Kad uljem iz motora lokomotive izmažeš tur svojih najboljih farmerki, izgledaš kao da si se usrao, crno je i lepljivo. Mogu da vidim koliko je crno, iako je mrak. Stojim u svinjcu i pokušavam da obrišem ulje nadlanicom, neprirodno nagnut preko ograde, ali mi se lepi za kožu, a onda nemam gde da obrišem ruke. Smejali bi se, još kako, Ris Dejvis i Kristijan kad bi mogli da me vide sada. Ne znam zašto sam obukao najbolje farmerke. “Uvek obuci čiste gaće”, govorila je moja majka, “za slučaj da doživiš neku nesreću”. Govorila je gaće čak i kad je mislila na pantalone. Ona vam je, znate, feministkinja. A ionako niko ne bi ni primetio da li ja nosim gaće ili ne nosim. Onaj Džoni Mentol iz naše ulice je u školi pričao da su mu policajci svakog dana plaćali da uveče ovuda traži komade prstiju i parčiće creva, pre nego što ode kući na večeru. Ako voz to može, da ti istranžira crevca kao boraniju, ko će da primeti jesi li imao tragove kočenja na farkama? Još mogu da čujem kloparanje voza koji se udaljava, mada je to možda samo moja mašta. Izdaleka, iz grada, dopire pesma pijanih ljudi, ali ovde bliže meni čuju se cvrčci – čuje se onaj prodorni zvuk za koji mislite da postoji samo u američkim filmovima i to da bi vam nagovestio da će se desiti nešto užasno – e, on stvarno postoji. I toplo je. Čak je i noću još uvek toplo i ja dahćem kao pas. Siguran sam da sam zbog ovog vremena ovako jebeno lud. U svakom slučaju, živ sam; osećam kako mi krv struji kroz vene tako da je sve bilo gubljenje vremena. Zaboravite sve, eto šta vam je činiti. O, hoćete da znate sve o tome, naravno da hoćete. Radoznala ste vi đubrad. U redu, ispričaću vam, a onda ću ja zaboraviti sve, a vi možete da učinite isto. I samo upamtite ovo: ne ponosim se time. To bi trebalo da razjasnimo na samom početku. Čitav događaj je jebeni teret. (To vam je nova reč, teret. Pronašao sam je jutros među očevim stvarima.)
Sve je počelo u četvrtak uveče, ali leto traje već čitavu večnost, čini mi se godinama, na svim kafeima i prodavnicama voća u gradu tende su spuštene, miris roštilja lebdi u vazduhu i nikada ne nestaje. I oseća se miris planinskih vatri, stabala koja se drobe i nestaju u čeljustima uskovitlanog talasa narandžastih plamenova. Mi smo bili u Bulhu, na samom ulazu u šumski predeo. Tu se nekada nalazio ram za penjanje i par ljuljaški napravljenih od posečenih stabala. Više ničega nema, ali mi i dalje odlazimo tamo, mi i jebači u kolima i kombijima. Sedeo sam na izletničkom stolu, noge su mi visile preko ivice i lepo sam mogao da zavirim u Holin top kad bi se nagnula napred na klupi, njena koža boje kafe oblikovala je dve savršene, čvrste sfere, nalik bilijarskim kuglama, ili ručkama ormara, stvarale su simetrična ispupčenja na crtežu na njenoj majici. Pila je kupinu, plastičnu bocu prislonila je na usne, ljubičasta tečnost pljuskala je gore dole. Zatražio sam malo. Ne bih inače – stidljiv sam, jezik mi se obično zaveže, ali usta su mi tada bila suva i ispucala od sunca. Da, rekla je, ali kad sam joj vratio bocu obrisala je rub krajem suknje kao da imam SIDU. A Kristijan i Ris Dejvis Džon Dejvis, oni su imali pune šake kamenčića, bacali su ih na eskorte koji su prolazili tuda zaglušujući nas zvucima tehno muzike. Ljubomorni su, na kola i stereo sisteme, ali jebeš tu dens muziku, ja sam vam za Metaliku. (Nemojte im to reći.) Usput, to mu je pravo ime, Ris Dejvis Džon Dejvis, prvi deo po nekom tamo gej velškom pesniku, drugi po njegovom ocu, izvršiocu oružane pljačke, trenutno zaključanom u zatvoru Svonsi. Svaki put kad bi neko prošao pored nas, kamionetom ili motorom, rešetka koja je postavljena na putu da bi se sprečio prelazak stoke zvonila bi pod točkovima. Tako je Kristijan došao na ideju o prevrtanju krava. Samo što nismo mogli da idemo da prevrćemo krave pošto kravu možeš da prevrneš jedino kada spava, usred noći, a i onda bi trebalo nas desetorica da je pomerimo, tako da je Holi morala da smisli nešto bolje.
“Hajde da podmetnemo požar!” rekla je.
“Ne budi glupa“, rekao sam joj. “Trebalo bi da budemo ponosni na ovu planinu, Hol. U Engleskoj nemaju ovakve planine. A i tako ćeš ubiti svu prirodu.“
“Prirodu!?“ rekla je. Prevrnula je očima okrećući se prema Džejmi i Angarad. “Pa nije ti to jebena Amazonska kišna šuma, Mete“, rekla je. Baš ume da bude krava kad hoće, vidite. “Hajdemo devojke“, rekla je i lakim zamahom ruke sklonila kovrdžavu kosu s lica. “Gde ima vatre, čega još ima?“
“Vatrogasnih kola?” reče Džejmi.
“Tačno. Vatrogasaca. Pravih muškaraca!” S tim rečima ona potrča prema drveću, drmusajući onim svojim dupencetom u teksasu prema nama. Devojke su pošle za njom, a onda su momci pošli za devojkama. I tako sam ostao sam. Sa Sarom.
Sara, Džejmina mlađa sestra s cerebralnom. Nije ona abnormalna, niti ružna, samo je malo debela i stalno se ljuljuška napred nazad, i jedna ruka joj je zgrčena zbog čega izgleda kao da sve vreme sebi radi nešto seksualno. Ali je pametnija nego što joj Džejmi priznaje čak i u trenucima kada joj ona njena velika zelena žvakaća guma izlazi iz usta i sakriva joj celu facu. Ja samo nikad ne znam šta da joj kažem – kako da započnem razgovor. Nespretno sam joj se nasmešio i pokušao smehom da prekinem tišinu. Ostali smo tako, ona je sedela na šakama i toliko glasno žvakala žvaku da sam mogao da čujem kako joj pljuvačka prska po ustima dok nije stigao jedan vatrogasac s gustom kratkom crnom bradom. Kako nije mogao da popne kamion na planinu, razmicao je paprat u plamenu ogromnom peckalicom za muve. “Dođi i uzmi me, ti seksi jebaču“, vikala mu je Holi, krijući lice iza jednog stabla. Tada sam pošao kući.
U petak ujutru, na portabl televizoru u kuhinji videli smo apel Vatrogasne službe doline Rimni upućen deci da prestanu da podmeću požare na planinama. “U devet od deset slučajeva u pitanju je podmetnut požar“, grmeo je muški glas. “Deca sa šibicama.“ Dugme za pojačavanje ne radi, znate, ili mora da bude pojačano do daske, ili mora da bude bez tona. “To su klinci, je l da?“ rekla je moja majka naginjući se nad cediljku za posuđe, s crvenom kariranom krpom naguranom u visoki, providni cilindar. “Uvek sam mislila da požare izazivaju komadići stakla koji ostanu u travi. Može to da se desi kad je toplo, zar ne?“ Moj otac ju je ignorisao, stajao je na pola metra od tiganja, prevrćući kobasice svojim profi hvataljkama. Odustala je od guranja krpe u čašu i isprala mehuriće pod mlazom hladne vode. Odgledao sam ostatak saopštenja kašikom trpajući koko pops u usta, mleko oko kuglica bilo je žućkasto i slatko. “Planine su suve kao barut“, rekao je čovek, “i zato vas molimo da im se ne približavate sa šibicama. Dok mi gasimo podmetnuti požar, u gradu možda gori nečija kuća.“ Setio sam se izraza bespomoćnosti na licu vatrogasca, oblivenog znojem među papratima, dok mu Holi traži da je pojebe. Znao je da ćemo čim on ode ponovo podmetnuti požar pa će morati da se vrati, da se opet znoji. Otvorio sam jednu od plavih vežbanki iz engleskog koje je otac pregledao za kuhinjskim stolom, pre nego što je ustao da pripremi doručak i pročitao modernu verziju Hamleta nekog klinca. Tekst je bio sranje, ali sam pronašao dve nove reči: psihodrama i nekromantija.
Kasnije, u kući Risa Dejvisa, njegova majka je još uvek brisala povraćku sa plastičnih stolova pivnice, a njegov otac još uvek bio u zatvoru, Kristijan i Ris su, dakle, pili jeftino crno vino iz tetrapaka. “Mete“, rekao je Kristijan, ispuštajući džojstik plej stejšna na tepih. “Holi je sinoć pokazala sise.“
“Ne, nije, jebo te“, rekao sam.
“Jebo te, jeste i ti si to propustio,“ rekao je.
“Ne, nije“, rekao je Ris.
Ponudili su me vinom, ali nisam hteo. Otišao sam u kuhinju i preturio sve u potrazi za čokoladom gospođe Dejvis. Imala je čokolade k’o govana, krila ju je od Risove sestre u staroj kutiji za ručak gospodina Dejvisa, ispod kutije za escjag presvučene tekstilnom imitacijom pletenog pruća.
“Ja je ionako ne bih karao“, govorio je Kristijan kad sam se vratio. “Ona je jedna naduvana kučka. Ona je jedina na završnoj godini koju nisam karao i ne želim da je karam. Ona je frigidna, ne?“
Nisam znao šta znači frigidna, ali sam u mislima pribeležio sebi da bi trebalo to da saznam i još sam pribeležio sebi da ne zaboravim da pojebem neku devojku pre nego što ljudi počnu da misle da sam gej.
“Zamisli sve te nove devojke kad upišemo tehničku!“ rekao je Kristijan. Za mesec dana trebalo je da pođemo u Tehničku. Kristijan je hteo da postane vodoinstalater. Njegov otac mu je rekao, dok je neki zatvorski čuvar stajao u blizini, da će ako postane vodoinstalater uvek imati para. Čudno, jer je gospodin Dejvis bio vodoinstalater, a ipak je pokušao da opljačka garažu koja radi celu noć naoružan štapom koji je stavio u crnu kesu. Kristijan i ja, mi smo planirali da upišemo za KV zidare jer je nastavnik profesionalnog usmerenja rekao da je to dobar smer.
“Devojke iz crkvene škole će krenuti u isto vreme, a nijedna od njih nema usku picu“, rekao je Kristijan. “Džoni Mentol mi je rekao, sve su kurvetine.“
Ja sam se naginjao kroz prozor i posmatrao stariju ženu iz susedne kuće kako hrani svoju kornjaču zelenom salatom. Još uvek je bilo jako toplo, ali ona je nosila aran džemper1 krem boje. Pitao sam se postoji li negde posao koji podrazumeva prikupljanje reči za rečnik ili nešto slično, ili kurs na kom te nauče da sviraš bubnjeve kao Tomi Li pa da mogu, nakon solaže, da bacim palice u vazduh i onda ih uhvatim zubima jer nešto nisam nalazio da me cigle i devojke s velikim mindžama preterano uzbuđuju. Odmotao sam čokoladu, ali se već bila istopila.
Te noći smo opet bili na planini, stajali smo na krovu stare čuvarske kućice i gledali odozgo na grad i grupice žena koje su poput čiča-gliša hodale prema pabovima, sve sa opekotinama od sunca i u preterano uskim pantalonama i sandalama sa zlatnim kaišićima, muškarce u farmerkama i ispeglanim košuljama. Holi, Angarad i Džejmi, one su stigle novim putem jer su vodile Holinog kolija na povocu. S druge strane puta je farma, znate, i na njoj jedan ovčar, beo, s crnim flekama oko očiju, nalik na pseću pandu. On laje kad primeti drugog psa i ne prestaje da laje dok farmer ne pređe put da nam kaže da odjebemo pre nego što zapuca. Taj vam je ubeđen da svako ispod osamnaest samim tim što diše, već čini nekakav gnusan zločin. I tako smo propustili priliku da zavirimo u Holinu tanku pamučnu bluzu dok prolazi ispod nas. Sara je stigla pet minuta posle njih, gegajući se preko padine, njene debele bele butine su se presijavale, kratka žuta kosa poskakivala joj je na debeloj, ružičastoj glavi. Nekakva interna zajebancija trajala je između Kristijana i Risa, i Angarad, i Holi i Džejmi. Izgledalo je kao da namiguju jedno drugom, ili se obraćaju jedno drugom, ali im iz usta nisu izlazile reči. Učinilo mi se da sam video kako mi Kristijan iza leđa daje drkadžija signal, ali sam to odbacio kao halucinaciju zbog sunca koje je bilo tako jebeno vrelo. Onda je pas počeo da kašlje.
“Holi, nešto nije u redu s tvojim psom“, rekao sam. “Mislim da umire.“
“Odvedi je do brane“, rekla je Holi zato što misli da sam joj ja nekakav personalni asistent, spušten na planetu da se stara o njoj. Odveo sam psa do brane, gledao ga kako lapće ljigavu vodu, a kad sam se vratio, svi su bili nestali. Navikneš se na takve stvari kad si profesorov klinac, tvoji prijatelji nestaju da bi bez tebe pušili cigarete ili duvali lepak i kanistere s aerosolima.
Prošlo je sat vremena dok nisam smislio šta da joj kažem i čak i tada nisam rekao ništa. Naduvala je ogroman balon; krajičkom oka sam s mesta na kom sam sedeo na travi pored nje video kako raste. Uperio sam prst pravo prema njenom licu i probušio ga. Na trenutak, sve je zamirisalo na sveže jabuke. To me je navelo da je poljubim. Jednostavno sam je oborio na zemlju i poljubio je, širom otvorenih očiju dok su mi se njene sitne plave oči smešile odozdo. U njenim ustima žvakaća guma imala je više ukus cidera. Pronašao sam njene sise ispod debele majice, ali one nisu imale nikakav oblik. Čitav grudni koš bio joj je kao nekakav stari kontinentalni jorgan, sav mekan i grudvast ispod navlake. Nastavio sam da je ljubim, moji prednji zubi udarali su o njene. Nije pomerila ni mišić, samo je ležala tamo i izgledala kao da je zabavljam. Kada mi se njen žbun našao u ruci, kada sam osetio grube i oštre stidne dlake, primetio sam da me pas čudno gleda, njegove smeđe oči zurile su niz duguljastu njušku. Sredio sam Sarinu odeću najbolje što sam mogao i pobegao odatle mirišući svoje prste i misleći da je ta epizoda završena.
U subotu ujutru, sutradan, Kristijan, Ris Dejvis i ja sedeli smo na uličnom pločniku bacajući u vazduh novčiće od dva i pet penija. To vam je glavna ulica, znate, prema gradu. Kada je sunčano, mi prosto sedimo tamo i gledamo žene kako idu u kupovinu u pamučnim haljinama, gurajući kolica s velikim, ćelavim bebama. Naša ulica izgrađena je tokom ugljene groznice, kaže moj otac, s naše strane, na uzvisini, sagrađen je niz malih kuća za rudare i njihove porodice, a preko puta niz većih kuća s baštama ispred za rukovodioce i nadzornike rudnika. Džoni Mentol je sedeo na svom tremu sa sunčanim naočarima, pijuckao pivo, zubi su mu bili žuti i ružni. Neko je, nekoliko metara dalje, farbao ulazna vrata i slušao soul muziku s portabl radija, Dajanu Ros ili takvo neko sranje. Veliki voksol kavalijer boje burgunca skrenuo je u našu ulicu, kretao se sporo kao starac na brdu, a onda se zaustavio pored nas i ja sam ugledao Džejmi na zadnjem sedištu sa zabrinutim izrazom lica, oči su joj bile sićušne i upale. Iz kola je izašao njen otac, visok širok čovek koji je izgledao kao Tom Bejker u Doktoru Huu i podigao Kristijana za kragnu njegove najbolje kangol majice jer mu je on bio najbliži. “Silovao si moju ćerku, ti mali drkadžijo“, rekao je. Želudac mi se prevrnuo u utrobi i sav se uvrnuo. Pogledao sam Džejmi kroz zatamnjeno staklo na kolima, ali mi je ona okrenula potiljak, gledala je Džonija Mentola. On je bio ustao i sada je gledao u nas; limenka piva se klatila u vazduhu na pola puta do njegove brade. Džejmin otac udario je Kristijana u stomak, pametan potez koji niko od nas nije video, ali smo svi znali. “Pogledaj se – ti prljavi jebeni pedofile“, rekao je Risu Dejvisu Džonu Dejvisu i pljunuo na pločnik pored njegovih nogu. “Neće proći mnogo, a ti i tvoj ćale ćete zajedno doručkovati, je l’?“ rekao je, ali ga nije ni pipnuo. Mene je podigao za uši, za uši. Srce je prestalo da mi kuca tad i sva mi se krv iscedila. Ne znam kud je otišla, ali sam osetio kako otiče. “Jesi li to bio ti?“ rekao je, i udario mi glavu o zid kuće. “Jesi li mi ti silovao ćerku, ti bolesna mala pizdo?“ Mogao sam da osetim kako nestajem u njegovom stisku kada sam čuo Džejmi kako viče. “Ajde. Ajde tata, uđi u kola.“ Čuo sam kako je zalupio vrata za sobom, ali taj zvuk nije doneo ni najmanje olakšanje.
“Jebo te, sav si pobeleo“, izgovorio je Ris gledajući me nakon što je automobil boje burgunca već najmanje dva minuta bio van naše ulice.
“I ti si“, rekao sam, iako nisam mogao dobro da ga vidim. Jedino što sam stvarno video bilo je jarkožuto svetlo sunca, ali sam mogao da zamislim kako mi se Džoni Mentol ceri s druge strane ulice. Mislio sam, ako je štap u kesi isto što i oružana pljačka, onda bi činjenica da imaš kitu, uz poljubac i loše “vatanje“ mogla da se kvalifikuje kao silovanje. Pokušao sam da izgledam zbunjeno koliko i Kristijan i Ris dok smo se gledali, bledi i zanemeli i pokušao sam da polako dođem sebi.
Nikada mi to nije sasvim pošlo za rukom. Moji roditelji su te večeri otišli u gradsku skupštinu da gledaju predstavu o nekom matorom piscu koji umire od tuberkuloze. Ja sam otišao u šetnju. Prošao sam kroz dvorište opšte srednje, iako sam tri meseca ranije, nakon ispita, mislio da to više nikad neću uraditi. Nisam imao snage da podižem stopala, ali se u isto vreme činilo da se ona podižu sama od sebe. Celom dužinom staze za trčanje razmišljao sam o Sari. Pokušavao sam da razmišljam o rečima, ali jedine koje su mi dolazile u glavu bile su one koje su zajedno s mlazom gorke pljuvačke izašle iz usta Toma Bejkera, bolesni i pedofil i silovanje. A ispod tih reči mogao sam da vidim Saru na travi, kako mi se smeši, sa suknjom zadignutom uz debele noge. Nije bilo šanse da je to bilo silovanje, ili čak zlostavljanje, jebem mu, smešila mi se i ima četrnaest godina, nije dete. Nisam pedofil. Džejmi ima šesnaest i pušila je kurac polovini sela, to sam govorio sebi. Ali što sam duže gledao tu sliku, to se više njen osmeh pretvarao u grimasu, kao kad predugo posmatraš Mona Lizu i ona je počinjala da drhti, šake su joj se njihale na zglobovima. A onda sam se našao ovde, na pruzi, na leđima, šine su mi se usecale u tetive kolena i donji deo leđa. Nisam bio siguran da želim da umrem. Ne, nisam želeo da umrem. Barem ne zauvek, samo dok sve ne prođe, dok se sve ne zaboravi. Setio sam se časova geografije na kojima je profesor pričao o fizici zato što je, u stvari, bio profesor fizike i mi smo se dosađivali i gledali ovamo na prugu i pričali o tome koliko je ljudi ovde poginulo. Kristijan je ispričao da se jedna žena vezala u crnu kesu i otkotrljala se na prugu kako, kad voz naiđe, ne bi mogla da ustane i pobegne. Ja to nisam morao da radim. Ostao sam savršeno miran. Nisam čak ni pljeskao komarce koji su me ujedali po licu. Kad je voz naišao, klik-klak ritam zaledio me je u mestu. Samo sam zatvorio oči. Kada sam ih ponovo otvorio, voz je bio otišao, prošao drugim kolosekom pravo pored mene i isprskao mi noge crnim uljem. Sada ne znam da li sam hrabar, ili samo glup. Nije lako imati šesnaest, znate, i nije tako lako umreti.
S engleskoga prevela Tanja Brkljač