Da pljeskavica nije bila tako ogromna, i da je nisi zalio nizom ljutih rakijica, stvari bi se večeras potpuno drukčije odvijale. Na primer, sada bi s autentičnim oduševljenjem slušao Dagmar; njene dirljive egzistencijalne pustolovine iz neke donjesaksonske vukojebine urezivale bi ti se duboko u srce. Sinoć ti je, za večerom, rekla da je ishrana najzanemareniji aspekt evropskog identiteta. Nazasita proždrljivost, govorila je Dagmar punih usta, osnovni je postulat savremene evropske civilizacije.
Nema ničeg goreg, razmišljaš sada, nego što je večera s piscima.
Ti si peti.
Muka ti je. I to na klasičan evropski način.
Sediš tamo iza bine, ukrućen kao mužik na ruskoj zimi, iako je leto. Leta su u Vojvodini varljiva; večernji sumrak cepa se kao ofucana košulja, a to čoveka može da zavede. Tvoji prsti grčevito stežu nogu stolice. Očaj može biti i plemenit i uzvišen; to ti je sada jedina uteha.
Još četvoro Evropljana ispred tebe.
Dagmar se, opijena sopstvenim spisateljskim trijumfalizmom, upravo sručila na stolicu pored tebe. Značajno ste se pogledali, puni obostranog odobravanja i razumevanja.
Napetost se pojačava. Možeš čuti svaki najmanji zvuk; škripu stolice ispod tebe, teško disanje iz Dagmarinih usta, pritajeno kašljucanje iz publike. Sinoć ste svi bili prilično dobro raspoloženi. Neko je neprestano zbijao šale o nekakvom mamutu. Jadna, blesava životinja!
Sada je na redu neki stariji tip iz Rumunije. Melodija njegovog glasa zvuči ti opojno poput zvuka harfe pod blagim nebom. Opisuje predeo koji ne možeš potražiti u svojoj duši.
Kako vreme leti! Sad si već treći.
Nemoj više jesti pljeskavice pre nastupa na književnim festivalima. Tako će osećaj da nisi baš pri svesti nestati sam od sebe. Loše plaćena vernost rečima ne tiče se literature, to ti je jasno.
Ponestaje vremena.
Drugi si.
Na bini je flamanski autor; u sećanju ti ostaje njegova rečenica: Prema mesijanskom marksizmu, protivrečnosti kapitalizma vremenom će postati očigledne i dovešće do njegovog sloma; sve što možemo da uradimo jeste da čekamo.
Čekaj. Još malo, sad će. Pa, ti, zapravo, obožavaš književne festivale.
Neka se na bini sve odvija polako, kao da ti se jebe za ceo svet. Javna čitanja zaoštravaju smelost ambicija kojih si se potajno već davno otarasio. Trenutno želiš da je sve ovo iza tebe. Kasnije bi mogao s Dagmar na pljeskavicu, razmišljaš. U stvari te njeni stavovi o evropejstvu ipak zanimaju. Možda je to i zato što ne želiš da znaš šta zapravo jesi.
Treba još malo pričekati.
U tom momentu, tik pre nego što će te pozvati na pozornicu, instinktivno tražiš njenu ruku. Hvataš se za njen užareni, znojavi dlan, kao da će Dagmar biti ta koja će te izbaviti iz ove smešne patnje. Večernji sumrak, zaogrnut rečima i rečenicama; slika prirode zaljubljene u monotonu lepotu; slika Dagmar, te severnjačke muze, iz koje lagano teku dugačke rečenice o evropskim mamutima, o donjesaksonskoj transcendenciji, o noćnom provodu u Kikindi.
Sada si ti na redu. Osećaš stisak njene ruke. Kao da se opraštate.
Zatim stupaš na binu i čitaš prve rečenice: Ne sekiraj se za mene, Dagmar, sve će biti u redu. To su samo reči.
Sa slovenskog prevela Ema Mimica.
Matjaž Brulc
(1976.) slovenski je književnik, povjesničar umjetnosti, kustos i novinar. Objavio je dvije zbirke priča Diznilend i Kakor da se ne bi zgodilo nič, kao i zbirku pesama Balade za psa in prhljaj. Osvojio je nekoliko nagrada za najbolje kratke priče. Kao predstavnik Slovenije uključen je u antologiju Best European Fiction 2015.