John Zerzan  

Uzroci i značenje Prvog svetskog rata

FRANCUSKA Krajem 19. veka francuski socijalisti i anarhisti utopili su se u politički mejnstrim kroz kontroverze oko odnosa vlasti prema Drajfusu, oficiru optuženom za špijunažu. Republikanski tabor je prigrlio nove elemente, čija je integracija otvarala nova pitanja; u drajfusizmu prepoznajemo prvi oblik Narodnog fronta, tog rekuperativnog odgovora na reakciju, realnog ili prividnog.

Dugovi su bili brzo izmireni. Na zgražavanje onih sporijih, socijalista Mileran je kao prvi od svoje ideološke sorte ušao u vladu – koja je, uzgred budi rečeno, malo pre toga bila osramoćena finansijskim skandalom oko Panamskog kanala i među ministrima imala i generala Galifea, koljača iz vremena Komune. Ministar rata Mileran se pokazao kao jedan od najvećih šovinista među predratnim zvaničnicima, a kasnije mu se pridružio njegov socijalistički kolega Alber Tomas, ratni ministar naoružanja.

Nije nikakvo iznenađenje to što je takozvani revizionizam vodio u nacionalizam, kao ni činjenica da su taj pristup i prihvatanje izbornih metoda otuđili potlačene svojim sirovim oportunizmom. U stvari, bilo je mnogo znakova velike nezainteresovanosti za politiku; Klemansoov program društvene reforme u sedamnaest tačaka iz 1906. nije imao nikakvog odjeka u narodu. Počela je akutna kriza kabineta, delimično zbog činjenice da su "besni" s krajnje levice sve više otežavali marksistima saradnju s levim centrom. Oron Al je potvrdio da se pokret radničke klase, pet godina pre 1914, sve više udaljavao od parlamentarizma ka radikalizmu. Neposredno pre toga, Sorel (marksistički teoretičar i istoričar) upozoravao je uobičajeno ljutitim tonom: "Proletersko nasilje, lišeno svakog kriterijuma, mere i oportunizma, može ugroziti sve naše napore i nadjačati socijalističku diplomatiju."

Ali čak su se i u okvirima ortodoksnog političkog manevrisanja pojavile pretnje postojećem poretku – moglo bi se dodati, poretku na čiju su propast ukazivali neprestani finansijski skandali. Kada je u martu 1914. žena ministra finansija ubila urednika časopisa Figaro, ta atmosfera je dostigla vrhunac.

Aprilski izbori, čije je glavno pitanje bio zakon iz 1913. o trogodišnjem vojnom roku, imali su za ishod, po rečima Alfreda Kobana, "najmiroljubiviji parlament koji je zemlja ikada videla".  Zakon o regrutaciji bio je glatko odbijen, što je značilo potpuni neuspeh kandidata nacionalističke desnice.

Albreht-Kar, Tejlor i drugi pisali su o tom udaljavanju od militarizma, u vreme kada je Francuska, po rečima fon Bulova, "bila jedina zemlja u Evropi u čijim je pojedinim uticajnim krugovima, a ne u narodu, bilo opravdano govoriti o 'ratnoj groznici'".  Princ Ličnovski, nemački ambasador u Engleskoj, dao je još potpuniju sliku u svom dnevničkom zapisu od 27. aprila, u kojem je opisivao "duboko pacifističko raspoloženje" francuskog naroda i teškoće koje su vlastima stvarali unutrašnji problemi.

Aprilsko glasanje je, prema Kobanu, "dokazalo da je čak i uz postojeće međunarodne tenzije francusko javno mnjenje bilo duboko miroljubivo i neagresivno".  Predsednik Poenkare u junu je bio prisiljen da imenuje levičarsku vladu premijera Vivijanija. Prvi zadatak je bilo povlačenje zakona o regrutaciji; međutim, radikalski i levičarski poslanici su se složili da ne vrše pritisak u tom pravcu, u zamenu za maglovita obećanja u vezi sa zakonom o prihodima, što je bila očigledna izdaja.

Kada je početkom avgusta izbila ratna kriza – a Žana Žoresa, doajena francuske levice, ubio šovinistički fanatik – Vivijani je bio taj koji je u ime cele levice pozvao na jedinstvo nacije; u trenutku kada su se svuda održavale spontane antiratne demonstracije, on je govorio kako "u ozbiljnim okolnostima, kroz koje zemlja prolazi, vlada računa na patriotizam radničke klase".

Rastuća borbenost proletarijata ulivala je strah. Dok je tokom 1890-ih bilo na stotine malih, lokalnih štrajkova, samo 1913. bilo je ih je 1.073, u kojima je učestvovalo oko 250.000 radnika. Deo razloga za uzbunu bili su razmeri i istrajnost štrajkova, u čemu se mnogi videli "simptome dubokog nezadovoljstva i bolesti društva". Štrajkovi poštanskih i telegrafskih radnika u Parizu doveli su u pitanje lojalnost državnih službenika, dok su štrajkovi poljoprivrednih radnika za posledicu često imali pobune i spaljivanje gazdinskih kuća.

Radikalne tendencije u sferi rada ne mogu se u značajnijoj meri pripisivati predratnom sindikalizmu. Sindikalistička ideologija je neko vreme bila privlačna zbog svog odbijanja dogme o socijalističkom reformizmu, ali, prema Sternsu i drugima, nije bilo pozitivne korelacije između sindikalističkog rukovodstva i nasilnosti štrajkova. U stvari, sindikalistički vođe su morali da se rvu s nasilnim i spontanim štrajkovima, kao i svi drugi brokeri organizovanog rada. Njihove organizacije su igrale istu integrativnu ulogu, kao i ostali sindikati i pokazivale istu sklonost ka birokratizaciji. Kada je početkom 1910. godine počelo da se priča o "krizi sindikalizma", teško da se radilo o iznenađenju.

Teorija Gistava Ervea o totalnoj oružanoj pobuni protiv oficirske klase bila je veoma popularna tokom prve decenije 20. veka. Eli Alevi je primetio kako su se te ideje, "samo što su bile skovane, proširile kao šumski požar u mnogim zemljama izvan Francuske". Dodao je da su uoči rata one i dalje "harale među francuskim trupama".

Erve, urednik La Guerre Sociale, pozivao je da se na ratnu mobilizaciju odgovori revolucijom. Budući da je sve više postajao socijalistički državnik, po izbijanju rata je poništio svoju antiratnu karijeru preklinjanjem da bude primljen u vojsku. Ako se vratimo na Vivijanijev govor na Žoresovoj sahrani, primetićemo ne samo brzo isparavanje internacionalističke retorike, nego i koliko je ona, dobrim delom, oduvek bila tanka. Mladi sinovi nacije su odmarširali u rat, ostavljajući za sobom sramne levičarske kontradikcije s osećanjem olakšanja.

Ipak, do kraja 1916. godine broj dezertera je dostigao 30.000. U proleće 1917. dezerterstvo su zamenile otvorene pobune, što je izazvalo pravu paniku u najvišoj vojnoj komandi. Na primer, na frontu u Šampanji pobunile su se cele divizije, koje su pozivale na svetsku revoluciju, ubijanje oficira i marš na Pariz. No iscrpljenost i osećanje uzaludnosti – izazvani džinovskim ratnim nasiljem – kao i dugačak spisak konfuzija i razočarenja iz predratnih godina, združili su se sa sindikatima i levicom u front za nastavak rata i očuvanje klasnog društva.

Francuska je bila grand mutiliée rata (velika klanica): 1.400.000 mrtvih ili svaki dvadeset četvrti stanovnik zemlje. Posle svega toga, u Francuskoj se nije mogla dogoditi ni posleratna parodija revolucije.

SJEDINJENE DRŽAVE Iako su Sjedinjene Države bile odvojene od evropskih tradicija i uslova, činjenice govore da je u periodu koji ovde istražujemo revolucija ili njeno nastupanje bilo svetski fenomen. Ako malo skrenemo s glavnog puta, primetićemo da se situacija u Americi u mnogo čemu podudarala s onom u predratnoj Evropi.

Henri Mej je zametio da su "po mnogim posmatračima, strasti i nasilje u predratnim godinama počeli da izbijaju na površinu na razne neobjašnjive načine". Kao i u Evropi, organizovana ideologija nije bila spremna za taj nagli zaokret. Pitoma Socijalistička partija počela je da slabi, posle vrhunca koji je dostigla 1912., a njena sindikalistička alternativa – Industrial Workers of the World (IWW) – skoro da nije imala nikakav uticaj.

Federalna komisija za odnose u industriji – koja je zasedala između 1910. i 1915. godine – zaključila je da je sindikalizacija pravi odgovor na nasilje, koje je, po rečima Grejama Adamsa, "ugrožavalo društvenu strukturu". Tu su preporuku – koja je sledila mišljenje da specifični industrijski sindikalizam IWW-a može doprineti stabilizaciji kapitalističkih odnosa u Americi – jednako bučno pozdravili kako0 umereni tako radikalni sindikalisti. U stvari su državno sponzorisani sindikati uspostavili kontrolni aparat naučnog upravljanja, pod okriljem Odbora za ratnu industriju i preživeli dovoljno dugo da nanesu ključne udarce najvećim posleratnim štrajkovima: u rudnicima uglja, čeličanama i u Sijetlu 1919. godine.

Džon Djui je predvideo da će s ratom "započeti javna kontrola", što je branio kao neophodan činilac socijalizacije. Međutim, ulazak Amerike u rat je zapravo odgovarao opštem raspoloženju; Žak Elil je zaključio da je učešće Sjedinjenih Država "moglo biti posledica samo ogromnog pritiska reklamne i ukupne propagande na ljudsku psihu".

Zeman citira jednog nimalo atipičnog, iako anonimnog istoričara: "Još uvek ne znamo – ili makar ništa bitno – zašto je Vilson doneo sudbinsku odluku o ulasku Sjedinjenih Država u Prvi svetski rat." Džon Hajem pruža prihvatljiv, iako suviše blag odgovor: "Možda je energično insistiranje na američkim pravima… trebalo da potisne gubljenje inicijative u sukobima oko unutrašnjih pitanja."

PROMENE U KULTURI Pre nego što razmotrimo situaciju u dve najrazvijenije zemlje, Nemačkoj i Engleskoj, nešto od dubine predratnog previranja – ali i njegove pacifikacije – možemo sagledati i kroz kratki osvrt na promene u kulturi.

Stravinski, čije je Posvećenje proleća bilo pravi izraz očekivanja novog doba, podseća da je nova muzika bila izrazito nadnacionalna, kako u kompoziciji, tako i po prijemu. Tačnije, između 1910. i 1914. nacionalizam se povlačio iz muzike, kao i iz drugih oblasti. U slikarstvu, pokret ka čistoj apstrakciji pojavio se istovremeno i nezavisno u nekoliko zemalja, u tih pet godina pre izbijanja rata. Kubizam, sa svojim hitnim preispitivanjem stvarnosti, bio je najvažniji i ubedljivo najsmeliji element moderne škole – uprkos čestim, ali i zabavnim optužbama da je, po rečima Rodžera Šatuka, bio "samo džinovska lakrdija nekolicine hašišara, revolveraša i poluizgladnelih žitelja Monmartra".

Nihilistički anarhizam Alfreda Žarija – pre svega iz njegovih komada o Ibiju – napravio je od njega jednočlani razbijački vod celu deceniju pre pojave dade. S Apolinerom, u poeziji, naročito Francuskoj, jasno se uočavaju nova sloboda i težnje. Ipak, sam Apoliner se može uzeti kao umetničko-istorijska metafora: pošto je između 1912. i 1914. dostigao svoj vrhunac, prijavio se kao dobrovoljac 1914. i bio ranjen 1916. godine. Njegova strast i spontanost isparili su pred naletom patriotizma i osećajem za umetničku disciplinu; umro je od posledica ranjavanja u glavu poslednjeg meseca rata, u novembru 1918. Apoliner neodoljivo podseća na lik Džeka iz Hemingvejevog romana Sunce se ponovo rađa, koji je tek u ratu postao muškarac.

Neposredno pred rat, grupa mladih šahista – kasnije nazvana "hipermoderna škola" – drastično je izmenila način i pravila igre, što je najdirektnije izrazio Đula Brejer: "Posle 1. P-K4, igra Belog zapada u agoniju". Taj ezoterični primer samo naglašava činjenicu da je u celoj kulturi, u svim oblastima, zavladao najsmeliji duh, koji je napadao sva ograničenja. "(U deceniji pre 1914.) bilo je ostvareno više slobode, otvorenosti i spontanosti nego u prethodnih sto godina", napisao je Štefan Cvajg u jednom osvrtu na to doba.

Rat je na najstrašniji način presekao to napredovanje. Prvi ratni poklič dade iz 1916. zapravo je bio njegov kraj, a modernistički pokret iz 1920-ih delovao je kao drama smišljena, posvećena i razvijena u predratnim godinama.

Neki aspekti futurizma – oni najviše antiburžoaski i bez izuzetka predratni – najavili su dadu kako sadržajno, tako i stilski (na primer, forma manifesta i njihov zapaljivi ton). Prema R. V. Flintu, "U posleratnoj dadi, futuristički entuzijazam je bio pacifikovan, introvertiran i sveden na ironiju."

Šatuk skreće pažnju na "raspadajući društveni poredak" i "sportsko grubijanstvo proletera" nadahnuto avangardom. Linija uticaja i energije verovatno je išla obrnutim smerom, ali je veza dobro uočena.

U romanu H. Dž. Velsa Džoun i Piter (Joan and Peter, 1918.), mlada generacija radničke klase je opisana kao "zgađena opštim mrtvilom i licemerjem." Pitanje koje je Pol Riker postavio više od 50 godina kasnije, "da li u današnjim kulturnim previranjima ima nečeg što odgovara suštinskom nezadovoljstvu u sferi rada?", savršeno se uklapa i u taj raniji period. Nezadovoljstvu radom odgovaralo je tehnološko ubrzanje iz perioda od 1914. do 1918. godine. "Napad na osobenost", u pravcu potpune standardizacije oruđa i zadataka, s ratom je dobio konačni, ključni podsticaj. Tada, da pozajmim frazu Zigrfrida Gidiona, počinje "doba pune mehanizacije od 1918. do 1939.".

Vratimo li se na kulturu, vidjet ćemo da je revolucija umetničkih formi jasno ukazivala na društvenu krizu – nije bila reč samo o pobuni protiv formalnih pravila.

Nemački ekspresionizam, vrhunac predratnog kulturnog revolta, nije težio samo napadu na konvencije već i izgradnji "utopijskog poretka ili možda pometnje, ali koja bi bila slobodnija i više obogaćivala život nego bilo šta od onoga što se moglo naći u razvijenom industrijskom svetu, koji je baš tada dostizao nove vrhunce", pisao je Hilton Kramer.

Rat je brutalno sasekao težnje i nevinost revolucionarnih umetnika. Posle svega, gorki ekspresionizam Georga Grosa i Ota Diksa izražavao je šok i razočarenje, kao i Dalijevi nadrealistički košmari. Književnost je drugi primer, sa istim ishodom: Eliot, Džojs, Paund, Jejts i mnogi drugi, bez izuzetka, javljaju se kao proroci raspadanja i smrti.

NEMAČKA Bizmarkova autoritarna socijalna država je tokom nekoliko decenija, do pred sam rat, dospela u stanje koje je bilo daleko od stabilnog. Dve godine sudskih procesa, povodom skandala Eulenburg iz 1907., razotkrile su intrige, ucene i iskvarenost koji su vladali u najbližem Kajzerovom okruženju, što je značajno narušilo ugled države. Hamburški kapitalista Balin je 1908. pred vladom govorio o "narastajućoj unutrašnjoj krizi", nadajući se da će smanjivanje poreza doprineti njenom ublažavanju. Ratna alternativa je predložena već u martu 1909: šef vojnog kabineta Linker je smatrao da je "spoljni konflikt poželjan" zato što bi to skrenulo pažnju nacije s "unutrašnjih teškoća".

Princ fon Bulov se prisećao "opšteg gunđanja" i to sažeo na sledeći način: "Ako se u Bizmarkovo vreme govorilo o 'zgađenosti carstvom', danas se govori o 'zgađenosti vladom' – što svakog dana dobija sve više osnova." Još zloslutnije, ali i preciznije je sledeće mišljenje koje je stiglo iz najviših krugova, takođe iz njegovih memoara: "Krajem 1912. do mene su stigli glasovi iz Dizeldorfa da je Kirdof, jedan od najvećih rajnskih industrijalaca... rekao da će za tri godine, ako se nastavi ovako, Nemačku zadesiti rat ili revolucija."

Krajem 1913. i početkom 1914. arogantno ponašanje nemačkih oficira prema civilima u Alzasu dovelo je do "incidenta Zabern", koji je, po rečima Kerolajn Plejn, izazvao "opšte zgražavanje". Veliko negodovanje javnosti je dovelo do toga da Rajhstag, iako donekle mlako, s 293 naspram 54 glasa donese rezoluciju o nepoverenju. Džejms Džerard je u tome video upozorenje vlastima i pisao kako je izgledalo da su Nemci "skoro bili spremni da se sami razoružaju".

Prema Džonu Filinu, trvenja u Zabernu jedva su doprinela produbljivanju unutrašnjeg razdora, koji je praktično već paralizovao celu zemlju. "Duh otpora prema proizvoljnom ponašanju vlasti postajao je sve snažniji." U tom kontekstu, pobuna pomoraca s broda S. S. Vaterland u Ohafenu, u proleće 1914., nosila je sličnu poruku. Odlučna i spontana akcija 1300 mornara dovela je do hitnog i bezuslovnog prihvatanja svih njihovih zahteva, što je podsetilo na pobunu u brazilskoj mornarici 1910. godine.

Artur Rozenberg je političke i socijalne tenzije u Nemačkoj opisao kao "tipične za predrevolucionarni period" i zaključio da bi bez rata iz 1914. "sukob između carske vlade i većine nemačkog naroda nastavio da se zaoštrava do tačke u kojoj bi nastala revolucionarna situacija". Kancelar Betman-Holveg se uoči rata žalio na nedostatak nacionalističkog žara u zemlji i jadikovao zbog "opadanja vrednosti" i "duhovnog srozavanja". Nastavljajući da se svom sekretaru Rajzleru žali zbog sklonosti vladajuće klase da "preterano brine zbog svake promene javnog mnjenja", svoju ratnu politiku je objasnio kao neophodno "okretanje mračnoj i najtežoj dužnosti".

U isto vreme, bilo je prilično jasno da ta narastajuća kriza, koja je zahtevala rat kao sredstvo za smirivanje, nije bila plod delovanja levice. Bezidejnost socijaldemokrata i njihovog milionskog sledbeništva bila je očigledna. D. A. Smart je 1913. pisao o "snažnom osećanju stagnacije u partiji"; Špengler je u uvodu za svoju knjigu Propast Zapada uporedo govorio o dolazećem svetskom ratu i "velikoj krizi (...) socijalizma". Prema tome, uopšte nije neosnovano tvrditi da su vladajući krugovi strahovali od sloma svojih pouzdanih protivnika – sigurno ne od same partije ili sindikata – posebno kada se ima u vidu pojava nekontrolisanog radničkog pokreta.

Gnev u industriji – na primer, u brodogradilištima – bio je u silovitom usponu i često se direktno sukobljavao sa sindikatima. Otuđivanje sindikalnog članstva, koje je obeležilo poslednju fazu rata, postajalo je sve izraženije: lokalne grupe iz industrija tekstila, boja i metala počele su da se odvajaju od centralne konfederacije.

Socijaldemokratska partija, funkcija sindikata, bila je verna sluškinja države. Njena podrška vladinom poreskom zakonu omogućila je ratnu alternativu, što je među proleterima moglo da izazove samo cinične komentare. Ostin Harison je 1914. to izrazio na poseban način: "Svakakvi ljudi su glasali za socijaliste; na primer, nemački bankari." Sklonost radnika k "iznenadnim, neorganizovanim" štrajkovima – koja je zbunjivala mnoge komentatore – naglašava tu kontradikciju, ali i njen preteći karakter.

Tokom jula, nekoliko partijskih vođa se srelo s Betmanom-Holevgom da bi preko njega uverili pruskog Državnog ministra u podaničku lojalnost levice: "Neće biti govora o generalnom štrajku ili sabotaži." Oslanjajući se na socijalističku tradiciju pravdanja rata naprednih sila protiv onih manje razvijenih, kao na nešto progresivno, "opozicija" i vlada su se složili da bi neprijateljski stav prema ruskom carizmu bio efikasan transparent za javnost.

Dok su kovali planove za očuvanje partijske mašinerije, socijaldemokrate su 4. avgusta 1914. jednoglasno podržali ratne kredite i u isti mah izdali saopštenje u kojem su naglasili kako imperijalizam neminovno podstiče rat i izričito odbacili svaku odgovornost za njega. Robert Luker je s pravom u tome video "duboko političko i moralno srozavanje (...) takvih razmera da je to daleko prevazilazilo zločine pojedinačnih lidera ili partija".

Početkom 1915. Roza Luksemburg je pisala da je "taj kolaps bio bez presedana u celoj dosadašnjoj istoriji". Ali, treba imati u vidu da je ona podržavala rat (što je opravdala neprijateljstvom prema autokratskoj Rusiji) doslovno godinama, sve dok javno mnjenje nije postalo većinski antiratno. Slično tome, nije bila među vođama ustanka iz novembra 1918., koji ju je oslobodio iz zatvora ili pobune Spartakovaca, koju je nevoljno podržala. Socijaldemokrate i sindikati su zajedno s vojskom delili odgovornost za podnošenje svih ratnih napora. Njihova policijska uloga je najviše dolazila do izražaja u pokušajima da se sve bezbednosne mere vojnih vlasti zaogrnu sve bleđom aurom "socijalizma", radi sprečavanja narodnog ustanka. Roza Luksemburg je 1916. pisala kako je "rat desetkovao rezultate četrdesetogodišnjeg delovanja evropskog socijalizma"; ali je prava istina da je rat te rezultate pokazao. I kao da im ta uloga u pokretanju i odbrani ratnog procesa nije bila dovoljna, socijaldemokrate su, kao delotvorni činilac državne vlasti koji je uspeo da preživi rat, u krvi ugušili sve neuspele posleratne pobune. To je, naravno, snažno utrlo put novim užasima. Lukač je pisao: "Bio sam svedok uspona fašizma u Nemačkoj i dobro znam da su mnogi mladi ljudi tog vremena prihvatili fašizam iz iskrenog gađenja prema kapitalističkom sistemu."

Ako se za trenutak vratimo u period neposredno pred rat, primetićemo da je 1914. zaista vladala iskrena "zgađenost". Ona je delimično izvirala iz nihilističkog nezadovoljstva prisutnog kod mnogih ljudi iz vladajuće klase. Hana Arent je, uglavnom među onima koji su delili ideologiju i standarde buržoazije, primetila opštu želju da "vide ruševine celog tog sveta lažne sigurnosti, lažne kulture i lažnog života". Ernst Jinger je s ushićenjem izražavao nadu da će sve do čega je elita toliko držala, cela kultura i tekstura života, nestati "u oluji čelika".

Na kraju, kada je odluka konačno pala, javilo se izvesno olakšanje. Rat je opustio nerve napete tokom dugih nedelja iščekivanja, da bi onda, očekivano, zavladali konfuzija i očaj.

U dnevniku Rudolfa Bindunga, mladog konjičkog oficira, već u oktobru 1914. nailazimo na doslovno celu lekciju rata: "Beskrajna sramota čovečanstva (...) Sve postaje besmisleno, čisto ludilo, užasna neslana šala naroda i njihovih istorija. (...) To je bio kraj svih srećnih svršetaka, kako u životu, tako i u umetnosti."

VELIKA BRITANIJA Nikada pre i u tolikoj meri kao u Engleskoj, neka vlast – ekonomska, politička, administrativna, vojna – nije dostigla tako visok stepen stabilnosti. Ipak, upravo na tom vrhuncu njena stvarna slabost je počela da se otkriva u sudaru s nesputanom i nepredvidljivom masovnom opozicijom, koja se pojavila u Engleskoj, kao i širom kontinentalne Evrope. Nema nikakve sumnje da je koheziji i integritetu nacionalnih država bio upućen snažan izazov.

Već sam spomenuo krize koje su od 1909. počele da izbijaju, pre svega, u Severnoj Africi i na Balkanu. "Međunarodna situacija" je počela da se sve više podudara s "unutrašnjim pitanjima", da bi na kraju dobila kvalitativni dodatak neophodan za prevazilaženje narastajućeg društvenog razdora. Krize iz jula i avgusta 1911., u Agadiru u Maroku, ilustruju taj razvoj. Tokom štrajka mornara i lučkih radnika, obeleženog nezapamćenim nasiljem, posebno u lukama u Liverpulu i Londonu, dolazak nemačke topovnjače Panter u Agadir bio je prilika za izražavanje velikog zvaničnog negodovanja. Kada su se štrajku pridružili i železnički radnici, angažovana je vojska i izbile su borbe. Ali, sukob u kući prekinula je uzbuna oko marokanskog pitanja. Od tada su unutrašnji sukobi u industriji i međunarodne krize počeli da se zaoštravaju s jednakim intenzitetom.

Druga sfera sukoba u Engleskoj izvirala je iz stega buržoaskog načina života, što se vidi po čudnoj, fizičkoj žestini koja je pratila borbu za prava žena. Mahnita hrabrost koju su pokazivale feministkinje u periodu od 1910. do 1914. – što je često značilo žestoke sukobe s policijom i podmetanje požara na terenima za kriket, na trkalištima i u hotelskim odmaralištima – svakako je prevazilazila krajnje pitome ciljeve sufražetkinja, što je bio dobar razlog da se taj pokret vidi kao izraz potisnute energije. Prečasni Džozef Bibi je pisao o sufražetkinjama "koje su podmetale požare u našim drevnim crkvama i plemićkim palatama i upadale u umetničke galerije s maljevima i zavrnutih rukava, da bi uništile dragocena umetnička dela". Pošto je osetio eksplozivnost i narastajuću odlučnost proleterskog gneva, Bibi je 1915. pozdravio "umirujuće" dejstvo rata na takve strasti.

Predratna edvardijanska epoha je bila vreme prigušenog nasilja. Prema Dendžerfildu, "vatre koje su dugo tinjale u engleskom duhu iznenada su se rasplamsale, tako da je do kraja 1913. od liberalne Engleske ostala samo gomila pepela". Memoari Imanuela Šinvela takođe svedoče o tom ubrzavanju vremena: "Nezadovoljstvo masa se širilo; to je bio izraz raspoloženja miliona ljudi, koji su od viktorijanskog perioda industrijske ekspanzije i grandioznog imperijalizma dobili malo ili ništa."

Bremenito vreme 1914. godine, sa svojim vrenjem i kreativnošću, izgledalo je zrelo za mnogo radikalniji kurs. Ensor je verovao da je neometana usredsređenost na unutrašnja pitanja mogla dovesti do revolucije, posebno zbog "predratnog gubitka ravnoteže u upravljanju unutrašnjim stvarima".

Društvena i parlamentarna kriza oko pitanja nezavisnosti Irske – da li bi ona trebalo da obuhvati celu zemlju ili treba izuzeti Alster na severu – naglo je proključala u leto 1914. godine. Jug je bio spreman da se bori za ujedinjenu Irsku, lojalnost engleskih trupa se osipala, a R. Dž. Evans je primetio da "se Britanija konačno suočila s činjenicom koliko je slaba i podeljena".

Kolin Kros je povodom krize oko Irske, ali i sukoba u industriji i nasilja sufražetkinja, pisao: "Da nije bilo evropskog rata u leto 1914., Britanija bi lako utonula (...) u anarhiju." Dok su se irski radnici i seljaci okretali pobuni, podeljena Engleska "nije bila tako blizu građanskog rata još od 16. veka".

U vreme irske dileme, ceo engleski partijski sistem se tresao iz temelja, najviše zbog razdora u vojsci. Džejms Kameron je rečito opisao taj trenutak: "Sa svih mogućih opskurnih mesta u Britaniji, od brica i sladoledžija, do diplomatskih predstavništava, u evropska ministarstva spoljnih poslova stizala je poruka: Ujedinjeno Kraljevstvo, ako se još moglo tako zvati, stoji pred ozbiljnom dilemom. Zaista, sve je ukazivalo na mogućnost građanskog rata."

Herold Nikolson je u pozadini sukoba u industriji 1910.–1914. i oslobođenog "revolucionarnog duha" video uzrok opravdane panike u višoj klasi. Taj "iritirajući radnički nemir”, u sprezi sa sukobima unutar vlasti, doveo je zemlju, po njegovom viđenju, "do ivice građanskog rata".

Klasne tenzije su očigledno postajale nepodnošljive, "suviše velike da bi se mogle obuzdati postojećim društvenim i svetskim poretkom". (Artur Mervik) Vilijam Arčer je 1911. procenjivao da će "neka velika katastrofa možda biti neophodna da bi se izgradio novi, održivi svetski društveni poredak". U Engleskoj, kao i u drugim zemljama, vrtlog sukoba se kritično proširio četiri godine pre rata. "Poziv na građanski rat lebdi na usnama većine mojih najodgovornijih i najtrezvenijih ljudi", upozoravao je Džordž V učesnike konferencije u Bakingemskoj palati, 21. jula 1914.

Uglavnom, kada se pobliže razmotre stavovi koji su se zbijali u društvenu krizu, primećuje se sve masovnije odbacivanje kužnih isparenja cele moderne organizacije posredovanja.

Na primer, najvažnije socijalno pitanje, tj. Zakon o nacionalnom osiguranju iz 1911. godine, samo je pojačao nezadovoljstvo radničke klase. Upravo taj zakon je računao na jačanje sindikata, jer su sindikalne birokratije jedine mogle da obezbede funkcionere neophodne za njegovo sprovođenje. To je značilo još veće udaljavanje od radnika, još jače veze između sindikata i vlasti. Zakon o franšizama iz 1912. godine, koji je značajno proširio prava u toj oblasti, naišao je na opštu ravnodušnost.

Laburistička partija, glas sindikata i zagovornik delovanja u zakonskim okvirima, na sličan način je ostajala bez odziva u narodu. Njen odbojni birokratski karakter nije budio nikakav entuzijazam, posebno kod mlađih ljudi.

Ali, ti novi, neutoljivi apetiti mogu se jasno uočiti u mnogim najvažnijim radničkim bitkama posle 1910. godine, pre svega u sklonosti ka podmetanju požara, pljačkama i nasilju, ali i ka nelegalnim, nenajavljenim i divljim obustavama rada. Alevi je primetio da su nemiri "ponekad graničili s anarhijom" i zaključio da to nije bila "samo pobuna protiv vlasti kapitala, već i protiv discipline koju su nametali sindikati" – kao da sindikati nisu bili suštinski element vladavine kapitala.

Do 1912. godine, sindikalizam i njegov bliski rođak, socijalističke gilde, privlačili su dosta pažnje. Ali uzbuđenje koje je vladalo u narodu nije se moglo zadržati u tim okvirima, što nije iznenađenje, ako se ima u vidu da su u njima dominirali sindikalni funkcioneri i strukture koje je bilo teško razlikovati od onih iz drugih industrijskih sindikata.

Ne iznenađuje ni to što je rat ojačao engleske sindikate; ipak, radnici su uspeli da nastave s pobunama, uprkos velikim rizicima. Na primer, tokom celog leta 1916. godine bilo je mnogo otpora u engleskoj provinciji i duž reke Klajd na severu. Do tada, uprkos nepovoljnom ratnom rasporedu snaga, borbe nisu bile usmerene samo protiv vlasti i poslodavaca nego i protiv sindikalne administracije. Ukazala se potreba za novim oblikom posredovanja i on je pronađen među predstavnicima pogona; taj manevar se pokazao ključnim u obuzdavanju radnika. Vajtlijev Savet, koordinaciono telo koje je sve više naglašavalo značaj sindikata, bio je još jedan izum iz ratnog perioda usmeren protiv autonomije proletera. Parlamentarni komitet koji je radio na nacrtu Saveta zaključio je da su neprestani sukobi plod delovanja "nedisciplinovanih radnika", a ne sindikata. Oni su "hteli da pronađu lek za tu bolest, koja je pre rata teško pogađala industriju, pa tako i englesku politiku".

"Trostruki savez" rudara, transportnih radnika i železničara formiran tokom proleća i leta 1914., naveo je mnoge da zaključe kako bi, da nije bilo rata, kao kulminacija dotadašnjeg talasa, na jesen bio proglašen generalni štrajk. Ta teza je potpuno brkala zvanične neprijatelje sistema dominacije sa onim pravim.

Istina je da štrajkove svakako nisu pokrenuli sindikalni lideri, arhitekte Saveza, već da su oni u svakom pojedinačnom slučaju izbijali lokalno i divlje. Prema Dž. A. Filipsu, Savez "nije nastao kao ustupak pod pritiskom članstva; naprotiv, bio je smišljen upravo zato da bi kontrolisao i disciplinovao to borbeno raspoloženje". Sindikalni funkcioneri su izgradili novu strukturu iz hitne i neodložne potrebe da obuzdaju, a ne da pomognu delovanje radnika. U povelji je pisalo da će "tri sekcije preduzeti svaki napor radi postizanja efikasne i potpune kontrole nad odgovarajućim telima".

Ako se vratimo na trenutak izbijanja ratnih sukoba, čak i kada su ratne sekire počele da se obrušavaju, "niko nije bio za rat, niti je mario da to posebno naglasi, dok je veliki broj ljudi bio odlučno i rečito protiv", procenio je Kameron. Redžinald Paund je sagledao pozadinu takvog ishoda: "Moguće je da je za velik deo muške populacije rat pre svega došao kao olakšanje od besmislenog rada, tog najvećeg i možda najopasnijeg izvora nezadovoljstva civilizacije 20. veka."

ZAKLJUČAK Prvi svetski rat je kanonizovao svakodnevnu bedu modernog sveta, izražavajući njegovu apoteozu – vlast i tehnologiju – upravo u kontekstu rada. Ratno iskustvo Karla Cukmajera sažima večitu poruku vlasti da je sve rad: "(...) ta čudovišno dosadna, iscrpljujuća i neherojska svakodnevica rata, u koju su užas, strah i smrt ugrađeni kao otkucaji časovnika u beskonačnom industrijskom procesu".

U svetu u kojem spektakl opozicije više nigde ozbiljno ne dovodi u pitanje najamni rad i njegov kontekst, frontalni napad na njih nekada je bio moguć, kao što je bio i neophodan. Predratna revolucija je bila zgažena. Za novi početak bilo je potrebno pedeset godina.