John Zerzan  

Uzroci i značenje Prvog svetskog rata

Po rečima Jana Patočke, Prvi svetski rat je bio “strahovit, ali, u izvesnom smislu i kosmički događaj” koji je označio prekretnicu u istoriji Zapada i imao daleko najveći uticaj na sve kasnije događaje ovog veka.

Kada je reč o njegovim uzrocima, skoro sve rasprave vodile su se oko stepena odgovornosti različitih vlada, u smislu njihove savezničke pripadnosti (s jedne strane Trostruka Antanta Engleske, Francuske i Rusije, a s druge Trojni savez Austrougarske, Nemačke i Italije) što je za ishod, tvrdi se, moralo imati svetski rat. Druga fokusna tačka jeste marksistička teorija imperijalizma, koja se zadovoljava tvrdnjom da je međunarodno rivalstvo u potrazi za novim tržištima i izvorima sirovina neizbežno vodilo u svetski rat. Unutrašnji uzroci su privlačili začuđujuće malo pažnje. Čak i kada bi se to dogodilo, ta istraživanja su, u manjoj ili većoj meri, samo promovisala nove predrasude.

Uzroci rata su ovde istraženi u svetlu društvenih pitanja i njihove dinamike; izneta je teza da je naglo uvećanje pretnji upućenih sistemu dominacije bilo sasečeno izbijanjem rata, tim najvažnijim kontrarevolucionarnom udarom u modernoj svetskoj istoriji. Ako je avgusta 1914. preokret zapravo bio odložen, jasno je da su uobičajeni osvrti (u ovom slučaju, Deborovi) na “duboka društvena previranja pokrenuta Prvim svetskim ratom” u osnovi pogrešni.

Neki posmatrači su, skoro usput, govorili o prevazi nekontrolisanog i nepredvidljivog nasilja širom predratne Evrope kao o možda najrečitijem znaku dubokog nezadovoljstva unutar jednog nesređenog društva. To se moglo primetiti u najvećim nacijama, ali i u drugim sredinama. Na primer, Alevi je bio iznenađen činjenicom da su generalni štrajkovi u Južnoj Africi i Irskoj 1913. godine “čudno i neočekivano presekli sporove između Engleske i Holandije oko prekomorskih zemalja, kao i one između protestanata i katolika u Irskoj”. Berghan je primetio da su Tursku i Austrougarsku “ugrožavali kako socijalni, tako i nacionalistički revolucionarni pokreti”. Sazonzova knjiga Reminiscences govori o iznenadnom izbijanju pobuna u Konstantinopolju, kao i o jermenskim radikalima iz partije Dašnak, za koje je bilo “teško reći” da li su više protiv Turske ili za dizanje revolucije kod kuće. A memoari Pjera van Pasena govore o slomu društvenog mira u predratnoj Holandiji: “Zajednicu je ispunio neki novi duh. Pre svega, radnici iz brodogradilišta više se ne vraćaju kući u malim grupama ili sami. Oni sada marširaju… i pevaju, svi do jednog, pevaju dok im se pluća ne raspuknu, toliko glasno da se prozori tresu. Šta se to desilo s tim momcima?”

Umesto analize te rečite pozadine, predstojeći rat je obično bio trivijalizovan fokusiranjem na ubistvo austrijskog nadvojvode Franca Ferdinanda, a karakter i trajanje klanice koja je usledila lažno su prikazani kao iznenađujući ishod. Nijedan od tih pristupa tumačenju uzroka rata ne može da izdrži strožiju analizu događaja.

Naprotiv, srpski militant koji je pucao na habzburškog nadvojvodu nije prosto gurnuo Evropu u rat; to se vidi pre svega po činjenici da je između junskog atentata i avgustovske mobilizacije prošlo šest nedelja. Zeman je o tome pisao: “U svim evropskim prestolnicama reakcija na ubistvo habsburškog prestolonaslednika bila je mlaka i graničila se s ravnodušnošću. Ljudi nisu obraćali mnogo pažnje; na berzi jedva da je zabeležen neki potres.”

Kada je reč o “iznenađenju” u pogledu dužine i vođenju samog rata, treba naglasiti da je rovovski rat – zaštitni znak Prvog svetskog rata – bio sve samo ne nov. Budući da je bio primenjen pre punih pedeset godina u američkom Građanskom ratu, na Krimu i u Palevni (1877.–78.), kao i u rusko-japanskom ratu 1904.–1905., ne treba da čudi što su ga vojne vlasti predviđale. U šest tomova svog dela Budućnost rata, Ivan Bloh je naglašavao rovovsku borbu i totalnost modernog rata; o tom delu se raspravljalo u vladajućim krugovima tokom 1890-ih. Pažljivije istraživanje zapisa iz tog vremena dovodi nas do teze da je rat bio potreban zbog pražnjenja nagomilanih tenzija, što je zahtevalo da se njegov oblik i trajanje prilagode potrebi za iskorenjivanjem radikalnih mogućnosti.

L. T. Hobhaus je pisao da su se unutrašnji problemi u Evropi stalno zaoštravali, što je stvorilo opšte osećanje uzbune: “Katastrofa iz 1914. bila je (...) vrhunac perioda potresa i napetosti.” Slično tome, Štefan Cvajg je pisao o izbijanju rata: “Ne mogu to da objasnim drugačije, osim tim viškom sile, tragičnom posledicom nagomilane unutrašnje dinamike… koja sada teži nasilnom olakšanju.” Razmere i uslovi rata morali su biti takvi da potisnu taj izazov užasom i očajem, koji su se širili s ratišta i pomračivali um Zapada 20. veka.

Iza početne vrednosti rata u promovisanju centralizacije i institucija vlasti, mogu se sagledati mnogo krupniji ciljevi. Po Velsovim rečima, “svi pokušaji da se život učini srećnijim i neprestano obogaćuje bili su nasilno prekinuti i možda potpuno zaustavljeni”. Pre početka četvorogodišnjeg ubijanja, sve je podrhtavalo od iščekivanja i želje za velikom promenom, što ne treba mešati s buržoaskom ideologijom pozitivizma, okoštalom i suvoparnom, koja je takođe bila predmet napada u javnom životu.1

Jad i beda monotone, uniformne svakodnevice industrijskog društva i Veberova anticipacija sve veće birokratizacije, zaista su bili opipljivi. U isto vreme, pred takvom stvarnošću levičarska ideologija je delovala sve istrošenije. Rat je pružio mogućnost bekstva, kako od svakodnevnog života, tako i od šanse za njegovo prevazilaženje. Do 1914., sve ono što je u marksističkoj viziji moglo biti oslobađajuće bilo je na izdisaju; s ratom je bio zbrisan i anarhizam, koji se do tada, po rečima Lorensa Lafora, “neodoljivo nametao”.

Da bismo istražili opštu unutrašnju krizu i načine na koje je ona bila uspešno skrenuta i poništena Prvim svetskim ratom, pažnju smo usmerili na nekoliko zemalja – idući, iako ne tako strogo, od onih manje razvijenih, do Nemačke i Engleske.

AUSTROUGARSKA Čin koji je eliminisao nesuđenog cara Austrougarske sigurno nije bio netipičan: ruski premijer Stolipin je ubijen 1911., španski premijer Kanalehas 1912., a grčki kralj Đorđe 1913. – da navedem samo najpoznatije žrtve. U stvari, bilo je nekoliko pokušaja atentata na članove habzburške kraljevske porodice u godinama neposredno pred rat i makar još jedan na Franca Ferdinanda, pre onog koji je izveden čuvenog letnjeg popodneva 1914. godine. Upadljivo je bilo da je nadvojvoda došao u posetu Sarajevu na godišnjicu Kosovske bitke, nacionalnog praznika nemirne vazalske nacije habsburškog carstva. Slična provokacija bila bi poseta nekog člana britanske kraljevske porodice Dablinu na, recimo, Uskrs 1916. godine. Možda bi u prolazu trebalo napomenuti da je opšta saglasnost o liku iz te i drugih balkanskih drama – o mladom nacionalisti (tačnije, nacionalističkom studentu) – ukazivala na suviše predvidljiv kliše. Valijani je uočio obnavljanje anarhističkih veza i uticaja u Srbiji i Bosni, pri čemu je danas jasno da ubistvo Franca Ferdinanda nije bilo isključivo nacionalistički motivisano. Ali, za rat je uvek bio potreban dobar izgovor, naročito kada su neprijatelji države njeni sopstveni građani; sarajevski odmetnik je bio kao stvoren za potrebe uzdrmanog režima.

Latifundijski sistem feudalnog raspolaganja zemljom, u kombinaciji s čisto zelenaškim oblikom kapitalizma, bili su povod za vrlo snažnu revolucionarnu dinamiku koja je prevagnula nad nacionalističko-separatističkim težnjama prisutnim u višejezičnoj imperiji. U drevnoj prestolnici je zavladala dekadentna klonulost, kao odraz posustale vladavine; lajtmotiv bezbrojnih dela bila je čudna atmosfera koja je vladala u Beču, osećanje da “nečemu očigledno dolazi kraj”. Hofmanstalova Elektra jadikuje, “Da li neko može propadati kao truli leš?” Njegov zapanujući komad, sa svojom vizijom propasti, savršen je artefakt carskog Beča. Tačnije, drama je bila više nego prikladna metafora za Evropu u celini, jer je izražavala opsesivnu potrebu za krvoprolićem izazvanu strahom od smrti.

Prema Normanu Stounu, “zvanični krugovi u Austrougarskoj su procenjivali da je opšti evropski sukob njihova jedina alternativa građanskom ratu”. Zato je ultimatum upućen Srbiji, posle ubistva Franca Ferdinanda, bio samo izgovor za rat s Rusijom i taj opšti sukob. Srbiji je bio objavljen rat, što je izazvalo uključivanje Rusije, uprkos tome što je ultimatum bio prihvaćen; prema tome, kapitulacija Srbije, koja se u Beču uzdizala kao “blistava diplomatska pobeda”, nije značila ništa. Ogromna težina austrijskih unutrašnjih problema zahtevala je rat i mnogo šire oslanjanje na njenu najistureniju školu građanskih vrlina, habzburšku vojsku. 

Od kritičnog značaja za uspeh te taktike bila je organizaciona hegemonija masovnih marksističkih partija nad radničkom klasom. Socijaldemokratska partija Austrije, najizopačenija frakcija evropske levice, zapravo je bila posvećena očuvanju monarhije i njenoj reorganizaciji na federalističkim osnovama.

Odmah po izbijanju sukoba, rat je bio predstavljen kao nužna odbrana od pretećeg istočnog čudovišta, Rusije. Naravno, levica je u parlamentu glasala za rat i odmah donela ratne mere protiv obustava rada i drugih oblika neposlušnosti. Iako su neki Česi položili oružje kada im je bilo naređeno da ga okrenu protiv Rusa, neprijateljstva su izbila bez većeg otpora. Ali, kao što napominje Artur Mej (Arthur May), “ozlojeđenost i nezadovoljstvo među trupama” počeli su da se šire svega nekoliko meseci posle “ozbiljnog rasplamsavanja” ratnih sukoba.

Pobune zbog oskudice u hrani bile su uobičajene. Tokom 1915. i do kraja 1916. proširile su se do srca Beča. Profesor Jozef Redlih je u svoj dnevnik zapisao da je stanovništvo delovalo zadovoljno kada je u oktobru 1916. jedan odmetnuti socijalista ubio premijera Štruka (Strugkh). U međuvremenu, Socijaldemokratska partija je bila potpuno posvećena “saradnji svih klasa” i organizovanju velikog broja mirovnih skupova – ali, ne antiratnih, nego usmerenih na odvraćanje masa od narušavanja “mira u kući”.2

S narodom koji se iscrpljivao i krvario tokom četiri godine apokalipse, vlast je bila sačuvana i posle kolapsa imperije, zahvaljujući njenim preostalim službenicima. Socijaldemokrate su nastavile da igraju glavnu ulogu, zajedno s jednako antirevolucionarnim demohrišćanima. Vladali su Austrijom narednih 15 godina, na način koji je po mnogo čemu podsećao na Vajmarsku republiku, taj posleratni uvod u nemački nacionalsocijalizam. U Mađarskoj je posle šest meseci socijaldemokratske vladavine usledio birokratsko-totalitarni pokušaj Bele Kuna i njegove Mađarske Sovjetske Republike (s Lukačem kao komesarom za kulturu); četiri meseca tog lenjinističkog neuspeha bila su dovoljna za dolazak Hortijevog režima i dvadeset pet godina reakcije. 

U slučaju Rusije, rat nije sprečio izbijanje revolucije, ali mamutske razmere njegovog pustošenja diktirale su trenutnu deformaciju te revolucije – pobedu boljševičkog projekta. Klasna struktura ruskog društva pod vlašću Romanova bila je suviše nagrižena da bi izbegla propast; Zeman je pisao o “zapanjujućoj lakoći kolapsa ruske dinastije.” Ali, neviđena destrukcija i patnje miliona boraca i civila sami po sebi su onemogućili celovitu i vitalnu revoluciju.

Austrougarska objava rata maloj, slovenskoj Srbiji pružila je Kremlju šansu za jedva uspešni početni odgovor i opšti poziv na oružje; panslavizam, a ne carizam, bio je poslednji ratni akord koji je režim osuđen na propast mogao uspešno da izvede. Rat Rusije s Japanom bio je očigledan pokušaj preusmeravanja unutrašnjih previranja u mirnije, patriotske kanale; poraz je pokrenuo revoluciju iz 1905. Godine 1914., samo je pobednički rat mogao oživeti neku nadu u održavanje status quo. Da je rat bio odložen “samo još neko vreme”, pisao je nemački princ fon Bulov, “u Rusiji bi izbila revolucija, za koju su svi uslovi postojali još od smrti Aleksandra III., 1894. godine”.

RUSIJA Od 1909. razni međunarodni incidenti i krize, uglavnom u Severnoj Africi i na Balkanu, redovno su izbijali i skretali pažnju evropskih naroda s rastuće društvene krize. Širom Evrope, vlasti su u tom periodu neposredno pre rat svuda bile u defanzivi. Rusija nije bila izuzetak: od 1909., ako ne i ranije, slabljenje države bilo je upadljiva konstanta. Do tada su sećanja na represiju posle 1905. već bila izbledela, tako da je, prema Tejloru, “raspoloženje fabričkih radnika ponovo postalo revolucionarno”. Nezadovoljstvo je raslo sve brže i zbog reakcionarnih mera režima posle ubistva Stolipina 1911. godine. Kada je radnike iz rudnika zlata u Leni napala vojska, taj divljački čin ne samo da nije zastrašio potlačene, nego je širom Rusije pokrenuo novi talas radničkih pobuna. U poslednje dve predratne godine, krivulja društvenih nemira je samo rasla; sve je govorilo da bi samo još jedna godina mira sigurno donela nove i još ozbiljnije nemire.

Edmund Vilson je primetio da je “1913. i 1914. usledio talas štrajkova veći čak i od onog iz 1905.”. Do proleća i početka leta 1914., pokret – koji su posebno snažno inicirali radnici na naftinim poljima u Bakuu i fabričke radnice iz Petrograda – “ponovo je doveo proletarijat na barikade”. Kao što je to jezgrovito izrazio Arno Majer, “u prvih sedam meseci 1914., nemiri u industriji, uglavnom politički motivisani, dostigli su nezapamćen intenzitet”. Prema tome, kada je u avgustu zagrmelo oružje, to je označilo početak nečega što je bilo sve samo ne neizbežno.

Rat za spas potlačenog i ugroženog slovenstva, pokrenut s velikim entuzijazmom, uskoro je počeo da posrće. Meriel Bjukenon je u biografiji svog oca, britanskog ambasadora u Rusiji, sa žaljenjem primetila “kako je kratkotrajan i slabašan bio taj duh posvećenosti i samopožrtvovanja, koji su brzo smenili očaj, nestrpljenje, klonulost i nezadovoljstvo”. Često je navođena i žalopojka državnih ministara iz sredine 1915.: “Jadna Rusija! Čak se i njena vojska, koja je nekada tresla svet grmljavinom svojih pobeda… sada sastoji samo od kukavica i dezertera!” S masovnim štrajkovima iz januara i februara 1916. građanski mir je bio nepovratno slomljen.

Anarhistički talas se brzo proširio tokom rata i trajao neko vreme, uprkos opštem iscrpljivanju u džinovskom krvoproliću i razočaranju zbog Kropotkinovog proratnog stava. To konformiranje s državnom vlašću, koje je po širokom mišljenju smatrano za izdaju načela, zapravo je bilo stav većine ruskih anarhističkih ideologa, posebno onih iz Moskve. Kapitulacija vrha vodila je ka velikom uspehu sindikalizma među antiautoritarcima, jer to bila “praktičnija”, manje “utopijska” ideologija. Još jedan momenat koji je oslabio radikalnu perspektivu.

Kropotkin je, kao i Rudolf Roker, rat objašnjavao konkurencijom oko tržišta i kolonija, ignorišući, zajedno s marksistima, drastičnu unutrašnju dinamiku u korist eksterne, mehanicističke etiologije. Njegovi neumorni pozivi trupama Antante da pobiju što više svojih protivnika iz redova Centralnih sila, podsećaju na Marksa i Engelsa, za koje ste uvek mogli biti sigurni da će u nekom ratu uvek podržati onu “progresivniju” državu.

Kolaps vladavine Romanovih u martu 1917. pokazao je da duhovna iscrpljenost proletarijata još nije bila tolika da bi jednoj uveliko prevaziđenoj dinastiji dala još malo vremena. Lenjin – koji je bio zatečen svakim revolucionarnim ustankom u Rusiji – mogao je sredinom 1917. proceniti da će raspad privremene vlade uskoro biti stvarnost. Njegova pobeda u toj iskrivljenoj dimenziji i kasniji uspeh boljševičke kontrarevolucije suviše su poznata priča da bismo je ovde detaljno razmatrali.

ITALIJA Italija, uzburkana još od 1890-ih i prve decenije 20. veka, dočekala je predratne godine u velikoj neizvesnosti. Propaganda u prilog osvajanja i ekspanzije nije uspela da skrene pažnju potlačenih klasa sa suštinskih pitanja; na izborima 1913. samo je troje nacionalista ušlo u parlament.

Nekoliko meseci pred rat izbili su štrajkovi i pobune širokih razmera, koji su početkom leta kulminirali Crvenom nedeljom. Tokom demonstracija anarhista i republikanaca, u gradovima duž jadranske obale došlo je do nasilja; tokom tih nedelju dana 1914. nemiri su se brzo proširili u generalni štrajk i pobune u seoskim područjima. K. L. Karsten je opisao neke detalje: “U Romanji i Markeu, u centralnoj Italiji, izbili su nasilni, revolucionarni ustanci. U mnogim manjim gradovima proglašene su republike, a na gradskoj većnici u Bolonji istaknuta je crvena zastava. Policajci su bili razoružani; mnoge kasarne su bile pod opsadom.”

Stanovništvo je, u manirima i metodama, pokazivalo anarhističko, autonomističko raspoloženje, koje je našlo odraz u antiratnom stavu cele levice. U tom trenutku, sindikalističko otkriće mita o naciji izgledalo je beskrajno daleko; niko nije mogao, na osnovu nekih praktičnih pokazatelja, predvideti da će se nacionalistički sindikalizam pojaviti samo godinu dana kasnije. Preovlađujući stav o neutralnosti je otkazao savezništvo Italije s Austrougarskom i Nemačkom, a rat je izgledao kao suviše rizično sredstvo za izbegavanje onog klasnog – makar neko vreme.

Do proleća 1915. sve velike evropske nacije bile su u ratu već pola godine, s Italijom koja se, uprkos opštem otporu, brzo približavala ambisu. Prijatelj fon Bulova je maja te godine pisao “kako mu je (italijanski) ministar unutrašnjih poslova rekao da na plebiscitu rat ne bi prošao”. Zeman je, takođe maja 1915., primetio da je “Rim došao na ivicu građanskog rata.” U igru su ubačeni spoljni elementi, s plaćenim demonstrantima i proratnim skupovima nasuprot onim neutralističkim, koji nisu imali nikakvu policijsku zaštitu, pri čemu su bili i na udaru žestoke proratne štampe. Procene Renela Roda i drugih koji su tvrdili kako su primetili spontani ratni entuzijazam, bile su umnogome pogrešne.

Sredinom maja torinski radnici su proglasili generalni štrajk, a Socijalistička partija je razmatrala svoj stav o naizgled neposrednom ulasku Italije u rat. “Sve fabrike su bile zatvorene, a sve javne službe potpuno paralisane. Štrajk je bio totalni, među svim kategorijama radnika”, pisao je Mario Montanja u svojim memoarima, koje navodi Džon Kamet. On zatim nastavlja: “Svekoliko gradska radnička sila okupila se ispred Radne komore i onda, bez pozivanja govornika, krenula u spori marš prema Prefekturi da bi protestovala protiv rata”. Usledile su borbe, ali štrajk se završio 19. maja, usled izolovanosti i demoralizacije izazvanih odbijanjem Partije da podrži tu nezavisnu inicijativu. U međuvremenu, “revolucionarni” sindikalisti su istupili kao prva frakcija italijanske levice koja je podržala ulazak rat, s tvrdnjom da se ne sme dozvoliti da reakcionarna Austrija pobedi progresivnu Francusku. Italija je ušla u rat 23. maja 1915. godine.

Musolinijev radikalno desni zaokret, na vrhuncu te krize, bio je izraz snažne frustracije izazvane pasivnošću i izdajama levice. Čak je i mladi Gramši imao prolazne simpatije za Musolinijev novi proratni stav i njegovu zgađenost pasivnošću koja se nametala proletarijatu. Opoziciona ideologija i njeni vodeći zagovornici počeli da se odriču pokreta, što je samo utrlo put još nazadnijim metodama za izokretanje klasne energije. Izgledalo je da su svi putevi koji vode napred potpuno blokirani, tako da je bilo sve manje alternative onom koji je diktirao rat.

Đampero Karoči je bio među onima koji su primetili da je posle tri i po godine rata “većina radnika i deo seljaka (posebno onih iz doline reke Po, Toskane i Umbrije)” i dalje “žudela za revolucijom”. Ali, preovlađujuće posleratno nezadovoljstvo je više naginjalo strepnji i pesimizmu.

Okupacija fabrika u jesen 1920. bila je pravi izraz stanja proletarijata izneverenog i blokiranog stavom levice i izmučenog ratom. Uprkos ogromnim razmerama okupacija, industrijalci i vlada su prosto pustili da neartikulisani pokret ide svojim tokom, bez mešanja države. Istina, početkom septembra njegov prividni trijumf je izazvao određenu uzbunu. Ali, sve umorniji i konfuzniji radnici su mirno ostali u fabrikama pod kontrolom sindikata i levičarskih partija; “komunističke vođe nisu pokazivali nikakvu inicijativu”, izveštavao je Anđelo Taska. Nemirni i zabrinuti okupanti nisu videli kako bi mogli proširiti svoje delovanje, niti su u toj tački imali energije da stvore nove oblike borbe. Osvajanje doslovno svih industrijskih postrojenja u Italiji – da ne spominjemo masovno preuzimanje zemlje – jednostavno se ugasilo, ostavljajući za sobom osećanje totalnog poraza. Musolinijev uspon na vlast usledio je dve godine posle tog fijaska.

Novije istorijske analize, posebno ona A. Džejmsa Gregora, ukazivale su na upadljiv kontinuitet između sindikalizma – te najmilitantnije frakcije italijanskog socijalizma – i fašizma, s ratom kao suštinski važnim prelaznim periodom. Musolinijeva karijera, od aktiviste i glavnog teoretičara sindikalizma, do zagovornika i arhitekte fašizma, uz posredovanje Prvog svetskog rata, samo je jedna od tih veza. Sindikalizam, a zatim nacionalistički sindikalizam, obezbedio je nastupajućem fašizmu glavni socijalni i ekonomski sadržaj. Prva, ali sigurno ne i jedina, zajednička crta je masovna mobilizacija na industrijskoj osnovi. Suština fašizma, u tom periodu uspona, bila je, po Gregoru, “proizvod sindikalističkog načina razmišljanja, sindikalističkog sentimenta i sindikalističkih ubeđenja”. (…)