Sonatina

Slobodan  Tišma

Quasi una fantasia

Upravo sam pročitao u nekom časopisu jednu Rieslingovu pričicu, zaprav, ispovest. Kaže kako je jednog trenutka u životu ostao potpuno sam. Svi prijatelji su ga napustili. Počeo je strahovito da pije, samo žestinu. Bio je na putu propasti. A onda je osetio jaku želju da nešto delje. Jednostavno, uzeo bi parče drveta i nož. I udri! To ga je spaslo, postao je drvodelja, pravio je lutke od drveta, nešto kao ruske “babuške”. Lutka u lutki. Ravno devet komada u kompletu. Prodavao ih je prvo na pijaci a onda u jednom komisionu. U međuvremenu prodavac u komisionu, kome je Riesling isporučivao svoje lutke, iznenada umre. Jednog dana, ode Riesling do komisiona da vidi kako stoje stvari i tamo zatekne nekog mladića koji je sada preuzeo čitav posao. Naravno, on nije znao da je Riesling tvorac lutaka i kada ga je ovaj upitao kako ide posao sa lutkama, mladić mu je napričao bajke, kao, prodaju se u enormnim količinama. Mislio je da je Riesling potencijalni kupac, pa je tvrdio pazar. Riesling je ukapirao odmah sve i otkupio svoje lutke. Međutim, kada je otišao kući i otvorio komplet, ispostavilo se da fali ona poslednja, deveta, najmanja lutka. Nedostajalo je samo srce stvari, suština kreacije. Riesling ode do komisiona da reklamira manjkavost kompleta. Mladić se navodno iznenadi, kao ništa nije znao o tome. Posle se ipak setio da je tu unutrašnju, najmanju lutku, prodao nekoj ženi koja je htela baš samo nju.  Izvanredno. A? 

Ali hteo sam ovo da rečem. Kaže da su ga svi prijatelji napustili?! Nije tačno. Napustili su ga samo oni za kojima je čeznuo. Ili je čeznuo za onima do kojih nikako nije mogao da dođe. Za Kafkom, na primer, ili za Ničeom. To je uvek tako. I on je napustio one koji su želeli njegovo društvo. Ali malo je on mario za njih. Skroman čovek uvek nađe prijatelje, svuda ima puno usamljenika. Ja sam u mladosti čeznuo za Rieslingovim  društvom, bili smo prijatelji, međutim, jednog trenutka on me je, jednostavno, otkačio. Kada je shvatio da u intelektualnom pogledu zaostajem, da više nisam na njegovom nivou, šutnuo me je. Nije imao više o čemu sa mnom da razgovara. Šta je mogao od mene interesantno da čuje? Ništa. Kada mi je pre nekoliko godina, po jednom zajedničkom poznaniku, poslao svoju novoizašlu knjigu, u posveti je ironično pisalo: Arturu, u večnosti, s prijateljskim sećanjem, Riesling. Doslovce je tako napisao. Naime, setio sam se sada ovoga, ali nisam nikako mogao tog trenutka tačno da rekonstruišem posvetu. Tražio sam tu Rieslingovu knjigu po policama, ali nje nije bilo nigde. Kao da je u zemlju propala. Pitao sam Schmitz da li možda zna gde je ta knjiga, rekao sam joj da pišem  jednu pričicu u kojoj  hoću da citiram baš tu Rieslingovu posvetu meni. Ne obazirući se puno na moje pitanje, rekla mi je da je shvatila koliko je muzika superiornija kao medij, u odnosu na knjževnost. “Potpuno se slažem”, odvratio sam, “a da li znaš zašto?”, upitao sam je, “Pa, zato što je muzika čista matematika.” “Tačno!”, rekla je, “Koliko je svako muzičko delo kao celina organizovanije od bilo koje knjige.” “Jeste, u svakoj priči ima dosta trabunjanja, proizvoljnosti, tako ti je sa rečima u krajnjoj liniji. Muzika je, pak, mnogo konkretnija. I apstraktnija i konkretnija. Bez ičeg suvišnog”, dodao sam. Zagrlila me je. Osetio sam njenu ljubav kako se uliva u mene. Moji drveni udovi su se pokrenuli, zaškripali su. Kao lutka, oživeo sam. Beše tako okrepljujuće. Spasavala me je od užasne hladnoće koja mi je pretila. Otišao sam do pijace. Kada sam se vratio, Schmitz je stajala sa Rieslingovom knjigom u ruci: “Je li to ta knjiga?”Odmah sam pogledao posvetu. Fina ironija, ali zaronjena u esenciju. Ono: Arturu Tišleru, u večnosti –  pohezija! To da smo nekada bili prijatelji, jednom, ali zauvek, neprolazni tren, to je ipak dovoljno. Sve sam mu oprostio. Nije bilo uopšte važno što je on otkačio mene, a ne ja njega. Uvek neko nekoga napusti, ostavi ga u nigdini. “Kad nema pomoći, da se poljubimo, pa da se rastanemo.” U suštini, nema tu ničeg ličnog. Životi su naši neprolazna slava i reči....

2

Procvetale su dafine, na Dunavu. Schmitz ih je osetila dok smo šetali kejom. Kažu da žene imaju mnogo osetljivije čulo mirisa. Ja, međutim, nisam primetio ništa, ta čar se širila, zapahnula me je, ali za mene nije postojala. Prepodne, šetajući se u šumici, ili je to bilo na povratku kući, veoma živo sam uspeo sebi da predočim Ništa. Pomislio sam: kada ne bi bilo ničega, jednostavno, ništa ne postoji, nema ni prostora ni vremena, nema predmeta. Nikada ih nije ni bilo, niti će ih biti. Uživeo sam se u tu pomisao bez straha. Ali sigurno, jednom nije bilo ničega, ništa nije postojalo. Kada se svrši vreme, večnost kao odsutnost, kao praznina. Međutim, ako postoji Ništa, onda postoji i Sve. Ali ne, ne postoje, postoji samo ono između, Nešto, ni Ništa, ni Sve. Nešto nepojmljivo, samo delić nečega. I to Nešto stoji nasuprot meni, odeljuje se od mene. Ako pak postojim, postojim samo kao Sve i Ništa, kao celina, inače nema me. Ako nisam ceo, ako mi je potreban neko, nestajem. Ako nekom dajem svoju ljubav, preliću se u nešto drugo tek za koji tren i gotovo, nema me. A kada neko daje meni ljubav? U svakom slučaju, to Nešto, nepojmljivo, uvek stoji između nas. Ali ako sam Sve ili Ništa, ako zaista postojim, onda sam opet apsolutno sam, što je strašno, postojanje je tako teško, užasno. Međutim, izgleda da ipak postoji samo to Nešto, delić nečega što me napušta i što će postojati uvek ali bez mene. Tužne li radosti. Ja sam ta Rieslingova unutrašnja najmanja lutka koja nedostaje, babuška koja je nestala? Ipak, kakva-takva uteha je i to da ju je ugrabila neka žena. U metaforičnom smislu ta najmanja lutka mogla bi da pretstavlja još nešto, nešto što je Riesling deljao u samoći. No, daleko bi nas to odvelo a i ne zvuči baš lepo. Ili bi lutka mogla da se shvati i kao njegov unutrašnji ženski lik, kao anima ili kao duša. Dakle, Rieslingova duša kao “babuška”, što opet nije lepo. A šta bi tek moglo da se kaže na moj račun? Kako se ja prikazujem u odnosu na Rieslingovu priču? Da li u svojoj podsvesti sebe vidim kao njegov pimpek, ili sam ja njegov unutrašnji ženski lik, njegova izgubljena  nevesta? Ha, ha! Šta bi Riesling rekao na ovo? Gluposti. Jadni moj prijaptelju, prijaptelju, nestali u večnosti.... U stvari, ovo su banalnosti  koje ne znače ništa. Sve je providno, nema više nikakve sablazni, nema sramote. Prijatelji, kada se rastaju na pijaci, pošto nisu sigurni da će se ponovo videti, obično kažu jedan drugom: “Svega će biti, samo nas neće biti.” Muka mi je. Ali nije važna istina, nje i onako nema, važan je doživljaj, mudrost te maksime, pomirenost sa večnošću koja je uvek nešto drugo od onoga za šta je smatramo. Ipak je to neka uteha, za razliku od njene suprotnosti koja bi glasila: “Ničega neće biti, samo mene biće.” Baš to sam nedavno rekao na ulici jednom poznaniku i on me je zaprepašćeno pogledao. Verovatno je pomislio da sam poludeo, što nije bilo daleko od istine. Ja kao Sve i Ništa. Strašno! Apsolutna samoća.

3

“I tako, posle svega

Nema te, ne postojiš

A dan je lep

Na plavom nebu veliki beli oblak

Šumi iznad grada

Jedan prozor je otvoren

U sobi sedi neko, bez misli je, bez sećanja”

Noćas sam opet sanjao neka prestrojavanja. Iznajmljena je jedna veoma skupocena violina, ali samo za jednu priliku (verovatno, “gvarneri”). Međutim, ništa ne vredi, pošto znam da ne znam da sviram.

Deda Titurel mi je zaista kupio jednu izuzetnu violinu, bar za učeničke potrebe, vanserijska, od majstora Bele, u Poštanskoj ulici. Posle je otkriveno da ima jedan gadan feler – krivio joj se vrat. A, u stvari, taj krivi vrat u sprezi sa “ementalerom” i crnom čokoladom, koje sam obožavao, pospešivao je krivi rast mojih prstiju, pogotovo na levoj šaci, prstiju koji su  uranjali u strune. Inače, divan tamnocrveni mahagoni, specijalni lak, zaprav, nekoliko slojeva. Taj čas života ima glazuru još uvek, nije se pohabala, možda tek  s krajeva.

Sneg na ulici miriše. Profesor Puharek tako osetljiv na ženske, posebno na učenice. Ako dođem ranije i čekam da se prethodni čas završi, prisustvujem masnim tiradama. U toku časa, navrati i Puharekov kolega, profesor violončela, Balašević. Komentarišu sviranje neke starije učenice, koja mi se inače dopada. Uopšte se ne obaziru na moje prisustvo. Devojka svira i crveni. Puharek je bio veliki kicoš, nosio je prugasta odela od engleskog štofa, pušio je lulu, takođe, crveni mahagoni, čarobni miris holandskog duvana, riđobrad, uvek zalizan briljantinom, sa visokim zaliscima. Na čiviluku crni filcani “idnhut”. Šta reći? Don Đovani – učenice-seljančice, ili Kazanova – učenice-opatice? Obično bi na času skinuo sako i podučavao u beloj košulji, sa obaveznim  prslukom, čija se leđna svilena strana presijavala, a takođe su se caklila i dugmeta na manžetama, dok bi pokazivao određene zamahe gudalom. Komentari su bili u stilu: “Treba jače zategnuti to gudalo, draga moja.” Čuo bih kako njegov kolega Balašević poluglasno dodaje: “Ah, treba joj gudalo, treba njoj sablja, čoveče.” A kada bi se čas završio i ona sirotica zbrisala glavom bez obzira, prelazili bi na mene: “Vidi ga, šimi cipele, farmerke, mali je izgleda počeo praksu.” Otprilike sam naslućivao šta je ta reč “praksa” mogla da znači u njihovom privatnom žargonu. Ili: “A sad kad odeš kući, odmah u kupatilo i – TRAS!” Đubrad. I dan-danas ih mrzim. “Šta radi ona štajerska konjina?”, raspituje se Puharek za mog razrednog starešinu Stroceka, profesora nemačkog jezika, inače, svog daljeg rođaka sa kojim je i odrastao u Šafarikovoj ulici. Đavo mi ne da mira: “Pitao me je juče koliko sam violina pretesterio?” “Vrlo glup človek”, kaže na to Puharek. Ne mogu da otćutim: “Pametniji je od vas!” “Šta?! Ovo je drskost koju ćeš skupo platiti”, sikće sav zajapuren Puharek. “Budeš ti, bezobraznik, dobil ednu za uho!”, ubacuje se i profesor Balašević. Puharek seda za sto, iz ladice vadi dopisnicu. “Koja je tvoja kućna adresa? O ovoj nečuvenoj drskosti biće obavešteni tvoji roditelji.” Prilično utronjan kažem mu: “Pavlova ulica, broj 1.” Lažem, u stvari, stanujem u Železničkoj ulici. Upisuje adresu na dopisnicu. “A sad, marš da te moje oči ne vide, neka tvoji roditelji traže drugog profesora”, završava Puharek. Pomislim: ova budala ne zna da ja nemam roditelje, u stvari, pravi se da ne zna da su deportovani na Goli otok, gde im se izgubio svaki trag. Ili je stvarno ubeđen da mi je deda Titurel otac. Ali za Puhareka nije ništa čudno da neko pravi decu i sa sedamdeset ili osamdeset godina. Pakujem violinu i već za nekoliko sekundi sam na ulici, šunjam se kao štakor po mraku uz zid, ispod prozora muzičke škole, da me slučajno neko ne vidi. Sa druge strane ulice je moja osnovna škola. Uvek je tako kada izađem iz muzičke, sa violinom ispod miške. Postoji opasnost da me primeti neko od starijih učenika osnovne škole, da budem predmet njihove zabave, surove, naravno. Nije problem fizičko iživljavanje, ali mogli bi da mi razbiju instrument. Šta ću onda?

Sutradan, kada se u podne vratim iz škole, nervozno pritiskam zvonce na vratima, nestrpljivo isčekujući da se pojavi dedina krupna prilika. Uvek sam živeo u strahu da će deda Titurel iznenada nestati i da ću ostati potpuno sam, bez igde ikog. Inače, ponekad mi se priviđa kako nema ni muzičke, ni osnovne škole, sredinom ulice teče neki potočić kojim gacam. Kada najzad stignem u Železničku ulicu, vidim da je naša kuća nestala, na njenom mestu zjapi velika crna rupa, sama praznina, ali što je najgore, nema nigde ni deda Titusa, nestao je. Sam sam, potpuno sam, na čitavom svetu. Sada je ipak sve na svom mestu, ali vrata se ne otvaraju. Uspaničeno pritiskam kvaku, vrata su u stvari otključana, odahnem, ulazim i vidim deda Nerej kako stoji u kuhinji. U ruci ipak drži onu dopisnicu. Namrgođen kaže: “Šta je ovo?“ Ćutim, pokunjen. “Dobro, šta si rekao, profesoru Puhareku, hoću to da čujem iz tvojih usta?” “Pa, rekao sam mu da je moj razredni, iako je štajerska konjina, pametniji od njega”, odgovaram snebivajući se. Jedan trenutak koji je dug kao večnost, deda ćuti zagonetno, a onda iznenada eksplodira, prasne u gromoglasan smeh, ludački se smeje da se sav kuhinjski nameštaj trese, stolice igraju. I ja počinjem da se smejem i naš smeh se prepliće, dedin bas-bariton i moj kontra-tenorčić postepeno prelaze u duet kao u nekoj Rosinijevoj komičnoj operi, pevamo topeći se od zadovoljstva i ne znamo da smo, u stvari, već odavno mrtvi, da prebivamo u podzemnoj galeriji nekog drevnog grada koji je potonuo u dubine. Iako, do kraja taj naš veseli duet kao da se pretvara u neku tugovanku. A i ručka nema, ali ne marim. U špajzu me čeka ementaler i crna čokolada.

Slobodan Tišma rođen je 1946. u Staroj Pazovi. Studirao je književnost u Novom Sadu i Beogradu. Krajem šezdesetih učestvuje u novosadskoj “Tribini mladih” i u studentskom listu Index u kojem uskoro postaje urednik U to vrijeme, a i kasnije, između ostalog kao pokretač, tekstopisac i kreativna energija sastava Luna i La Strada, te član umjetničke skupine KOD, bavio se konceptualnom umjetnošću i rock glazbom. Živi u Novom Sadu. Objavio je četiri knjige: Marinizmi (1995.), Vrt kao to (1997.), Blues diary (2001.) i Urvidek (2005.) za koju je dobio nagradu Stevan Sremac. Priče su mu prevedene na talijanski i makedonski jezik.