“Nisam pijan, tajanstven sam…”
Pavel je stajao u predsoblju i nespretno se izuvao. Hanka mu je išla u susret iz kuhinje i ovog puta i po dvadeset peti put odgovorila isto. “Aha. Beži pravo na tuširanje, smrdiš k’o prase.” Pavel je bez bilo kakve naznake protesta poslušao i ušao u kupatilo. Posle nekoliko udaraca i psovki konačno se oglasio tuš.
Hanka se vratila do kuhinjskog stola. Ove večeri je defintivno odložila Bauke za svaki dan i iz fioke izvukla zapisnik. Otvorila ga je, u unapred iscrtanue tabelu zapisala datum, vreme povratka, stanje i prvu Pavelovu rečenicu. Vreme je nije iznenadilo, Pavel se uredno vraćao između dvadeset dva i dvadeset tri časa. Ni stanje mu se nije previše razlikovalo od prethodnih dolazaka, ali je zato tajanstven bio po prvi put. Podvukla je reč crveno i preletela prethodne dvadeset i četiri rečenice. Pet puta je bio strastven, tri puta težak, četiri puta vanvremenski, svojeglav i mračan, dva puta očišćen i čaroban, danas po prvi put tajanstven. Zatvorila je notes i stegla ga tako čvrsto, kao da je stezala čitav njihov odnos.
Dvadeset peti put. A tek je polovina marta. Iliti, za sedamdeset pet dana nove godine, on joj se svaki treći dan vraćao pijan. Sakrila je zapisnik i otišla u spavaću sobu. Iz ormara je izvadila ćebe i odnela ga u dnevnu sobu, na kauč. Treba li da ga odnese u Pavelovu radnu sobu, na njegov medicinski dušek? Odlučila se za kauč. Ćebe je raširila, jastuk rastresla i potom se zaključala u spavaćoj. Po prvi put. I ona će danas da bude tajanstvena.
A sutra će da baci dnevnik. Kakve su to uopšte gluposti, žena da piše kad i kako se muž vraća kući? To su te majčine ideje! Od početka joj se Pavel nije sviđao. Svoje neslaganje je javno iskazivala u Pavelovom prisustvu upadljivim ćutanjem, a kada bi je okolnosti primorale da se ipak oglasi makar nekako, zadovoljavala se izrazom “tvoj supružnik”. Šta više, uvek bi pažljivo naglasila početno s, valjda da bi okolinu podsetila kako će to slovo zauvek u sebi sadržati skriveni podsmeh. Kada je Pavel počeo da pije, majka je podrazumevala da ćerki mora dati neophodni savet. “Od nove godine ti to sve zapisuj. Kad jednom tvoj supružnik krene da otvara svoju ožderanu njušku, imaćeš dokaze u rukama!”
Samo što Pavel svoju njušku nije otvarao. Od jeseni, kada se propio, nije joj zamerao ništa, čak ni najmanju sitnicu. Ako bi se vratio kasno, umio bi se i legao, ili bi se posle posla izvalio na kauč i ostatak dana provodio odsutno zureći u glasni televizor. Posle prvog Hankinog pobačaja bio je veseo, zbijao šalu za šalom, same ideje i iznenađenja. Nije joj dozvolio da pati nad gubitkom toliko željenog deteta. Međutim, posle drugog puta, nešto se u njemu slomilo. Izgubio je govor i dobio žeđ. Smršao je, upadljivo pobledeo i njegove oči su se obložile ravnodušnošću. Kao da je on taj u čijem telu je umro plod. Hanka je obrisala suzu o Pavelov jorgan. I posle toga je mogla osetiti njegove mirise. Pokrila je lice i udisala sve što je odavno znala. Šta dalje? Šta da kaže Pevelu kada se uhvati za kvaku zaključanih vrata? I on će nešto morati da kaže. Neće udarati niti šutirati vrata, to nije njegov stil. Sigurno će pokucati, možda će početi da se izvinjava. U svakom slučaju, nešto će uraditi.
Hanka se uznemirila. Osećala je da će, kada muž iziđe iz kupatila, početi proces koji će nju i njenog muža naterati da situaciju nekako reše. Očajnički je želela da se nešto desi, ovako više ne može da živi. Istovremeno ju je uplašilo to što dešavanja više neće moći da zaustavi. Brzo se vratila u postelju. Možda bi ipak trebalo da otključa? Pavel će ući, zalupiti vrata za sobom i kroz nekoliko minuta će zaspati nepokriven. Ona će ga pokriti i malo posmatrati njegovo iscrpljeno lice. Onda će mu se okrenuti leđima da ne bi morala da udiše alkoholna isparavanja i probaće da zaspi. Morala bi brzo da odluči, Pavel je sigurno već završio sa umivanjem i hoda kroz stan poslednjom trasom za danas.
Stao je pred ogledalom. Obrisao je paru i zagledao se u svog dvojnika. Pita se da li bi ga potreslo kada bi se njegov dvojnik naglo okrenuo i otišao iz kupatila dok bi on i dalje zurio u prazno ogledalo. To s njim verovatno ne bi išlo. Uostalom, taj je izgledao previše umorno da bi uopšte pokušao da uradi nešto nepredvidivo.
Pavel je odvrnuo slavinu, popio malo ledene vode, podigao glavu i ponovo se susreo sa svojim pogledom. Šta je on to danas u kafani opet baljezgao? Božku je naručio duplu ljutu i smatrao to nepogrešivom forom. Očigledno zaostalog Hambata je, da bi zabavio ostale blejače, ubedio da je roman Krstaši od Sinkievica o paukovima, a, očigledno nezdravoj konobarici, svečano obećao da će je prijaviti za miss aerobik. Postideo se, a onda se gorko osmehnuo. Već sutra se niko u kafani neće sećati sinoćnje baljezgarije. Posegnuo je na slepo za četkicom za zube, samo što je ovog puta promašio. U ruci je držao Hankinu. Njene četkice za zube su mu uvek izgledale nekako lepše i više održavane, shvatio je. Vratio ju je nazad, ali misli o Hanki su ostale.
Zatvara se u sebe. Kloni se zajedničkih prijatelja i njega samog u isto vreme. Malo priča i čini mu se sitnijom nego ranije. Ali kapira to. Ne, pokušava da skapira. Koliko uopšte može da saoseća sa ženom posle dva pobačaja? Ne može, prosto pije. Da bi pio, nije mu potrebna hrabrost, dovoljna je samo izdržljivost. Sem toga, lepše mu je da pije nego da piše tajni dnevnik. Tajni za Hanku. On za njega zna već više od mesec dana. Živela slučajna otkrića kada čovek traži nešto sasvim drugo! Prvo mu se njena ideja činila kao dobra terapija, mislio je da će olakšati čitavu situaciju i da će se jednog dana zajedno smejati zapisima. Sad to više ne misli. Sad misli da Hanka više živi sa svojim dnevnikom nego što živi sa njim. Kako se uopšte toga setila? Da nije tašta? Teško, suviše je ona jednostavna za tako nešto. Oduvek joj je išlo od ruke da ga teatralno preslišava, ali nema mašte ni za šta više od toga. Neko drugi stoji iza toga. Pre će biti da je neka savetodavačica drugarica. Popodnevna kafica, tortica sa šlagom i zagarantovani saveti o tome kako iz krize. Pa šta, neka piše, neće joj on kvariti igru. Naprotiv, nastaviće sa njom i ubuduće joj spremati dalju, novu rečenicu za dobrodošlicu. Kakav bi mogao da bude sledeći put? Zaustavljen? Ma otkud, to nije dovoljno zvučno. Misaon? Takođe ne. Biće ekscentričan. Da, ta reč ima poleta, ekscentričan!
Pavel se poslednji put zagledao u svoje lice. Neveseli pogled. Zašto izmišlja gluposti? Zar ne bi trebalo da razmišlja o tome kako da čitavu stvar reši? Ne može večito dolaziti kući pijan, u tišini legati pored Hanke i pretvarati se da je odmah zaspao dok ga ona posmatra. Kao čovek bi morao nešto da uradi. Samo što su ta rečenica i njen sadržaj odavno pretvoreni u pustu frazu. Nema pojma šta bi to morao da uradi. Nema nikakvu ideju i jedino što ume je da se pićem udalji od činjenice da nema ideju.
Izišao je iz kupatila. Pogasio je svetla i napamet, ali instinktivno polako, pošao ka spavaćoj sobi. Noge mu uranjaju u meki tepih i tačno ispred mesta gde ga, skoro bez daha, očekuje napeta Hanka se zaustavljaju. Ruka se ispružila do kvake, ali je ne hvata. Polako se vratila nazad. Čovek stoji ispred zaključanih vrata iza kojih čeka žena u nadi da će pokušati da ih otvori. Još nekoliko trenutaka je vagao. Pa odlučio. Okrenuo se u tišini i otišao da spava u svojoj radnoj sobi.
S češkoga prevela Dragana Popov