Petar Denčev (1986.) bugarski je pisac i kazališni redatelj. Objavio je dva romana i dvije zbirke priča Priče iz prošlosti (2011.) i Tiho sunce (2012.) Priče su mu objavljene u raznim bugarskim časopisima. Dobio je nagrade za poeziju, kratke priče i romane.
Mlitavo je ležala kada smo prvi put bili u krevetu. Pogled joj je bio prikovan za plafon i uporno sam pokušavao da uhvatim njegov pravac. Trudio sam se da vidim što to gleda, ali nisam uspeo. Nisam želeo da je pitam jer mi ona ne bi ni odgovorila. Njene male grudi bile su uprte u istom pravcu kao i oči – ka plafonu. Naniže je bila pokrivena, samo su joj prsti na nogama virili.
Ležao sam desetak centimetara od nje. Glava mi je bila kraj njene. Učini mi se da čujem laki uzdah ili tiho stenjanje. Nešto kao glas koji je, naizgled mirno, ređao reč po reč povezujući ih u nešto poput pesmice. Oči su joj bile zatvorene, a usne stisnute jedna uz drugu.
Voleo sam te usne, voleo sam da ih ljubim, da ih posmatram kako se izvijaju, kako se razvlače, dobijaju sjaj jer je njena koža reflekovala svetlost. Njene usne su se smešile.
Ranije sam govorio. Sve zapisivao rečima jer sam mislio da je to potrebno. Mislio sam da je moguće da ona telom oseća vibracije mojih reči; mislio sam da one unutar njenog toplog i mekog tela mogu da se ponovo rode. Kasnije sam počeo da mislim da se ona pretvara, zbog pažnje, žaljenja i laskanja koje je dobijala. Žena koja ne govori izgleda atraktivnije, muškarac se uvek oseća inferiorno u odnosu na nju, kao da je dužan da je natera da progovori. Prinudno ćutanje me je privlačilo.
Kada se protegnula, tajanstveni glas nestade. Pogledom potražih njene oči, ali je stajala leđima okrenutim meni i preturala je po tašni. Iz nje izvadi bočicu acetona, natopi komad vate i stavi ga pod nos. U prvom trenutku nisam znao da je aceton. Boca je bila metalik sive, toliko mala da je mogla da se smesti u žensku tašnu.
Napisao sam na papiru: “Šta radiš?”
Ona pritisne vatu s acetonom na mastilo i ono se razmaza. Ono što sam napisao iscuri i nestade. i Uspravljena, zlurado se smeškala dok aceton nije ispario. Obrazi su joj delovali neobično sveže. Kada je aceton potpuno ispario, ona napisa: “Smirujem se.” Posle svakog vođenja ljubavi, ponovljala je svoj mali ritual s acetonom. To je bio njen način da se oslobodi mog mirisa koji se zadržavao u njenim nozdrvama. Posle svakog vođenja ljubavi čuo sam stenjanje, ili uzdahe, onda bi se smirivala, mrzela je moj miris.
Ulagao sam velike napore da budem čist. Sopstveni miris mi je postajao nepodnošljiv, svake večeri bih zaspao s nosom gotovo zarivenim u njeno telo; toliko sam voleo kako ona miriše. Onda je počela da izlazi svakog petka: pred ogledalom su ostajala dva ili tri komada vate kojima je odstranjivala miris. Tako sam shvatio da se sastaje s drugim muškarcem. U pepeljari je stalno tinjao neki neugašen opušak.
Prvih nekoliko puta spaljivao sam komade vate, pažljivo bih gasio opušak i bacao ga u VC šolju zajedno s ugljenisanom vatom. Onda sam počeo da ih skupljam. Čuvao sam ih u staroj, drvenoj kutiji za nakit. Nekada je bila zelena. Sada više nije.
Jednog jutra je orman bio prazan. Namerno nisam otvario koverat koji je bio ostavljen pored kutije. Svake večeri natopio bih tri komada vate acetonom i mirisao bih ih dok mi unutrašnjost nosa ne bi postala neosetljiva na svaki miris. Onda bih popušio jednu od onih engleskih cigareta. U početku sam ih pušio s velikim zadovoljstvom. Posle su mi dosadile.
Cela spavaća soba je mirisala na aceton. Ujutru sam stavljao tri kapi ispod nosa da nosim taj miris tokom dana. Po tri kapi kapao sam na jastuk. I tišina se uselila u mene. I, naravno, više nisam mogao da se sastajem i spavam sa ženama koje govore i čuju. Nedostajalo mi je potpuno ćutanje, nedostatak daha i tišina u kojoj nisam mogao čak ni sebe da čujem.
Sve dok jednog jutra glas ponovo ne progovori. Ne, nisam bio u krevetu niti u sobi u kojoj sam ležao s njom. Slučajno smo se mimoišli na ulici. Nisam je prepoznao. Glas je progovorio tiho, melodično, nemušto i ja se zaslušah. Onda sam se okrenuo – video sam izmenjenu siluetu i ruku koja pridržavala stomak.
Neko unutra je šaputao.
S bugarskog prevela Elizabeta Georgiev.