuđeni život. Završio gimnaziju, fakultet, zaposlio se, oženio više puta, izrodio decu, ostario, onemoćao (ako razumete).

 Kao u pesmi Zbigniewa Herberta Emigranti, u trenucima usamljenosti i intime, pisak gramofona bi me nosio u neki paralelni svet koji sam otkrio u pesmama Rolling Stonesa, Yardbirdsa, sastava Them, Raya Daviesa, Led Zeppelina. Kad bi stigao tamo, onda su se pojavljivali neki filmski junaci, usamljeni samuraji koji razgovaraju sa kanarincem, James Cagney kako umire na kiši, Warren Oates koji kaže sudbinsko Why not?.

Uživao sam u blagodatima te podvojenosti do skoro. “Nekad sam bio slobodan kao vetar, sada sam se predao”, kaže jedan junak Waltera Hilla. Tako je i sa mnom. Ali kad Jeff Beck udari po svojoj gitari ili Gram Parsons zapeva neki lakrimozni lament opet sam onaj stari – opasan, zajeban i neuhvatljiv. Što, naravno, nije tačno. Uvek sam bio jadan, sjeban i uhvaćen. Ali tako mi se učini. Sve je to privid. “It’s only make believe” kaže se u jednoj pesmi Conwaya Twittyja.

Koja bi bila vaša osobna lista najznačajnijih albuma rocka i zašto baš ti albumi?

– Na ovo pitanja nikada nisam znao da odgovorim. Sve je to jako promenljivo. Roger The Engineer Yardbirdsa zbog električne struje, Let It Bleed Rolling Stones zbog mitologije, I. Led Zeppelina zbog svega, Gilded Palace Of Sin od Flying Burrito Brothersa zbog amalgamiranja žanrova i takođe mitologije, Truth Jeffa Becka zbog novog načina sviranja bluesa, So Rebellious A Lover Genea Clarka i Carle Olson onako, neobjašnjivo, pariske uspomene i umirući rocker koji peva kao anđeo, The Psychedelic Sound Of The 13th Floor Elevators zbog trijumfa ludila nad stvarnošću, Going Down – The Songs Of Don Nix Dona Nixa zbog peckinpahovskih “starih načina”, Pantherphobia Tava Falca zbog granginjolesknog prikaza bluza kao komedije del arte, Sleepless Petera Wolfa zbog saznanja da je još uvek moguće.

Otpor prema progresu i subverzivnost

Koji filmaši nose u sebi taj potencijal izražavanja subverzivnih momenata života?

– Sam Peckinpah i Don Siegel. Prvi zbog dubokog i dobro fundiranog otpora prema progresu i tzv. civilizaciji, privrženosti “starim načinima”. U njegovim filmovima žene uvek pucaju muškarcima u leđa, a oni u svoj lik u ogledalu. Rezignacija, cinizam, “romantiziranje anarhoidnosti”, morbidni sentimentalizam koji liči na alkoholičarsko ludilo, elementi su te suberzivnosti. Scene u kojoj se Warren Oates i Isella Vega bude u grobu, u filmu Donesite mi glavu Alfreda Garcie, je veličanstvena. Govori o ljudima kojima su ništavilo i smrt prepreke na putu ka ličnoj sreći i ljubavi.

Junior Bonner, koga u istoimenom filmu igra Steve McQueen, je arhetipski rock junak koji ne može da razume protok vremena i da osam sekundi na leđima pobesnelog bika nije herojski podvig. Zaraditi lovu, razviti privatni biznis, uključiti se u politiku, to su nove vrednosti. Prezir koji Peckinpah iskazuje prema takvom poretku stvari, njegovo razumevanja tragičnosti tih otpadnika od tzv. progresa, duboko je subverzivna i rockerska.

Sklonost ka istim temama, sličnim karakterima i dramaturškim manipulacijama, daje bodiddlyijevsku dimenziju i uvećava rockersku zavodljivost.

Naturalizam i violentnost promoviše Dona Siegela u reditelja čiji filmovi imaju rockerski make-up. Richard Widmark koji kao inspektor Madigan odlazi kod prostitutke da potraži utehu i razumevanje u najtežim trenucima trenucima, pre nego kod supruge i kolega. Emotivna razmena u marginalizovanom svetu je iskrena, treba ti uteha – dobićeš je. Bez suvišnih pitanja i moralnih pridika.

U filmu Ubice John Cassavetes ne beži kada mu jave da dolaze plaćene ubice da ga ubiju. Jedna lepa žena (Angie Dickinson, najlepše noge Hollywooda i nekadašnja supruga Burta Bacharacha) mu je davno slomila srce. Umro je već odavno. Sada mu je svejedno.

Je li žanrovska književnost literarni izraz najbliži rocku?

– Ne znam da odgovorim na ovo pitanje. Ne poznajem žanrovsku književnost. Nedavno sam pročitao knjige Jima Thompsona Bekstvo i Ubica u meni. Sam Peckinpah je snimio film po prvoj, a Green On Red nazvali album po drugoj. Meni se čini da sam više rocka našao u knjiga Louisa Ferdinanda Celinea, Alfreda Döblina i Dostojevskog nego u žanrovskoj prozi.

Moji prijatelji koji vole rock su pasionirani konzumentni žanrovske literature. Verovatno da ta veza postoji, samo je ja ne vidim. Kada sam pročitao knjigu Gorana Tribusona Polagana predaja, a to je, valjda, žanrovska književnost, ta veza mi je bila očigledna.

Posvećeno slušanje

Kojim rock publicistima vjerujete?

– Verujem Allenu Jonesu, gloduru Uncuta, Davidu Frickeu iz Rolling Stonea, Thomu Jureku s AMG sajta, Charlesu Shaaru Murrayju, Mattu Snowu. Rock žurnalizam je prokazana profesija. Mislim da postoje odlični novinari, koji nadahnutim tekstovima, koji se oslanjaju na posebnu vrstu erudicije, rockerskim pregnućima daju posebnu dimenziju, obogaćuju doživljaj i nude nova značenja.

Malopre mi je jedan prijatelj citirao Jeffa Tweddyja koji je, navodno, rekao da više voli tekstove Lestera Bangsa o grupi Clash nego muziku tog benda. Ima neke istine u tome.

Je li slušanje glazbe eskapizam ili nadgradnja jalove svakodnevice? Keith Richards jednom je rekao kako su najkreativniji trenuci njegova života povezani s preslušavanjem ploča...

– Slušanja muzike je vrlo aktivan proces. Ponekad me podseća na testiranje projektivnim testom. Kao što, naime, mrlje mastila u Rorschachovom testu izvlače iz dubine ličnosti najmračnije tajne, skrivene i od same ličnosti, tako i rock pesme pokreću proces tokom kojeg se od najfinijeg psihološkog materijala gradi paralelna stvarnost. Uspomene, nade, želje, htenja, sve ono što smo pročitali, videli, doživeli, a što je pohranjeno u mozgu, eksplodira kao vatromet, zavrti se kao karusel, i kao u nekom fantastičnom kaleidoskopu složi na nov, nezamisliv način.

Slušanje rocka ima draž avanture. Slušanjem te muzike stizao sam, iza sopstvenog lica, u najfantastičnije predele gde se “za istim kafanskim stolom mogu sresti junaci slavnih stripova, južnjački odmetnici koji ne znaju da se rat završio, gitarski heroji, stari bluzeri iz delte i epizodisti iz Peckinpahovih filmova”, kako se kaže u jednom tekstu u knjizi Električna zastava.

Takva, “tripozoidna” priroda, kako bi rekao jedan moj prijatelj, slušanja muzike je istovremeno i element mentalne higijene. “Svakidašnji jadikovku” pretvara u fantastičnu epopeju, gubitnike u heroje, pasivne posmatrače u aktivne sudionike.

Rock muzika je skrivena dimenzija moje ličnosti za koju niko ne zna. Ona je srebrni autoput preko užarene pustinje kojim jezdim ka mestu o kojem niko ništa ne zna, gde usamljeni ali hrabri odigravaju svoje igrokaze iz sopstvenog zadovoljstva i za nevidljivu publiku.

Misteriozni vlak

U naslovu imate zastavu, u podnaslovu voz. Kako spajate ova dva simbola, što oni za vas pojedinačno znače? Electric Flag i Mystery Train? Ime grupe i naslov legendarne Marcusove knjige? Ili...

– Meni najdraži tekst u knjizi se zove Električna zastava. Posvećen je grupi The Yardbirds. To je najznačajniji bend u mom rockerskom univerzumu. Pokazali su “kako je uvedena struja u bluz, kako je kroz njegove vene propuštena ‘kiselina’ koja mu je omogućila da halucinira i da preuzima različite oblike, kako su nastajala i rađana njegova nezakonita, vaspitno zapuštena i buntovna deca: punk, heavy metal, psihodelija, hard rock i power pop”, a o tome se, zapravo, radi u ovoj muzici.

Rock, je, inače, u mojoj mašti, barjak uključen u struju, koji je bio na čelu kolone u kojoj su čitava pokoljenja išla ka nekom novom svetu koji im se ukazivao u skrivenim konotacijama velikih rock pesama. Mislim da je i Michael Bloomfield imao istu ideju kada je svojoj grupi dao ime Electric Flag.

Tajanstveni, misteriozni voz je iz pesme Roberta Johnsona Love In Vain, naravno i iz knjige Greila Marcusa. Voz koji odlazi u daljinu, na čijem poslednjem vagonu svetle dva svetla, crveno i plavo, i koji odnosi nečiju draganu u svet, dok se u suzi na lici napuštenog ljubavnika, koji sa perona bulji u poslednji vagon, reflektuje zalazeće sunce, primordijalna je rock slika.

Stavljanjem ovih sintagmi u naslov knjige hteo sam da naglasim njenu ambiciju da se bavi neuhvatljivim i nestvarnim stvarima koje su vezane za ovu muzike. Ono o čemu sam pisao ne postoji nigde. Samo u glavi pasioniranog “slušača” kada se potpuno otvori prema muzici koju voli.