Razgovarali smo s filozofom, književnikom i lijevim misliocem u povodu gostovanja u Novom Sadu
Alain Badiou gostovao je 14. januara u Novom Sadu, u organizaciji Edicije Jugoslavija i Studentskog kulturnog centra iz Novog Sada na sceni Ujvideki Sinhaz. Održao je predavanje O obaveznosti pozorišta, sažimajući ideje iz njegovog značajnog eseja Rhapsodie pour le théâtre (1990.), i govorio o svojoj novoj knjizi Platon, Država, remake.
Večeras ste govorili o teatru, čitali smo na sceni odlomak iz vaše drame Crveni šal koju ste pisali 1982. U to vreme upravo ste završili i objavili Teoriju subjekta koja uz Biće i događaj pretstavlja jedno od vaših značajnih filozofskih dela. Možete li povezati ova dva pravca vašeg rada, nekako situirati vaše ideje o svetom Pavlu, teatru i teoriji subjekta?
Zapravo postoje tri verzije tog komada. Prva verzija je završena 1982. godine, druga je završena 1984. a treća pre javnog čitanja u Lionu 1989. godine koje je upriličio reditelj i prijatelj Antoan Vitez. Druga verzija komada, za razliku od prvobitne, mnogo manje referira na aktuelnu političku situaciju u Francuskoj, manje eskplicitno se poziva na marksizam, više je metaforična, lirična i poetična ako hoćete, to je prva razlika. Drugo, struktura joj je jednostavnija, prva verzija ima mnogo više likova, mnogo više glasova. Pojednostavljivanje i uopštavanje, to je razlika između verzije iz 1982. i onih kasnijih. Mi smo bili na početku jednog novog političkog razdoblja i mislim da sam zato menjao i komad, nova situacija je bila loša, tu nije bilo realnog napretka, ali se pomaljalo nešto novo.
Teorija subjekta koja je, kako i sami kažete, moja prva značajna filozofska knjiga uz Biće i događaj i Logiku svetova, komponovana je od seminara koje sam držao 1970-ih godina i pripada prethodnom političkom razdoblju. Ona, za razliku od komada, nema veze s otvaranjem novog političkog razdoblja. To su suštinski politički vrlo različita razdoblja. Teorija subjekta je zaista revolucionarna filozofska knjiga koja pripada razdoblju od 1968. do 1978. godine, takozvanim "Crvenim godinama", dramski komad pripada periodu koji sledi posle toga kad nastupa reakcija, "Crnim godinama". Zato je komad toliko drugačiji: on je kreativan i afirmativan, u njemu možemo pronaći i jednu melanholičnu liniju. Komad je potraga za novim političkim putem s idejom da je jedan period definitivno završen. Politički 20. vek je završen i mi sad treba da učinimo nešto sasvim novo, ali ne znamo precizno šta. I zato sam se obratio Pavlu kao figuri. Bilo je potrebno pronaći novi način političkog delovanja.
Pravi vernik je protiv pukog poštivanja Zakona
Kako je došlo do vašeg obraćanja ličnosti i učenju svetog Pavla i kakvo je vaše čitanje njegovog teksta?
Moj interes za svetog Pavla traje već dosta dugo, ali ne za njega kao religioznu figuru. Ja Pavla vidim kao velikog aktivistu i shodno tome kao velikog borca. Pored toga pronašao sam i filozofske razloge da se ineteresujem za njega jer kod njega pronalazim osnovnu ideju Događaja. Jer Jevanđelje je u krajnoj liniji opis jednog Događaja, i to ne toliko Hristovog raspeća koliko njegovog Uskrsnuća. Događaj čiji subjekt je Uskrsnuće. Kod Pavla mi imamo jednu fabulaciju, ne direktan opis, ali to nije najvažnije, već da se život kompletno menja jednim događajem, jednim natprirodnim događanjem koje je neka vrsta poziva da se bude nešto potpuno drugačije.
Druga tačka o kojoj Pavle govori, a koja me zanimala, je kako biti veran Događaju, kako sagledati taj preobražaj, to novo, kao subjekt koji je već na strani Događaja. Jer to je bilo veoma blisko mojim filozofskim vizijama koje afirmišu mogućnost konstruisanja nove Istine kao događajne, mogućnost menjanja života, mogućnosti postajanja istinskim subjektom uvek u formi vernosti Događaju. I na kraju Pavlova definicija hrišćanskog subjekta je da je hrišćanski subjekt onaj koji je veran Događaju Uskrsnuća. A biti veran događaju Uskrsnuća je u izvesnom smislu i neka vrsta vlastitog uskrsnuća zato jer postajete novi čovek u svetlosti te vernosti jednom posebnom neponovljivom Događaju. Treća ideja koju sam našao u Pavlovim spisima je ta da svi ti procesi ne mogu biti svedeni samo na puko poštovanje Zakona. To je čuvena Pavlova kritika Zakona. Jer, kako je on definiše, ako želite da postanete dobar čovek, da se promenite tako što ćete poslušati Zakon, ne možete ostati verni Događaju Uskrsnuća. Zakon je uvek isticanje neke razlike, neke posebnosti i deo je klasičnog tradicijskog obrazovanja, ali ako zaista želiš da postaneš novi subjekt, ne možeš to postati samo konformizmom poštovanja Zakona. Da rezimiramo, prvo, važno je mesto Događaja u stvaranju mogućnosti promena i postajanja novim čovekom, ne na individualnom planu, već na planu subjekta, dakle novog hrišćanskog subjekta, drugo, sama organizacija života koja se vezuje za vernost Događaju, a ta vernost je uvek proizvod neke odluke, a ne mehaničkog kretanja, i treće, da Spasenje ne može biti redukovano na moralizam u ordinarnom smislu i puko pridržavanje pravila Zakona. Zbog tih stvari za mene Pavle predstavlja neku vrstu paradigme rađanja novog subjekta.
U vreme kada ste pisali knjigu Sveti Pavle – zasnivanje univerzalizma, je li vam bio poznat tekst nedovršenog scenarija Pjera Paola Pasolinija o ovoj ličnosti?
Naravno, čitao sam taj tekst u vreme dok sam razmišljao o Pavlu. To je veoma interesantan tekst jer Pasolini transponuje priču o Pavlu u situaciju savremenog društva. To je umetnički manir koji ne želi da Pavla svede na staromodni lik iz prošlosti. Pavle je naš savremenik što precizno znači da on predstavlja tu mešavinu Događaja i odluke, to je zanimljiva i dalekosežna teza jer sa stanovišta Pasolinija Pavle predstavlja pitanje organizacije, jer pored vernosti Događaju kao lične odluke treba organizovati zajednicu u vernosti Događaju. To je neka vrsta lenjinističkog pitanja kako organizovati mase da budu verne Događaju revolucije. U tom svetlu Pavle se konfrontira s pitanjem organizacije crkve koja je za Pasolinija predstavljala neku vrstu represivne i konzervativne organizacije. Veoma često se misli da je Pavle otac crkve kakva jeste, ja mislim da to nije sasvim tačno. Pavle je, istina, pisao pisma crkvenim zajednicama. Postoji takođe i ideološka rasprava između Pavla i Petra da li u hrišćanstvo treba primati pagane i na koji način, gde je Pavle zastupao radikalno internacionalističku poziciju da Događaj uskrsnuća nije događaj samo za Jevreje, već da je to univerzalni događaj što je mene veoma zanimalo kao pitanje univerzalizma. Ali nema jasnih indikacija da se Pavle bavio organizacijom crkve, to su mnogo više pisma jednog borbenog aktiviste drugim borbenim aktivistima. On je mnogo više borbeni aktivista koji se bavio pitanjem kako različite ljude i žene, robove i slobodne, bogate i siromašne, ljude koji pripadaju različitim kulturama i geografijama, ljude na različitim mestima, dovesti do iste subjektivne odluke vernosti događaju, nego samom organizacijom institucije crkve.
Pavle je prihvatao žene kao ravnopravne članice crkvene zajednice i zato su priče o njegovom antifeminizmu preterane, kod njega prvi put imamo ženu kao figuru vere. Oko njega je bilo mnogo žena i on ih je tretirao kao potpuno jednake, jednake u borbenom aktivizmu za novu crkvu, za novu vernost, i to je dalo jedan novi oblik delanju i jedan novi borbeni kvalitet. Ali mislim da je pitanje crkvene organizacije mnogo složenije pitanje i, mada je njegov koncept o jednakosti u hrišćanstvu između Jevreja i rimskih građana prevladao, ne može se reći da je on isključivo uticao na formiranje crkvene institucije. Pavlov diskurs je daleko od antisemitske optužbe za bogoubistvo, taj stav prisutan je u evanđelju sv. Jovana, ali kod Pavla ga nema. To je zato jer proces Isusovog pogubljenja Pavla ne zanima, njega zanima jedino uskrsnuće.
Istina nije tek stvar pojedinca
Da li bi se moglo reći da je vaše viđenje učenja svetog Pavla, vaš koncept iznesen u knjizi o njemu, pogodan za formiranje novog revolucionarnog subjekta?
U knjizi sam tvrdio da je Pavle zapravo kreirao aktivistički, militantni subjekt. Ali ima tu jedna veoma važna tačka. Istina mora biti shvaćena kao lično ubeđenje, kao naše suočavanje. Ako ne govorite o tom pravom licu, ako ne pokušavate da to ubeđenje koje je istina izrazite, vi zapravo prljate pravo realno lice istine. Pavle je bio protiv ideje tajnog, skrivenog lica istine koje se otkriva samo posvećenima, i preko kojeg se samo posvećeni spašavaju, to je čist egoizam i u krajnjoj liniji greh. Vi morate svedočiti o tom pravom licu istine, nositi ga kao ubeđenje u životu, pretvoriti u svoja svakodnevna dela. I morate uvesti funkciju zakona, ali zakona dobročinstva i solidarnosti sa zajednicom preko koje se može dizajnirati vlastito spasenje. Zato je Pavle kreirao koncepciju istine kao aktivistički koncept suočavanja s događajem, a ne kao psihološki ili personalni vid uverenja.
Biste li nam pojasnili koncept univerzalizma koji razvijate u knjizi?
Tu postoji jedan odlučujući momenat. Do Pavlovog vremena religiozna uverenja su se uglavnom odnosila na grupe, imali ste grupu grčkih bogova i grupu koja u njih veruje, isto tako i persijskih bogova i u krajnjoj liniji i Jevreji su bili grupa koja veruje u jednog Boga, ali odeljena od drugih. Pavle tu čini radikalni rez. Univerzalne istine, su, naravno, postojale i pre njega. Postojao je oblik univerzalizma i u kineskoj i grčkoj misli. Tako da je to zasnivanje, zasnivanje jedne eksplicitne koncepcije univerzalizma. Tačnije bi bilo reći da je uobličavanje univerzalizma kao takvog, u tom slučaju, uobličavanje jedne nove koncepcije o tome šta sâm univerzalizam jeste.
U čemu se sastoji ta nova koncepcija? Nešto je univerzalno ako prevazilazi već uspostavljene razlike. Mi imamo razlike koje nam se čine apsolutno stabilne. U kontekstu tih razlika, znak da imamo neku novu istinu je to da te razlike postaju beznačajne. Tako da imamo apsorbovanje evidentnih razlika u nešto što je iznad tih razlika. Pavle jedino kaže da nešto što je realna razlika u okvirima ovog sveta postaje nevažno u svetlu novog događaja. Tako da tu nemamo promenu vrednovanja u kojoj dobro postaje loše ili loše postaje dobro. Tu se radije radi o nečemu što je, kao kod Ničea, iznad dobra i zla.