Sanjam...

Sanjam konje koji galopom jure širokim carskim drumovima; iz raširenih im nozdrva kulja beli dim. Čujem, kao na javi, topot kopita što paradnim potkovicama daleko odjekuje putevima od tesanog kamena. Vidim bečkog oficira, ogrnutog samo bundom od samurovine na golo telo, kako beži iz ložnice pohotne i prvi put nezadovoljene mađarske grofice, terajući u pomamni trk dva vranca što za sobom besno vuku ukradene i grofovim grbom ukrašene kočije. Čovek koji divlje šiba brze pastuve zove se Đura Horvatović i moj je predak. Ceo imetak nosi na dugim i lepo izvajanim prstima: zlatno prstenje optočeno dragim kamenjem – darovi plemenitih dama koje su ga obožavale. U prtljagu je par engleskih poentera na brzinu pokupljenih iz podstanarske sobe u becirku blizu gardijske kasarne: poklon namenjen dvoru Obrenovića, novoj dinastiji koja je pozivala austrougarske oficire srpskog porekla da popune redove otadžbinske vojske. Jednom rukom čvrsto pritiska pištolj položen na sedište pored kočijaša i raspasanu sablju; oko druge je obmotao uzde što krvare đemove besnih atova i ne daju mu da se uspava. Dok mu zimski vetar ledi obraze, siguran je samo u jedno: vreme tišine je zauvek prošlo.

*

Kroz snove putujem do Stojana Deninog, leskovačkog veleposednika, tupo zagledanog u požar što guta sve njegove dućane i hanove uz Veternicu; oni što treba da gase vatru samo je potpiruju; tako mu i treba – čita sa njihovih lica i iz usporenih pokreta kojima lenjo pumpaju vodu iz vatrogasnih kola – ni pogledom da nas udostoji. Čemu onda žurba?

Znao sam – izgovara gazda brišući čelo, po kom vreme piše sopstvenu listu dužnika i čuva sve raboše – da će jedna nesreća sustići drugu, još onda kada je – pod pritiskom mirisa plovdine i ukusa ružice – popustila najveća bačva, od deset hiljada litara, i vino se razlilo po zemljanom podu; kada su popucali gvozdeni obruči debeli dva cola, a drvene duge se razletele kao kriške lubenice kad je razrezanu udariš o sto za praznični ručak; još onda, kada kola sa grožđem iz sedamnaest mojih sela i još sedamdeset drugih koje držah pod napolicom nisu mogla da uđu u podrum što nekad ležaše ispod pola varoši, a sada je potopljen božanskim nektarom.

Nešto važno nije znao moj predak: daljinu do koje dosežu zavist i ljubomora, i dubinu u koju može da zakopa mržnja. Nije mogao ni da nasluti reformu suparničke dinastije, koja će imanja svih zemljoposednika naklonjenih Obrenovićima pokloniti fukari. Bašibozluku koji će iskrčiti sve njegove vinograde, do poslednjeg čokota; sve, baš sve što je podsećalo na bahatog Stojana moralo je biti iščupano iz korena.

*

Zatim sanjam London i sudnicu u kojoj baristeri sa perikama i togama upiru kažiprstima u kraljevskim grbom ukrašenu tavanicu i mašu papirima ka sudiji. Mihajlo Bunić, predstavljen sudu Njegovog veličanstva kao Majkl de Bon, dubrovački trgovac, pokušava da naplati brod pun finih tkanina kupljen na Istoku i dat engleskom trgovcu u zamenu za grube ostrvske štofove koji nikada nisu uplovili u ragužansku luku. Engleski govori savršeno, ali je potpuno svestan činjenice da onaj ko ima sebe za advokata – taj ima budalu od klijenta. Zato je nekoliko meseci ranije – po preporuci trgovaca koji su na svojoj koži već osetili imperijalni „fair-play“ – otišao do londonskog Sitija i zakucao na vrata jednog od najboljih tamošnjih pravnika, držeći u rukama svitak dokumenata neophodnih za pokretanje parnice. U tom trenutku ser Tomas Mor beše upravo dovršavao svoju knjigu, razmišljajući o naslovu.

– Kakva su ovo slova? – upita pravni zastupnik budućeg klijenta dok je uzimao papire ispisane neobičnim jezikom. 

– Ćirilica, ser.

– Možete li da me naučite ovom pismu? – glasilo je drugo pitanje upućeno Buniću.

– Sa zadovoljstvom, gospodine – osmehnuo se i klijent – nadam se samo da ćemo, između časova vama stranog i egzotičnog jezika, imati vremena i za moje finansijske interese!

– Biće to honorar za moje usluge – prenu se aristokrata iz umetničke poze i ponovo zauze stav ozbiljnog advokata – a sada, mogu li da saznam pravi razlog vaše posete?

Dok se Mihajlo prisećao datuma obećanja i detalja dogovora, zaklinjanja u džentlmensku reč i obraz – jeftinih predjela na menijima svake dobre prevare – dotle je engleski plemić pažljivo razgledao ugovore, zagledao potpise na priznanicama i potvrdama i upoređivao verodostojnost menica i garancija, za trenutak skloniviši sa stola godinama ispisivanu hrpu papira, na čijoj je prvoj strani ukrasnim slovima gordo stajala samo jedna reč: „Utopija“.

*

 Sada ni ja više nisam siguran može li san da bude tako mračan: noć bez meseca, rzanje konja i zvuk potkovanih kopita po hercegovačkom kršu, do zuba naoružani Tanovići koji jašu još od sumraka. Na ogrubelim licima ne postoji baš ništa osim umora koji dubi kao nožem uklesane bore; ovaj kamen ne razume ni bol, ni tugu, ni ponos, ni čast.

Zora je pucala kada u daljini ugledaše kuću Hidovića, krajnji cilj njihovog pohoda. Osmorica braće upravo su ostala bez sestre jedinice; dugi i zli jezici obavestili su ih gde da je traže. Ako je pobegla, biće to samo jedan metak – za nju; ukoliko su je oteli, ni kamen na kamenu neće preostati od kuće onih koji su se drznuli da udare na najčuveniju gatačku porodicu. Čuje se zvuk punjenja oružja, životinje osećaju nervozu jahača, već se kroz prozore vide ljudi koji trče kroz kuću i nameštaju duge cevi na puškarnice. Čekao se samo prvi pucanj.

– Dosta je bilo krvi – odjednom uzviknu najstariji brat i okrenu se prema ostalim jahačima – dosta! Sestro – stavi ruke oko usta i povika – sestrooo!

– Kazuj, brate! – odgovori ženski glas.

– Jesu li te ukrali ili si sama pošla za njim?

– Sama! I ostajem ovde!

Tišina traje celu večnost; konji se ne smiruju, baš kao ni vrhovi pušaka sa prozora i kula upereni prema pridošlicama.

– E, onda neka ti je sa srećom – rekoše konjanici pa isprazniše kubure i džeferdare u vazduh i okrenuše atove, nazad, ka kući Tanovića upravo naučenoj da prašta.

*

Vredi li slediti svoje snove – ostala je zapitana Kaja nad gomilom rukopisa svog pokojnog muža Sime Bunića – ili treba pustiti da snovi kaskaju za tobom? Ništa je lepo, od danas – kada je upravo sahranila supruga – ne vezuje za pozorište. Dosadno truckanje od manjih varošica do većih selendri, mučno pogađanje sa vlasnikom najveće – često i jedine – kafane u mestu oko cene zakupa birtije za izvođenje predstave, hiljadu puta ponovljeno pisanje i bojenje plakata, zatim i užurbano lepljenje po zidovima dućana i berbernica, bakšiš za dečurliju koja će po provincijskim sokacima neumorno vikati kako je teatar „stigao u vaš grad“ – sve to sada izgleda tako besmisleno spram činjenice da je već zaboravila šta znači biti sit i imati svoj krov nad glavom. Bez drvenih točkova, i bez kiše što se uporno sliva po metalnim šipkama u ulozi nadstrešnice konjskih kola. Sa jarko oslikanim kanatama i natpisom „Putujuće Pozorište...“

„Daske koje život znače“ davno su se pretvorile u životarenje na trulim gredama koje razdvajaju – ili spajaju, tako je bar nekad verovala – teatar od života. U stvarnom svetu – gde uloge deli neko drugi ili nešto treće – to je značilo naporno guranje i spajanje kafanskih i kuhinjskih stolova u improvizovanu binu, kucanje eksera na koje će navući štrik po kome šeta od drumske prašine otežala zavesa, pranje i krpljenje kostima pre i posle Siminih diktata nove dramatizacije „Zone Zamfirove S. Sremca“, lepljenje otpalih brkova i brada tik pre nego što izađe na scenu sa svojim parčencetom teksta... „Prerušite se!“ – izgovarala je Šekspira piljeći u jednu tačku i uporno stežući belu hartiju zauvek žigosanu mastilom – „Dolaze prerušeni!“

Zadovoljno je gledala vatru što guta list po list – svaki zgužvan do neprepoznavanja – ne mogavši da zna kako je sestrić njenog muža, sin njene zaove Perse, ukrao prvi rukopis koji mu je dopao do ruku i smotao ga pod kaputić. Dok se Kaja histerično smejala i kao mantru izgovarala rečenicu „Sire, glumci su stigli!“, bacajući i poslednje stranice u ždrelo plamena, mali Voja je, sakriven u šupi, milovao korice teksta sa naslovom „Ča Jovan“.

*

Voja, poznatiji kao Beba, po nadimku dobijenom od supruge Sofije Horvatović, iznenada se probudio iz teškog sna, noćne košulje natopljene znojem. Po navici je prsnuo sprej protiv astme u usta i nakapao nekoliko kapi valerijane na kocku šećera sa tacne na noćnom stočiću; zatim je ustao, skinuo noćnu kapicu, izuo čarape za spavanje i izašao na trem jedne od najlepših kuća u srpskom Mančesteru. Nije ga posebno brinulo neprijateljsko raspoloženje njegove majke, Perside iz plemićke porodice Bunić, prema snaji pridošloj iz Novog Sada. Jedne sremske večeri ionako je otišao na oficirski bal da upozna njenu sestru Hristinu, ali je slučaj učinio da mu Beba postane žena. Nije ga probudilo ni sećanje na uporne vaške i vojničke cipele sa kartonskim đonom, dva osnovna razloga zbog kojih je jedva preživeo tifus i ostao bez obe pete tokom prelaska Albanije; uz tain tvrd kao kamen i arbanaške bande, to su jedine „uspomene“ sa te golgote.

Nešto drugo je budilo Vojislava Stojanovića, načelnika pošte: ruka Marije koja ga je odmah povela sa sobom, čim je sišao s broda što je doplovio iz Krfa u Solun; kafa i cipuro – koji je postajao beo kao mleko posle nekoliko usutih kapi vode; kozji sir, masline i musaka za nedeljni ručak; prelepa žena crne kose pored koje se budio svakog jutra sve dok ga jedne večeri – upravo kada je kretao ka njenoj kući gde ga je čekao toga jutra ulovljeni brancin – nisu zaustavili na izlazu iz vojničkog logora. Došlo je vreme za veliku klanicu, još jednu u nizu čistom srećom preživljenih.

Obećanje dato sebi – jedno od onih zbog kojih život ima smisao – da će se vratiti po nju odmah posle rata nikada nije ispunio. Valjda je zato do smrti sanjao grčku obalu.

*

Dok je starija braća i sestre vode u šetnju pored Neretve i kroz Kujundžiluk, Kika – sedma od osmoro dece Hidovića – sanja kako leti na vetru, u haljinici što ju je videla u izlogu jednog od šarenih i pesmama opevanih mostarskih dućana. Tih godina – ratnih i potonjih – u modi su bile samo dve stvari: život i široke suknjice živopisnih boja.

Njeno iznenađenje beše veliko kada je jednog dana zatekla svoj san na krevetu; ali bila je još zatečenija kada je – sa ocem i obučena u poklon – iste večeri prvi put krenula na more. Haljinica je bila kao stvorena za nju: karneri prosuti po sedištu pokrili su celih deset kila hercegovačke „škije„ i „flore“ koje je njen otac nosio da proda jadranskim ribarima. Isto toliko soli – tada vrednije od zlata – vraćao je u Mostar i menjao za brašno, ulje, meso, hraneći desetoro usta...

Kika je znala šta na dugom putu treba da radi, to jest da ne radi – a nekad je drugo važnije od prvog: treba da se pravi da spava dok – nekad karabinjeri i vojnici sa fazanovim perjem u šeširima, a posle i čudni ljudi sa zvezdama na kapama – pretresaju prtljage putnika u vozu. Uprkos uniformama, puškama, strogim izrazima lica, nijedan kontrolor nije hteo da budi i pomera devojčicu zaspalu u uglu drvene putničke klupe, naslonjenu na metalnu ivicu prozora drugog razreda.

Ništa lepše od ovoga nije mogla da poželi: okružena mirisom dima iz lokomotive i prolećnim bojama zauvek ukroćenim na njenoj haljinici, mogla je da ćuti, čvrsto zatvorenih očiju.

*

Tomica je hteo da veruje da je sve samo san: rupe od bombi i kuće u plamenu, raskomadane životinje i ljudi presečeni na pola, avioni koji sipaju smrt po gradu pretvorenom u ogromnu ruševinu. Najteže je bilo to što više nije umeo da prepozna ni svoju ulicu, te je – u pantalonama sašivenim od vojničkog ćebeta i cipelama koje je samo višak sreće i šusterskog lepka držao zajedno – satima kružio unaokolo pokušavajući da pronađe makar nešto što bi ga podsetilo na kuću Stojanovića.

Iako je tek napunio dvanaest godina, znao je da se nešto čudno dešava: video je nemačke vojnike kako izvlače ranjene ispod naslaga šuta i cigala, i engleske avione kako se sa neba ponovo obrušavaju da dovrše već započeti posao. Hteo je da priupita oca zašto su onda svake večeri krišom slušali Radio London, i zašto je dobijao onolike batine zbog čokolada uzetih od oficira što su se svakog dana šepurili Širokom čaršijom u društvu gospođica bisernobelih zuba i kristalnog smeha rasutog po leskovačkoj kaldrmi. Samo još kada bi mogao da pronađe lešnik, bunar, doksat...

Umoran od preskakanja leševa, sklonio se ispod prvog polusrušenog krova i zaspao snom kojim spavaju samo deca i pravednici. Probudili su ga i čvrst zagrljaj i ćuška majke Bebe, koja je, sva u suzama, nastavila da ga histerično bije. Posle svakog, sve slabijeg udarca sledio je jači majčin poljubac. Ona se te večeri već bila zauvek – i na sreću, prerano – oprostila od sina jedinca.

*

Beba, ćerka novosadskog trgovca Aleksandra Horvatovića, ni u snu nije mogla da zamisli da će njena bivša snaja na rabadžijska kola potovariti baš sve, uključujući i svekrvin noćni sud, držan ispod kreveta zbog slabe bešike. Veće iznenađenje je predstavljalo ponašanje njenog muža, Voje Stojanovića, koji je pomagao radnicima da što pre utovare sve stvari iz kuće, nudeći ih kafom i rakijom s vremena na vreme. Na zgranut pogled svoje supruge, rekao je samo: „Otkako je moj sin prodao ovce, kerovi me više ne zanimaju“, i nastavio da nutka posluženjem nosače umorne od iznošenja rastavljenih gvozdenih kreveta i ormana od punog drveta.

Lepa žena – rekao je sinu Tomi kada mu je ovaj koji dan ranije pokazao sliku nove izabranice – odmah je dovedi! Tomi Bebi, koji je poslednjih deset godina proveo u bezuspešnim pokušajima da dobije potomstvo, nije trebalo dvaput da se kaže. U stvari, i jednom je bilo sasvim dovoljno – onda kada ga je njegov prijatelj lekar povukao u ugao bolničke čekaonice i šapnuo mu da problem bezdetstva ne leži u njemu; da se ne slaže sa ćutanjem svojih kolega koji – u ime džentlmenstva, te bajate laži za taze naivčine – odbijaju da mu saopšte da je zdrav kao dren; da su pregledi, bajanja, banje i lečenje njegove žene samo plod nade koja nikada neće uroditi sopstvenim plodom. Do kuće je plakao i pričao sam sa sobom; zatim je dotadašnjoj supruzi saopštio da je od sada bivša, pomogao joj da spakuje onoliko stvari koliko staje u jedan kofer i opratio je do kuće njenih roditelja.

Ničega više nije ni hteo da se seća; dok su do vrha natovarena kola najzad napuštala dvorište Stojanovića, on je srećan ležao pored svoje trudne žene, Kike od mostarskih Hidovića, bez namere da makar i pogledom isprati relikvije svog bivšeg života.

*

Bila je to još jedna noć u kojoj Toma i Kika Stojanović nisu uhvatili ni tračak sna; otkako im je stariji sin u pritvoru, od petka uveče do sledećeg jutra ne uspevaju ni oka da sklope. Umesto toga, evo već osmi put – za dva meseca, koliko ovo traje – spremaju stvari i hranu koje mogu da predaju uhapšeniku: gaće, majice i peškire; nekoliko boksova cigareta od kojih će samo jedan stići tamo gde je namenjen; mleko, jogurt i sokovi što će ih stražari otvoriti pre nego što budu predati robijašu s rukama na leđima, pantalonama bez kaiša i cipelama bez pertli.

Dok majka pakuje torbe, otac nožem odvaja meso od kosti; prve subote – ah, kako to sad parastosno zvuči – morao je sve da vrati, zato što mardeljašima ne sme da se donese ništa oštro. Njegov pokušaj da priđe tadašnjem upravniku zatvora – čoveku koji mu je nosio lopte i patike dok je Toma uvodio klub svog grada u saveznu rukometnu ligu – rezultirao je okretanjem upravničke glave na drugu stranu. I očevom rukom – pruženom za pozdrav – koja je ostala da visi u vazduhu...

Popili su kafu; onda je majka briznula u onaj plač koji trese celo telo, a lice ostavlja suvo i bez suza. Sačekali su da svane, zatim su uneli stvari u auto i krenuli ka instituciji koju je njihov sin u šali nazivao „jasle za odrasle“.

Red u koji su žurili da stanu sigurno nije bio od onih koje poželite da čekate zbog svoje dece.

*

Šta bude kad sanjaš svoje snove – pitala se Kika, koja je upravo usnila kako ne može da ustane da sinu skuva kafu za dobro jutro i prospe za njim lonac vode za srećan put. Bio je to – nerado je priznala sebi – paganski ritual, kojim su sve majke u kući Stojanovića svoje muškarce ispraćale na put; posao ili zadovoljstvo, sasvim je svejedno: većina njih je uspešno spajala prirodni dar za trgovinu sa Epikurovom filozofijom prirode. Ali sada su ruke i noge odbile poslušnost: ležala je i gledala u stomak svoje snaje kako se diže i spušta sa svakim novim uzdahom i izdahom.

San koji je – u potpunosti, bez rezerve – pripadao snu beše vrlo čudan; neka volšebna količina sreće i straha u nizu, naizmenično, jedno iza drugog. Raskošni bidermajer je leteo iznad krovova i svetleo kroz zamračene ulice, svadbenu muziku je pratio zvuk sirena, jednoličnih ili isprekidanih tonova, prvi plač deteta nadovezivao se na lelek i kuknjavu nekih crninom zabrađenih žena...

Najpre su popustile noge, i spustile se na papuče pored kreveta; zatim ruke, držeći se za natkasnu pored jastuka i stolicu pomerenu bliže postelji; glava je ostala najupornija.

Glava, koju niko ništa nije ni pitao. Pridižući se iz kreveta, učinilo joj se da vidi mađioničarske prste Jeronima Bunića – dubrovačkog diplomate što nosi poklone mostarskom sandžak-begu – zbog kojih je džezva sama sletala na ringlu, i lepo izvajanu šaku novosadske slikarke Hristine Horvatović kako uključuje šporet, pognutog Jovana Bunića što – uz malu pomoć Nikole de Bona, vlasnika prve od trinest kuća u leskovačkoj koloniji Dubrovčana – iz slavine sipa mlaz vode u veliki crveni lonac sa belim tufnama...

Dok je otac skupljao šoljice s talogom na brzinu popijene kafe, stigla je još i da odgleda oblak satkan od prašine i izduvnih gasova auta čiji su se iz cilindara pojeni konji – baš poput atova đenerala Horvatovića sa početka ove priče – propinjali po drumu pored koga su kao spomenici iskustvu ležali odbačeni ostaci snova...

Ulomak romana Var