Vladimir Arsenijević  

Sentimentalno putovanje

Prvi roman Marije Pavlović pod naslovom Autarijati objavljen je 1976. godine u izdanju beogradske Prosvete. Tokom prvih dvanaest meseci od izlaska, ta je knjiga zabeležila dosta dobru prodaju, ali i prilično zajedljivu kritičku recepciju, uz očekivanu meru političkih neprijatnosti, osporavanja, insinuacija i (srazmerno tihih) pritisaka. Ništa posebno, dakle. Međutim, što se same Marije Pavlović tiče, čitavo to iskustvo – ma koliko prosečno da bilo, ili valjda upravo zbog toga – rezultiralo je jednom od najtežih depresija u njenom tada već tridesetšestogodišnjem životu.

Na rukopisu obimnog romana (762 strane bankpost papira formata A4 ispunjene tekstom kucanim pisaćom mašinom u širokom proredu ili 487 strana u štampanom izdanju) Marija Pavlović je radila pune dve i po godine – od samog početka sedamdeset druge pa sve do zrelog leta sedamdeset četvrte.

Autarijati su, istina, bili njen prvi roman, premda ne i njena prva knjiga uopšte. Tanušna poetska zbirka Koka-Kola u izdanju sarajevske Svjetlosti (1968.), bila je, odmah po objavljivanju, dočekana s ogromnim entuzijazmom. Marija je i sama bila šokirana tako dobrom i snažnom recepcijom zbirke od svega dvadesetak pesama koje su nastajale gotovo slučajno i o kojima ni sama nije imala bogzna kakvo mišljenje. Međutim, kritičari su njenu poeziju naširoko hvalili kao novu, drugačiju i svežu, poredili je s Dizdarom, Miljkovićem, Popom ili s Emili Dikinson, Sendrarom ili Ginzbergom, poredili su je, ukratko, bez imalo zadrške, pa i smisla ili ukusa, s kim god da bi im palo napamet, dok su mnogobrojni čitaoci – neopterećeni pitanjem uzora i transfera uticaja – doslovno opsedali književne večeri koje je Marija Pavlović držala po čitavoj Jugoslaviji boreći se da nekako dođu do autograma odavno čuvene zvezde, glumačke i pevačke, koja se već sa svojom prvom knjigom našla na pragu treće karijere, jednako uspešne kao i prethodne dve – one književne.

Koka-Kola je, tako, doživela čak pet izdanja u naredne tri godine što je, a to razume svako ko zna barem ponešto o književnosti i izdavaštvu, krajnje neobično za prvu poetsku zbirku ukoliko se, jasno, smetne s uma da ju je potpisala jedna toliko poznata ličnost koliko je širom Jugoslavije u to vreme bila poznata upravo ona – Marija Pavlović.

Tokom te druge polovine šezdesetih, takođe, Marija se sve češće ponovo pojavljivala u filmskim ulogama. Bili su to doduše potpuno drugačiji filmovi i potpuno drugačije uloge od onih koje su čitavu jednu deceniju ranije od nje načinile zvanično «prvu jugoslovensku tinejdžerku». Sada je, bližeći se samosvesno tridesetoj godini života, igrala isključivo male i epizodne, ali odvažne i stoge primećene uloge kod Krste Papića, Saše Petrovića, Makavejeva, Boštjana Hladnika i Žilnika, dok je kod Jordana Madžirovskog bila, moglo bi se reći, glavna zvezda njegovih ranih radova, kultnih Znamenja iz 1967. (koje je malo ko imao prilike da pogleda, ali su o njima, činilo se, svi imali jasno izraženo i uglavnom negativno mišljenje), a potom i Zastava iz 1969. godine prikazivanih isključivo na međunarodnim filmskim festivalima i višestruko nagrađivanih (Oberhauzen itd.), premda kod kuće nikad distribuiranih. Uspešno otpočetu saradnju njih dvoje su još uspešnije krunisali ulogom Marije Pavlović u prvom dugometražnom igranom filmu Madžirovskog, Pozlata iz 1971. godine za koju je Marija osvojila svoje jedino međunarodno priznanje u životu – Srebrnog lava Filmskog festivala u Veneciji za sporednu žensku ulogu.

Međutim, stvari su u Jugoslaviji ubrzo počele da se menjaju nagore.

Svi oni naivni zanosi i kojekakve tlapnje o nekoj novoj, drugačijoj slobodi i o jednoj stvarnosti navodno daleko boljoj od one zvanične – samoupravno-socijalističke i nesvrstane – možda crvenijoj, možda zapadnijoj, možda nacionalnijoj, možda seksualnijoj, zavisilo je to već od koncepta, a koncepata je tih šezdesetih, u vremenu rastućeg kreditnog blagostanja u Jugoslaviji, bilo koliko ti duša ište – sve je to, dakle, veoma brzo došlo na naplatu. Studentska pobuna s jedne strane, nacionalne frustracije s druge kao i volja za promenama i reformama određenih struktura u Partiji s treće, doprineli su znatnom pojačanju represije.

Umesto smanjenja deformacija u društvu, ublažavanja socijalne polarizacije, likvidacije sistema privilegija «crvene buržoazije», rešavanja problema nezaposlenosti mladih kadrova, odlučnog obračuna s birokratskim snagama na vrhu i brže uspostave istinskih samoupravnih odnosa, vladavine lične odgovornosti, demokratizacije svih društvenih i političkih organizacija, a posebno SK-a, sprečavanja dalje komercijalizacije kulture, odlučne borbe protiv rastućih republičkih nacionalizama i dubinske reforme školskog sistema, umesto svih tih legitimnih zahteva usmerenih pre na usavršavanje i osavremenjavanje umesto na rušenje socijalističkog sistema, lipanjska studentska gibanja, inspirisana prevashodno nedavnim sličnim pokretima u Parizu i Pragu, dočekana su teškim policijskim nasiljem nad akademcima ispod jednog novobeogradskog nadvožnjaka. Javnost je bila polarizovana i ko zna kuda bi sve to dovelo da nije bilo već odranije poznate Titove skliskosti. Obraćajući se putem mas-medija buntovnicima, ali i celokupnoj jugoslovenskoj javnosti, predsednik je nedvosmisleno izjavio da on razume studente i da je na njihovoj strani, ali ujedno i da se valja energično obračunati sa svim elementima koji ne stoje na pozicijama VIII. kongresa SKJ i koji se protive sprovođenju privredne reforme. Nazadnjaštvo je tako jasno definisano, protesti su mogli «dobrovoljno» da prestanu, a «pošteni studenti» da se slobodno vrate svojim kućama. I, naravno, svojim radnim obavezama. Taj je poziv, ispostavilo se, bio dovoljan da pobunjeni studenti najpre zapevaju Internacionalu u auli Filozofskog fakulteta, a potom da se oduševljeno dohvate u Kozaračko kolo na platou ispred Pravnog i tako jednopotezno, držeći se za ukrštene ruke i cupkajući u zatvorenom krugu poražavajućeg opšteg nerazumevanja stvarnosti koju su hteli da promene, upropaste sve ono što su u jednom kratkom trenutku pomislili da mogu da postignu. Nakon što su tako vešto skršene sve iluzije koje su mnogi – među njima, svakako, i Marija Pavlović – ulagali u studentsku samosvest, njihovu zrelost i pobunu, sistem je detektovane probleme rešavao mirno, jedan po jedan. Najpre je slobode lišeno studentsko vođstvo i zabranjen je časopis Student. Zarad ravnoteže valjda, dotadašnji Dom UDB-e «Pane Đukić», nekadašnji «Oficirski dom», postao je «Studentski kulturni centar», što, ispostaviće se, i nije bio tako loš potez – nekakvo polje (ograničene) slobode time je ipak zagarantovano. Nakon toga je usledio nemilosrdan progon onih koji su konačno definisani i izolovani kao glavni krivci nemira: određenog broja profesora i asistenata beogradskog Univerziteta koji su otvoreno podržavali studentske zahteve, svih onih kojima je zbog ovoga ili onoga nalepljena etiketa anarholiberala ili prozapadnjaka. Stvar na tome, naravno, nije mogla da se zaustavi. Naprotiv. Neprijatelji su se krili doslovno svuda. Nakon što su se mlađi praksisovci, Sarajlija Božidar Jakšić i Milan Putnik (Marijin bivši suprug te nezvanični otac njenih blizanaca, Jovana i Vere) našli na udaru zakona, a potom i bili osuđeni na po dve godine strogog zatvora zbog kritike birokratizacije društva i policijskog mentaliteta u KPJ, novi talas pritisaka i terora protiv neprijatelja na svim stranama više jednostavno nije mogao da se zaustavi. Ustaški atentat na ambasadora Rolovića u Štokholmu doprineo je da brzi kraj dočeka i «Hrvatsko proljeće». Osuđena je «nacionalistička i separatistička politika hrvatskog rukovodstva» i ekspresno su smenjeni Savka Dapčević Kučar i Miko Tripalo, a mnogi su u Hrvatskoj tada uhapšeni i osuđeni na zatvorske kazne.

Zatezanje je, dakle, bilo sveobuhvatno, a umetnici su bili na direktnom udaru, što je bio dokaz da «jugoslovenske vlasti», kako je tada ispravno primetio neko, Mihiz valjda, «za razliku od mnogih drugih, u umetnost barem – veruju».

Šta sve, počev od negde tamo sedamdeset prve-druge, nije zaplenjeno, uništeno, spaljeno ili bunkerisano i šta se sve još nije zagubilo negde na pola puta između producenta i filmske dvorane, između izdavačke kuće i knjižare, između slikarskog ateljea i umetničke galerije, između novinske redakcije i štamparije? Šta sve nikad nije prikazano, plasirano, izloženo, štampano ili distribuisano, iako su zvanične zabrane srazmerno retko stizale? Ko sve nije ostao bez radnog mesta, bez građanskih prava, bez pasoša, bez slobode? Bilo je zabrana i ranije, naravno, ali ovo sada bilo je nešto sasvim drugo. Glave su padale, ukratko. Udarali su i levo i desno. I velike i male podjednako. Kovač je, prirodno, bio neprestano na udaru, Mihajlovićeve Tikve su skinute s repertoara Narodnog pozorišta, zabranjivali su i Boru Ćosića i Dobricu Ćosića, i Selenića i Kovača, Pekiću su oduzeli pasoš, odvodili ih povremeno na informativne razgovore, prisluškivali, hapsili. Potom su se ostrvili i na sitniju ribu. Niko nije, činilo se, mogao da izbegne dugačkoj ruci socijalističke inkvizicije. Nemilice su pohapsili mlađahne neodadaiste i fluksusovce iz ekscesne i provokativne novosadske umetničke grupe Kôd, Miroslava Mandića i Slobodana Tišmu, a otprilike u isto vreme u zatvoru pa u ludnici završio je i samosvojni beogradski umetnik Išmail, poznat pre svega po svojim ekscesnim i radikalnim uličnim hepeninzima. Veći deo produkcije takozvanog «skretanja u kulturi» ili «crnog talasa» bunkerisan je unedogled bez ikakvih zvaničnih zabrana, mnogi su se filmovi jednostavno zagubili, zauvek zaprečeni raznoraznim maštovitim administrativnim zavrzlamama, međutim bilo je i tu težih slučajeva: mladi Lazar Stojanović se nakon odsluženog vojnog roka bedno sušio u zatvoru, godinicu, dve, tri, možda bude i koja duže ako se kome prohte pa ti onda izvoli snimaj kojekakve plastične Isuse u formi diplomskog rada na FDU. Žilnik je, nakon perioda gotovo potpunog ostrakizma kod kuće, pametno šmugnuo u Nemačku da tamo nastavi sa svojim filmskim provokacijama. Makavejev je – zabranjivan, vređan i proganjan kod kuće – već živeo u Parizu i snimao isključivo na Zapadu gde su mislili da i dalje žele njegove pornografske geštalte i političke pasijanse, igračke i zagonetke. I Saša Petrović je takođe bio u Francuskoj. Ljubiša Ristić nigde više nije mogao da nađe pozorišni angažman pa se bavio kojekakvim poslovima i poslićima, čisto da preživi. Žika Pavlović se privremeno povukao na Divčibare – navodno da piše roman. I tako dalje. Jedino je, činilo se, još Jordan Madžirovski i dalje bio tu i nastojao da nekako funkcioniše, uprkos drastično izmenjenim okolnostima, u ničim od svega toga previše uznemirenoj, sitoj i napitoj, letujućoj i zimujućoj, beslovesnoj i porastom životnog standarda uspešno omamljenoj jugoslovenskoj javnosti. I njegovi su filmovi, jasno, bili bunkerisani, ali Madžirovski se smatrao srazmerno srećnim što je dobio priliku da privremeno režira putopisne emisije za školski program na slovenačkoj televiziji.

Dok se čitava stvar ne smiri.

A kada će – to već niko nije mogao sa sigurnošću da kaže.

Verovatno tek kad Tito umre.

Što će se, naravno, dogoditi – nikada.

Tako da...

(Taj specifično jugoslovenski paradoks Madžirovski je, u čuvenom intervjuu objavljenom u frankfurtskom Film-magazinu povodom zajedničke projekcije Zastava i Znamenja u Oberhauzenu, nazvao «Kvaka 72» spajajući, jasno, naziv čuvenog Helerovog romana s godinom «kada je u Jugoslaviji vrag odneo šalu», kako je Madžirovski primetio istom prilikom.)

U svemu tome, i Marija Pavlović je, uprkos svom poprilično utemeljenom statusu visokopozicionirane vedete na zvezdanom nebu jugoslovenskog javnog prostora, morala da plati određenu cenu. Pa i da ništa drugo tokom tih godina nije radila ili govorila (a govorila je i radila sve i svašta bez mnogo obzira ili zapitanosti nad mogućim posledicama), dovoljna je bila ona ozloglašena scena masturbacije partizanke Cvete pred Titovim portretom u Znamenjima da joj na duže vreme zagorča život. Ona je na nju pristala tek nakon dugog nagovora izrazito elokventnog i sugestivnog Madžirovskog te, naravno, iz čisto umetničkih pobuda! Ali odjednom više nije bilo prostora ni za kakva objašnjenja i naknadne pameti. Šta si uradio, uradio si i nakon što se politička klima naglo promenila, sve je za nju u trenutku stalo. Poslovi više nisu stizali, ni radio ni televizija ni bilo kakve filmske ponude, baš ništa. Da nije bilo onih nekoliko ispodprosečnih predstava u provincijskim gradovima, jednog broja angažmana za vođenje kičastih estradnih priredbi na kojima su je posmatrali s podozrenjem i par malih, ali pristojno plaćenih uloga u jeftinim stranim produkcijama, pitanje je kako bi uopšte pregurala te suve godine sa svoje dvoje, svakim danom sve veće i prirodno sve zahtevnije, dece i sa svim svojim previsokim troškovima. A živela je isključivo o sopstvenim snagama i mogućnostima u iznajmljenom dvosobnom stanu na Crvenom Krstu, mučila se da poplaća rentu i sve račune i vozila razdrndanog spačeka kad god bi bila u stanju da ga upali i pokrene iz mesta. Stvari, dakle, nisu bile ni približno onoliko ružičaste koliko se to možda moglo činiti ovom ili onom njenom obožavatelju. Ili, naprotiv, ovom ili onom njenom protivniku i neprijatelju.

Generalno bednom stanju u kom se u tom periodu nalazila svakako nije odmogla činjenica da je turobne 1972. godine iznenada preminuo i njen staratelj, Kosta Šuvarov. U sedamdesetoj godini života, on se jedne oktobarske srede u sred radnog dana srušio u svojoj kancelariji na devetom spratu zgrade CK-a na Novom Beogradu. Iste večeri u Dnevniku je objavljeno da je tog dana «neočekivano preminuo jedan od najuglednijih društveno-političkih radnika, predratni revolucionar i komunista, španski borac, partizanski heroj (‘drug Kosta’ koji se, u legendarnoj partizanskoj pesmi, ‘s Romanije spušta’), junak socijalističkog rada, nosilac partizanske spomenice 1941. i narodni heroj Jugoslavije – Kosta Šuvarov Španac». Čuveno otpadništvo Koste Šuvarova od ispravne partijske linije tokom druge polovine pedesetih i prve polovine šezdesetih godina nije tom prilikom spominjano, a samo nekoliko dana kasnije ovaj velikan je svečano i uz sve počasti prigodno sahranjen tamo gde i pripada: na Aleji velikana na beogradskom Novom groblju. Sahrani je, uprkos brojnim obavezama u zemlji i inostranstvu, pored velikog broja domaćih i stranih zvaničnika te običnih građana, prisustvovao i predsednik SFRJ-a Josip Broz Tito u društvu supruge, drugarice Jovanke Broz. Istom činu prisustvovala je i Marija Pavlović sa svojim blizancima, s tim što na njih tamo, u svom onom haosu i gužvi, niko nije obraćao posebnu pažnju. Malo je bilo onih, naime, koji su uopšte znali da je čuvena jugoslovenska glumica i pevačica, u stvari odrasla kao usvojenica (a potom i samovoljna otpadnica) legendarnog «druga Koste».

Tokom poslednjih nekoliko godina, praktično od Znamenja i svih skandala koje je taj film izazvao i od kojih je čitav jugoslovenski javni prostor mesecima zlokobno odjekivao, Marija nije više održavala gotovo nikakve odnose sa svojim nekadašnjim mentorom, usvojiteljem ili već «ocem», kako je Kosta čitavog života – uglavnom bezuspešno – insistirao da ga ona oslovljava. Nakon niza razočaranja koja mu je počev od adolescentskog doba priređivala, scena masturbacije u Znamenjima bila je mnogo više nego što je on, sa svojim tvrdim načelima i stavovima predratnog komuniste, bio u stanju da podnese. U kratkom telefonskom razgovoru poručio joj je da je se odriče i da više ne želi nikakav kontakt s njom. Ona je to primila dostojanstveno. Nakon samo nekoliko javnih prikazivanja tokom kojih su sve projekcije bile rasprodate, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu donelo je odluku da se Znamenja privremeno povuku iz distribucije zbog «teške povrede društvenog i političkog morala». Film je – Kostinom intervencijom, sumnjala je Marija s pravom – jednostavno sklonjen iz očiju javnosti. Zauvek, činilo se.

Marija Pavlović je, tako konačno postigla svoj davnašnji cilj. Ostala je bez «oca» kog nikada i nije želela. Time se, međutim, nije bog zna šta promenilo. Novac koji je Kosta svakog meseca prebacivao na njen bankovni račun – «za unuke» – trošila je bez griže savesti na opšte životne potrebe kad god je situacija tako zahtevala. I ovako na daljinu, volela ga je i mrzela podjednako intenzivno kao i pre, ali je, posebno u najtežim životnim situacijama, jasno osećala da se nad njom, ma šta da radila i govorila, neprestano nadvija njegova velika zaštitnička senka.

Svašta je ona bila u stanju da zamisli, svašta zaista. Ali ne i smrt svog «oca». U ranom je detinjstvu ozbiljno verovala da su Kosta i Tito besmrtni. Trebale su joj godine da u bogu ugleda čoveka, a u čoveku sve njegove manjkavosti. To razočaranje u Kostu bilo je prirodna posledica njene prekomerne vere u njega i njegovu besprekornost. I kad je smrt konačno uzela Kostu Šuvarova, Marija se, potpuno skrhana, razgolićena i ranjiva, dodatno izolovala od sveta. Posvetila se rukopisu na kom je predano radila po nekoliko sati svakog božjeg dana, računajući vikende i praznike. Taj tako intenzivan rad na romanu (radnog naslova Čudo neviđeno u zoni Autarijata) predstavljao je njen svakodnevni beg od loše stvarnosti, patetičnu kulu od jeftine plastike za otklon od još bednije svakodnevice.

Za divno čudo, roman je, s obzirom na okolnosti, sjajno napredovao. Ako je donekle i štucalo na početku, kad je jednom uhvatila ritam išlo joj je progresivno sve lakše i lakše. Napredovala je kroz pozamašnu građu, a povremeno je upadala u takvu stvaralačku vatru da joj se činilo da ništa oko nje izuzev priče i njenih zakonitosti praktično i ne postoji. Poslednje stranice obimne knjige ispisala je tokom vrelog leta godine sedamdeset četvrte u Beogradu gotovo potpuno ispražnjenom od stanovnika koji su te avgustovske dane provodili bezbrižno se, za razliku od nje (koja je jedva uspela da barem decu pošalje sa školom na Jelsu), zabavljajući po plažama, kafanama i diskotekama duž razuđene jugoslovenske obale Jadranskog mora.

Otprilike u isto to vreme, meseca septembra ‘74., doživela je nemali šok kada je na ostavinskoj raspravi, iz misterioznih razloga više puta odlaganoj, saznala da je, u skladu s voljom pokojnika izraženom u njegovom testamentu, upravo ona navedena kao naslednica (a od tog trenutka i jedina pravno-formalna vlasnica) kuće Koste Šuvarova na Dedinju, u Drajzerovoj ulici br. 14a. U toj velikoj, mračnoj i vlažnoj, nacionalizovanoj vili, na čijim su zidovima i dalje visili portreti njenih nekadašnjih vlasnika, Marija je provela dobar deo svog detinjstva i svojski ju je odvajkada mrzela.

Otkad se u svojoj dvadesetoj godini udala za mladog i perspektivnog filozofa Milana Putnika, odvojila se od svog «oca» i dosledno odbijala svaku njegovu pomoć. Čitav njen pogled na svet proistekao je od tog radikalnog otklona od Koste i njegove stvarnosti koja je, za razliku od Marijine, bila prilično sinhrona s opštom stvarnošću druge Jugoslavije. Utoliko je ta iznenađujuća stvar s kućom u njoj izazvala tako snažne lomove. Marija je bila uverena da je u pitanju greška, jedno je vreme verovala da Kosta naprosto nije stigao da osveži testament pre no što je naglo preminuo, pitala se ima li smisla tako nešto sugerisati sudiji ili advokatu, a činilo joj se povremeno i da je Kosta njoj, svojoj «kćerki» koja to nikada nije pristajala da bude, ostavio u nasledstvo pre duboku moralnu dilemu negoli tu memljivu kuću. Koja se Mariji, uostalom, činila tek kao tričava posledica poslednje svireposti u čudnom životu Koste Šuvarova do vrška ispunjenom višestrukim naslagama svireposti same.