Marko Stamenković  

Samo su mrtvi vidjeli kraj rata

Čanakale, 21. 9. 2014. 

Draga Josipa, 

kako si? Napokon se javljam, ovoga puta – iz Turske! Pišem ti iz jednog lučkog grada između Egejskog i Mramornog mora, na severozapadu zemlje. Za njega, verovatno, do sada nisi imala prilike čuti – ako već jesi, onda sigurno znaš da mu ime ne odzvanja tako pompeznim tonom kao kada, na primer, izgovoriš “Istanbul”. Zove se Čanakale (Çanakkale). Odavde – sa južne obale Dardanela, sa granice Evrope i Azije– Istanbul deluje prilično daleko. Iako bi svaki dobar putopis iz ovih krajeva mogao početi i završiti njime, ne bih sada pisao o utiscima koje na stranca ostavljaju carski gradovi Istoka. O tome bi valjalo razgovarati nekom drugom prilikom: predlažem da to bude krajem desetog meseca u Hrvatskoj, tokom Zagrebi! Festivala. Ali zašto ti se baš odavde javljam, upitaćeš se? I zašto sam – pored poznatijih i mnogo atraktivnijih mesta na kojima sam se mogao zadesiti u ovoj državi na dva kontinenta – izabrao baš ovo? 

Na prvi pogled, Čanakale (grad koji ima “samo” stotinjak hiljada stanovnika) asocira na luksuz nekog zakasnelog godišnjeg odmora. Neko bi mogao pretpostaviti da se u ovaj deo Mediterana dolazi isključivo iz turističkih pobuda. Tome posebno doprinosi jedno ostrvo u neposrednoj blizini na koje odlaze bogatiji Turci iz metropola. Verovala ili ne, Boščada (Bozcaada) – kako ga ovde zovu, iako je iz antike ostao u upotrebi još jedan naziv (Tenedos) – u  prevodu znači “Goli otok”. Ne bih se sada bavio mogućim asocijacijama, ali, priznajem, ne bih imao ništa protiv toga da tamo budem par dana, ili par sedmica, potpuno izolovan od sveta.

Međutim, razlog zbog kojeg provodim poslednje dane leta baš ovde nije nimalo turistički. Jasno ti je da se radi o još jednom projektu. Hoće li biti uzbudljiv? Ne znam, nadam se da hoće. Ovde sam tek sedam dana, a već me sve podseća na Balkan – ponekad i previše. Čini mi se da među Turcima još uvek postoji određena (pozitivna) doza nostalgije za našim prostorima. Tome u prilog ide i razgovor sa jednim kolegom odavde koji me je zamolio da umetnicima iz bivših jugoslovenskih zemalja pošaljem jasnu poruku: da su više nego dobrodošli. Ovde postoji potreba za kulturnom saradnjom sa Balkanom i za uspostavljanjem još čvršćih profesionalnih veza nego što je to bio slučaj do sada. Ovo se posebno odnosi na međunarodne izložbe i projekte iz domena savremene umetnosti. Siguran sam da tome doprinosi i postojanje nedavno otvorenog nezavisnog umetničkog centra (MAHAL Sanat Merkezi). Pre jednog veka ovaj renoviran prostor u blizini romskog naselja bio je korišćen kao skladište za posebnu vrstu žira. Danas se, pored profesionalnih umetničkih događaja, ovde realizuju i inicijative ostalih zainteresovanih građanskih grupa i asocijacija u okviru programa Otvorena mahala (dakle, otvoren prostor). Još jedan lep primer inkluzivnog delovanja u lokalnoj sredini, zar ne?

Globalno društvo kao lokalno inertno Mahal Art Centar samo je jedno od poprišta “kulturne bitke” koja se ove godine vodi na području grada u okviru velikog međunarodnog projekta International Çanakkale Biennial [canakkalebienali.com]. Šta to zapravo znači? Ove jeseni u Čanakaleu se, po četvrti put, organizuje bijenalna izložba savremene vizuelne umetnosti. Njeno otvaranje zakazano je za subotu 27. septembra, a trajaće nešto više od mesec dana, do 2. novembra ove godine. Rad na izložbi predvodi kustoski tim na čelu sa Beral Madrom (Beral Madra) iz Istanbula. Realizuje se uz primarnu finansijsku podršku gradske opštine, ali i uz pomoć volontera i manjih donatora. Pored umetničkog centra MAHAL, izložba je postavljena na nekoliko lokacija od istorijskog značaja u užem gradskom jezgru: Biblioteka Korfmann (Manfred Osman Korfmann Kütüphanesi), Stara jermenska crkva (Eski Ermeni Kilisesi) i Stari konak (Yali Hani). Pored još dva prostora – Državna galerija lepih umetnosti (Devlet Güzel Sanatlar Galerisi) i Erkan Yavuz Experimental Art Studio – glavni deo izložbe odvijaće se u trospratnoj zgradi kompanije nameštaja Doktaš (Doğtaş), u centru grada, koja je privremeno ustupljena organizatorima Bijenala jer, pored toga što je inače prazna, nudi dobre prostorne uslove za realizaciju izložbene postavke.

Polovinu učesnika čine domaći umetnici, iz Turske ili iz turske dijaspore, dok ostalu polovinu čine stranci. Ukupno ih je 37. Dolaze pretežno sa mediteranskog i bliskoistočnog područja. Njihov rad generalno karakteriše direktno propitivanje i kritika aktuelnog društveno i političkog stanja u svetu. Možda ćeš mi reći: “Pa to je onda još jedno opšte mesto u takozvanim angažovanim umetničkim praksama!” O tome bismo morali diskutovati u miru i nekom drugom prilikom. Ipak, ne zaboravi da ova vrsta angažmana nije uvek očekivana niti može biti prihvatljiva svugde: ponekad je otpor vladajućih snaga toliko veliki da bi se svaki napor uložen u produkciju ovakvog javnog projekta mogao smatrati gotovo revolucionarnim. Ja to vidim kao jednu vrsta radikalnog i neophodnog osvešćivanja inertne populacije, populacije koja se mora pokrenuti: ako ne fizički onda makar intelektualno. Uprkos svim masovnim protestima u proteklih nekoliko godina širom sveta (posebno arapskog), nikako me ne napušta utisak o tome da je većinski deo globalnog ljudstva i dalje lokalno inertan. Zašto? Pored ostalih mogućih razloga, zato što to ljudstvo još uvek sasvim olako zamenjuje svoj status građanina statusom običnog konzumenta. Nažalost je tako. Da li i tebi to zvuči poznato?

Bilo kako bilo, ova izložba u Čanakaleu ne bi trebalo da predstavlja neko veliko iznenađenje: kao što i sâma dobro znaš, slični projekti kontinuirano se organizuju širom sveta, pa određena gradska područja (kosmopolitska, ali i “periferna”) svake druge godine u nizu postaju centri umetničkih događanja koja danas popularno zovemo bijenalima. Kada je u pitanju Turska, Bijenale u Istanbulu [bienal.iksv.org] svakako drži primat među ostalim velikim izložbama u zemlji. Zašto bi se onda neko “usudio” da organizuje sličnu – ili bar relativno sličnu – manifestaciju pet stotina kilometara daleko od metropole, u malom i slabije razvijenom prostoru na obodu Turske? Zašto bi neko ulagao fizički i mentalni napor u produkciju događaja kao što je Međunarodno bijenale u Čanakaleu uprkos važnoj činjenici da “klimatski uslovi” (u kulturnom i u finansijskom smislu), kao i opšta politička i društvena recepcija savremene umetnosti u tom podneblju, nisu samo svedeni na minimum, nego uopšte ne garantuju kontinuiran i održiv razvoj ove inicijative? Projekta ne bi ni bilo da iza njega, već godinama, ne stoji samo nekoliko individua koje sopstvenim naporima, ali uporno i beskompromisno, pokušavaju da postave temelje za budući razvoj savremene umetnosti u ovom gradu i regionu. Glavni pokretač je neprofitna građanska asocijacija pod nazivom CABININ (Çanakkale Biennial Initiative) koju, od osnivanja 2008. godine, vodi Seyhan Boztepe (1971). On je umetnik, kustos i generalni direktor Bijenala koji – i pored svog doktorata sa Univerziteta u Izmiru i redovnih profesorskih aktivnosti iz oblasti grafičkog dizajna na Univerzitetu u Čanakaleu – nastavlja lokalnu borbu za oslobađanje građanskog prostora od okupacije konzumerskog komercijalizma. U saradnji sa nekolicinom saradnika i volontera, među kojima treba istaći Deniz Erbaš (Deniz Erbaş), Boztepe ima za cilj još nešto, možda mnogo bitnije: da umetnošću utiče na javno mnenje, pre svega lokalno, ali i internacionalno.  

Pismo neposlušnom pilotu Da bi se to izvelo, neophodno je pokrenuti inertnu gradsku publiku na neophodne pozitivne promene društvene situacije – kako drugačije nego upravo promišljanjem mogućnosti promena, a ne samo njihovim pukim i neplaniranim sprovođenjem. Ako je put ka promenama uvek i svuda bio (i ostao) krupan i težak zadatak, Bijenale u Čanakaleu je još jedan primer da se ljudskim naporom i odlučnošću može i mora razmišljati o uzrocima i dometima tih promena – ne samo o njihovoj eventualnoj izvedbi. U tom smislu, CABININ se tokom godine bavi idejama i rešenjima koje nudi vizuelna umetnost – naročito one umetničke prakse za čije protagoniste sa sigurnošću možemo reći da se svesno suočavaju sa kompleksnošću aktuelnog trenutka. Taj “dug i ozbiljan” trenutak oni sagledavaju kritički i pristupaju mu sa različitih, ali komplementarnih frontova vizuelne i diskurzivne akcije: akcije koja zahteva telesnu i virtuelnu prisutnost i permanentan angažman sa lokalnom sredinom, tokom i van okvira zvaničnog održavanja Bijenala.

Vratio bih se učesnicima Bijenala u Čanakaleu. Među njima su i umetnici iz Ljubljane (IRWIN), Sarajeva (Maja Bajević) i Banja Luke (Radenko Milak). Verujem da ih je moglo biti i više sa naših prostora. Nadam se da će tako i biti, u nekim budućim programima ovog projekta. Ako smem glasno da primetim, rekao bih da će glavnu “atrakciju” ovog izdanja Bijenala predstavljati jedno od svetski najpoznatijih imena, Akram Zatari (Akram Zaatari), svojim video-radom Pismo neposlušnom pilotu, iz 2013. godine. Zašto to ističem? Zato što mislim da Zatari ovim radom postavlja jedno od ključnih etičkih pitanja u kontekstu međuljudskih i međunarodnih sukoba,  kao i u kontekstu propagiranja i izvođenja konkretnih ratnih operacija. Ako se već radi o jednoj vrsti “neprijateljske mržnje”, to pitanje – kako bih ga ja formulisao – glasi ovako: može li ljubav prema pravdi da nadvlada ljubav prema otadžbini? Zatari ga postavlja sa relativno neuobičajene pozicije kojom se menja slika o zvaničnom neprijatelju jer se humanizuje njegov lični gest – uprkos popularnim (i najčešće opravdanim) predstavama o neprijateljskoj monstruoznosti, ali i uprkos veličini konflikta u kojem je obaveza ispunjenja vojnog zadatka “apsolutno neupitna”. Citirao bih nekoga ko je o Zatarijevom radu napisao sledeće:

Po ugledu na epistolarni esej Pisma nemačkom prijatelju, Albera Kamija (Albert Camus), Zatari istovremeno istražuje značenje čina otpora (ili strpljivosti) i provocira javno priznanje tog čina koji je neminovno obeležio njegove lične uspomene na detinjstvo: u pitanju je odbijanje jednog izraelskog pilota da bombarduje mušku gimnaziju 6. juna 1982. u južnom Libanu. Variranjem između dokumentarnog zapisa, eseja i fikcije, ovaj elegantni i višeslojni film kombinuje lične i arhivske dokumente, i teži da povrati istorijsku istinu iz anala ličnog sećanja, sećanja protkanog kako ushićenjem tako i strahom. (Kaelen Wilson-Goldie)

Da li za jednog vojnika spašavanje neprijateljskog života (umesto njegovog automatskog uništavanja, po komandi) može ikada postati stvar prioriteta? I pod kojim uslovima se taj vojnik – u ime pravde – usuđuje da odbije poslušnost svojoj državi neizvršenjem ratnog zadatka? Mali grad u južnom Libanu pod izraelskom okupacijom početkom osamdesetih godina prošlog veka i borbeni pilot u izraelskim vazdušnim snagama daju osnovne okvire za intrigantnu scenu projekta kojim nas Zatari poziva da mislimo o ideji odbijanja: o mnogim kompleksnostima, dvosmislenostima i posledicama čina odbijanja kao odlučujućeg i produktivnog akta ljudske vrste; akta kojim se, još jednom, oživljava istorijska Kamijeva izjava: “Želeo bih da mogu voleti svoju zemlju, a da istovremeno volim i pravdu”.

(Anti-) Imperijalni režim slike Iskreno se nadam da će publika u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i na Kosovu uskoro imati prilike da, na svom terenu, vidi taj rad. Za nekoga će biti polemičan,  drugi će ga prezirati ili obožavati, ali sam siguran u jedno: za svakoga će to biti otrežnjujuće iskustvo. Vredelo bi učiti od libanskih umetnika; i od alžirskih, iračkih, sirijskih, palestinskih… Dok razmaženi umetnici u bogatim zemljama vode “ratove” sa posesivnim galeristima, osionim kolekcionarima i (ne uvek preterano visprenim, ali uvek uglađenim) kustosima, umetnici sa nekih drugih podneblja nose sa sobom večito iskustvo traumatizovanih svedoka koje su im neki drugi, malo realniji ratovi ostavili na koži i u sećanju. Preferiram ove druge, naročito ako su sposobni da prenesu humane i mirnodopske, ali uvek kritičke i osvešćujuće poruke generacijama koje dolaze iza njih.

U vezi sa tim, istakao bih još samo jednog, gotovo nepoznatog učesnika Bijenala koji, na neki način, indirektno zastupa lokalnu scenu grada u kojem se projekat odvija. Erdal Sezer je umetnik mlađe generacije, rođen 1980. u Istanbulu, koji živi i radi u Čanakaleu. Tradicionalna otomanska minijatura zauzima važno mesto u njegovoj koncepciji slike. On joj pristupa sa stanovišta koje ne propituje samo ulogu ovog medija u istoriji umetnosti, nego u širem metodološkom smislu: zanima ga na koji način ova vrsta minijature okupira (ili može da okupira) savremeni prostor slikarskog promišljanja socio-političke realnosti koju danas živimo, i koju ulogu ona danas može da igra na nivou legitimnog istoriografskog metoda. Sezer tumači ovaj tradicionalni metod u svojim delima i predlaže sopstvenu istoriografiju kako bi približio gledaoca drugačijoj slici sveta: iz potpuno lične perspektive umetnika inspirisanog tradicionalnim otomanskim zakonima konstrukcije slike. Ako se dobro sećam, o tim zakonima  pisao je, između ostalih, i Hans Belting u knjizi koja je pre samo par godina prevedena i na hrvatski u izdanju Frakture, Firenca i Bagdad. Zapadno-istočna povijest pogleda (preporučujem). Selzer, kome je Beltingov rad donekle bio bitan za rad na otomanskoj minijaturi, više pažnje tokom svog usavršavanja poklonio je otomanskom dvorskom slikaru sa početka XVIII. veka: ime mu je Abdulčelil Levni (Abdülcelil Levnî). To mu je pomoglo da ponudi alternativni senzibilitet subjektivnog pogleda na svet i da, vraćajući se korenima minijaturnog slikarstva u Turskoj, ilustruje mračnu stranu političke istorije svoje zemlje (umesto njene glorifikacije, tipične za tradicionalne minijature). 

Rat, smrt, pogled Prikazivanjem vojnih pobeda, proslava i vladarske svakodnevice ovi radovi su nekada, pa i danas, služili konkretnoj ideološkoj nameni: izlaganju slike carske moći i, shodno tome, imperijalističke/kolonijalne politike Osmanskog carstva. Nasuprot tome, fokusiranjem na tabuizirane istorijske događaje, Sezer osvetljava mračniju, manje vidljivu i manje poznatu stranu ne samo ranije turske, nego i aktuelne svetske imperijalne i post-imperijalne politike (kao što je, na primer, masakr u Dersimu krajem tridesetih godina prošlog veka, čime je centralna turska vlast, suzbijanjem bunta, dovela do masovnog stradanja manjinskog kurdskog stanovništva).

Između ova dva pola (Zatarijeva humanizacija neprijateljskog čina odbijanja i Sezerova dehumanizacija patriotskog čina promovisanja imperijalne matrice moći) želim da vidim konceptualne okvire u kojima se bijenale u Čanakaleu ove jeseni otvara lokalnoj i inostranoj publici. Radoznalom potencijalnom posetiocu ne preostaje ništa drugo nego da svojim prisustvom na ovoj izložbi potvrdi ili opovrgne moju hipotezu. Najbolje bi, ipak, bilo da se uopšte ne bavi mojim mišljenjem, već da o izložbi razmišlja nezavisno te da izvodi eventualne zaključke nakon iskustva posete Bijenalu. Meni samo preostaje da se ovde dotaknem još par značajnih stvari. Svakako će biti još prostora za diskusiju: složićeš se sa tim da je i nama, sa evropske strane bivše Osmanske imperije i sa jadranske strane bivše Austro-ugarske monarhije, danas više nego potrebno da istražujemo mračne strane zajedničke (kolonijalne) prošlosti. Ako smo spremni na to, onda moramo biti spremni i da o njima iznova mislimo, uvek sa nove tačke gledišta. Dozvolićeš mi da dodam još i ovo: čini mi se da je ovogodišnja izložba u Čanakaleu još važnija za sve nas na takozvanom Balkanu pre nego samo za malobrojne lokalne poklonike umetnosti u ovom lepom gradu na azijskoj obali Dardanela. Da li je to osnovni razlog zbog kojeg sam toliko puta do sada u ovom epistolarnom tekstu ponovio pojmove rata, smrti, pogleda, perspektive i slike?

Odgovor pruža naslov ovogodišnjeg Bijenala koji nije samo dovoljno indikativan nego je, moram priznati, i prilično provokativan: “Samo su mrtvi videli kraj rata”. Pored toga što aktualizira antičke mislioce iz perioda ranih “demokratija” (Platon), naslov takođe evocira skoriju istoriju ovog podneblja koja je, takođe, integralni deo (slavne, ali i neslavne) evropske prošlosti. Ovde naročito mislim na značaj bitke u Čanakaleu (ili takozvane Galipoljske kampanje iz 1915.-1916. godine). Oni koji mnogo bolje poznaju istoriju od mene kažu da su time udareni temelji modernoj turskoj državi na čelu sa Mustafom Kemalom Ataturkom (Mustafa Kemal Atatürk, 1881.-1938.) pod čijom komandom je uspešno vođena odbrana Dardanela od savezničkih snaga u Prvom svetskom ratu. 

Život kao “bojno” polje Obeležavanje stogodišnjice tog rata ove godine poslužilo je kao još jedan zvaničan povod za koncipiranje izložbe zbog koje sam pozvan ovde. Napomenuo bih sledeće: ova izložba ne reflektuje samo jedan istorijski događaj (poput velikog rata od 1914. do 1918. godine) niti samo jednu, gore spomenutu bitku ili kampanju. Četvrto međunarodno bijenale u Čanakaleu propituje ideju rata iz jedne opštije perspektive: rata kao neminovnog pratioca ljudske civilizacije kroz vreme i prostor, rata kao neizostavnog “uslova” čovekove egzistencije, kao “vitalnog” elementa opstanka kojim pitanje smrti dobija posebnu važnost, a, zajedno sa smrću, i tematika granica ljudske percepcije: onoga što vidimo, onoga što ne vidimo, ali i onoga što ne možemo da vidimo – jer smrt je fundamentalna prepreka vidljivom, jer nameće ultimativnu prepreku pogledu i mogućnostima pogleda. Konačno, ovde se ideja percepcije propituje i sa nivoa onoga što možemo da vidimo, ali, možda, nismo sposobni da to i učinimo. Zašto? Zato što nam, umesto smrti, prepreku unapred nameće neko drugi ili nešto drugo. Protiv takvih prepreka ustaje kompletan projekat ovogodišnjeg Bijenala.

Ako su samo mrtvi videli kraj rata, šta onda preostaje živima? Da zažmure? Ne, naprotiv. Sve dok “neko drugi” ili “nešto drugo” ima snage da demonstrira moć – koja ima za cilj da blokira i onesposobi slobodan pogled na svet, na istoriju, na sebe i na druge, na drugačiju (možda bolju) sliku sveta koji priželjkujemo ili kojem se nadamo – mi koji smo “živi” (i koji nismo videli kraj rata) znamo za jedno: borba za slobodan pogled traje bez prestanka. Kraj rata vide samo mrtvi; živima ostaje otpor, pravo na slobodan pogled, i borba za to pravo. Živi moraju da nastave da se bore. “Rat” je, u tom smislu, neminovan jer je neprekidan i svakodnevan: to nije isključiva privilegija ratnih bojišta, obavezan hvalospevni pasus u školskim udžbenicima ili deo propagandne medijske kampanje. Rat je život sâm – stanje u kojem vodimo svakodne egzistencijalne bitke za opstanak, na različitim “frontovima”. Ako je kraj rata uvod u smrt, onda je život ono “bojno” polje koje nam daje priliku da gledamo slobodno (jer nam smrt to ne dozvoljava). Moramo da gledamo, ne zato da bismo videli ono što se ne može videti i što zovemo smrt, nego zato da bismo živeli za ono što zovemo život, za ono što nam otvara pogled (kako na život tako i na smrt), i za ono što nam ne može ukinuti naše pravo da živimo (a, ako treba, i naše pravo da umremo). Ali uvek – slobodno. Ako me pitaš šta onda podrazumevam pod pojmom slobode, biću “slobodan” da te zamolim da to ostavimo za neki sledeći put.

Nadam se da se vidimo uskoro. Dobrodošla u Čanakale!

Veliki pozdrav,

Marko