Željko Jerman  

Egotrip - Zjenica oka mog

kolumna

Vladimir Dodig – Trokut, svojim crno/bijelim magijskim obredima, može mislima porazbijati sva zrcala u krugu od sto nautičkih milja, koja vele da nije ne samo najbolji (još čudom živ) umjetnik, nego i najljepši svih vremena. Toliko je moćan da je prije svih astrologa, urara, astronoma i meteorologa napisao:

“Ljetno računanje vremena počinje 27. ožujka u 2 sata ujutro, kada će se pomicanjem za jedan sat unaprijed vrijeme u 2 računati kao 3 sata”. Te mi dotikavljeno telepatski odaslao. JUPIIII!!! Još malo i IDEMO NA MORE! Ja prije svih, da muholovkom jurim korčulanske majstore po Plokati, u bircuzu “BALUN” na KPK-u, uzduž i poprijeko fiš – kosturastih uličica Starog grada, i tako unedogled dalje... sve dok brodica Šešula neće biti zdrava poput hrena! Radujem se kao nedavno kada sam u Varaždinu na izložbi Rubne posebnosti, prvi puta poslije sto godina vidio stare drugare sa istoka regije! I, doživio nešto kakti nevjerojatno, a i bilo bi da nemam već debeli dossier susreta s “para – živim”, odnosno neživim pojavama i pojavicama. Najme, dok su svi već lipo bili u hrkandusu, ja sam ispijao u hotelskom baru zadnje pivce, umoran ko pesek, sam za šankom, kad li me netko zapitao: “Oš cigaru, pravu kubansku, od frenda Fidela... još ih imam”?

“Opet Vi gospon, pardon, Ti druže Tito! Baš mi je milo kaj se vidimo! Ah, da, nismo se sreli već godinu dana, još otkako sam prvi puta spavao u Osijeku u Va... tj. tvojoj vili. Baš mi fali netko da mi pomogne ispiti tu zadnju pivu”! Broz me zgranuto pogledao: “Kaj dečec misliš da ja pijem takve bljuvotine”? I pred njim se stvorila čaša viskača s ledom. “Živio mali – velnuo maršal, eksnuo piće i nastavio – jel vidiš kako sam bio u pravu kada sam tupio da čuvate jednako bratstvo ko zjenicu oka svog. Sav si se rastopil pričajući bez posredstva mejla s Zoranom Popovićem, oduševil se i izljubil sa Slavkom Timotijevićem, Balintom Szombathyjem, Damjanom i drugima. Da ste vi bili na vlasti početkom 90-tih, ne bi meni nitko izbio zjenicu iz okeca mog. Viš kaj sad sprema onaj kurvin sin, višeslojni kameleon, dvorska luda mog životnog promašaja Tuđmana... nisi čital? Čuj, makar si gluh, nas duhove čuješ i dok šapćemo”.

Titova Mračna noć

Stari izvadio neki papirić i čitao mi:

“Vrdoljak dalje objašnjava kako je o likovima poput Tita zanimljivije raditi dokumentarni film jer nema potrebe za dramskim zapletom”. Tu se naljutio:

“Da nema potrebe za dramatikom! Taj ridikul pojma nema ni o čemu”! Pa sav uzrujan lupio po šanku, gdje se opet stvorio viskač, eksnul ga i nastavil citirat:

“Ovaj redatelj je inače, prema pisanju Jutarnjeg lista, i svojoj djeci sugerirao gledanje filmova o Titu, jer se, prema njegovom mišljenju, radi o osobi koja je obilježila živote mnogih generacija”. Zapalio Joža cigaru, i nešto smirenije reknul: “Moš mislit, kakvu će ta MRAČNA NOĆ napravit pizdariju!?! Kako bu me ocrnil! Već me boli ZJENICA OKA MOG! Ma zamisli nakon svih Neretva i ostalih fimova gdje veliča moje borbe, taj propalitet od čoveka, dupolisca, kvazipolitikanta, režisera... ufa se menjat farbu, srat meni u oči, ko da GORE neće nigdar doći, a tamo sam ja još uvek gazda i šaljem mu bedu od “oca domovine” po šibice, ko što sam delal DOLE”! “Sve je to kaj velite OK., no nije li Neretvu režirao Veljko Bulajić”(?) – zaiskrio mi pivom poplavljen mozak. “S kim gospon pričaju”? AHA, probudil se stari šanker koji je prije pola ure nekulture opal pod šank, upišo crtu ispeglanih hlača, izrigal čistu bijelu košulju, a prije toga klel mi srpsku i artističku mater jer, “nebu on čekal do jutra da jen klošar pije na tuđi račun”. “Jaz ne vem šankmajstore, kaj je vam? Ste gluhonja ko i ja? Niste čuli? Pripovedam si s do veka vekova Amen, predsednikom Jugoslavije”! “Srpski pijani nadriumetnik – mrš u svoju sobu! Ko vas je uoće zval i pustil u moj lepi Varaždin, i to baš da spite u mom hotelu Turist. A kaj tu dela ova lepa i skupa čaša... za vas Bizantince je PANker pivo, a to si me izfektal na fajrontu, a nebi da mi nis platil še en dupli pelinkovec... kak se veli...

Najveći noviji hrvatski i YU i EU umjetnik

AHA: tu-pre-mač”. Josip Broz mirno je saslušao “prodiku” isPODšankera, nu, najedanput sjevnula je vatra iz njegovih zjenica: “Čkomi pizdo ustaška! Ti seljačino, usudiš se tako razgovarat sa najvećim novijim hrvatskim i YU i EU umjetnikom”!?! Pogled na razjarenog Titeka izbezumio NADšankera, ter ostavio ga isprva sleđenog (u stavu – mirno, koliko je teturiška to dozvolila), a onput ga opet učinila PODšankerom... doista se strovalio nazad na daske njegove pozornice! A koga sem mene nebi? Isprva je maršalko bil dobri stari čiko, u svojoj klasično – profinjenoj obleki (bijelo odjelce, gospodski škrlak i slično), a kad je pošizio poprimio je facu i obleku odlučnog vođe, iz tamo neke presudne 1948. kada se suprotstavio Staljinu i punio Golo ostrvce golim i gladnim kuvarima. I mene je skoro otreznil! Vidjevši i moj (priznajem) uplašen LIK I DJELO, najpoznatiji čovjek ove regije i cijelog svjetskog “NEUTEATRA” ugasio je požar u svojim očima, u djeliću sekunde uobličio se nanovo u pristojnog civilnog hoštaplera, te pucnuo palcem i srednjim prstekom desnice, našto se pred njim pojavila još jedna čaša viskija, a preda mnom “lovačkog majstora”. Blenuh u čudu. “Daj mali, ne brini, pijmo skupa, nisam ni ja car ONOGA SVETA, tu sam još malo. Vidiš, ovakvi su kreteni razjebali svo moje delo, te stoga pati ZJENICA OKA MOG! Da ti na cugu dofuram dedu? Oćeš? Jedino on od tvojih pije kak treba. More? I zapali napokon kubanku”... reko sad uistinu simpa TI i TO. “More, more, al ja bi rađe jedan joing”. Međutim već se na visokoj stolici do Tite zasjeo moj Grossvater Franz, pa mi ttttootttiii dao znak kažiprstom na usnama: “Ćuti, ne kuži on travarenje”! “Bok, ima kaj đerokuša za mene”? Bile su prve riječi mog dedeka, s kime nisam dugo bio u društvu! Joža pucnuo prstima i evo rakije za staru ispičuturu! Ustao polako i Schankermann: “Kaj je sad to – igra se lovice s glavom – otkud toliki ljudi, vas tri u TRI”?! “Vu Kotoribi sam se rodil, vu Varaždin sam školu hodil” – zezao ga deda. Yes, starudije, mislio sam si, Ja pem vu sobu, morti Bojana nebu ljuta, al počasni doktor brojnih sveučilišta me skužio: “Nikam nejdeš, sad ti bu došla još jedna rundica”! (Hiii, on misli da sam amater!?). “Čuj ovo druže, šta kaže predsjednik pionira moje bivše osnovne škole, veliki i prvi partijac tvoje organizacije, a sada eksplicitni kameleon koji bi čak i vjerniku Čičku pripisal komunjarski priljepak... e, da ne znam šmizlu, i da nije jebo već u osnovnjaku povjerovao bi mu... a kao bivšeg mi šefa u kulturnoj redakciji Danasa, tada progresivnog lista, nebi fermal sadašnje idiotizme, no kaj je preveć je preveć... a tek njegove bajke o Kartici i Gotovini!

Broz i Castro

“Sir i vrhnje metafora su onoga za što se zalažemo”, izjavio je predsjednik SIN-a Nenad Ivanković, naglasivši kako su 17. ožujka izabrali kao povod za svoju akciju ne da bi se zlurado veselili neuspjehu Sanaderove vlade, nego da bi izrazili svoja stajališta”... iščituljih izrezak iz novina, spremnog za trip.

Ti(&)to me mnogo sumnjičavo gledo pa reko: “Ma jel moguće? Kaj ima od sira, vrhnja, jajca i krumpira, odnosno protiv lajanja, Sanadera i EU-a”? “AJME, to je Tito, sa zdravom nogom, živ... je, dovraga živ, DUH(!), begam ja” – shvatio napokon popišan i porigan veliki Hrvat, sitni stari šanker, ter nam žurno okrenuo pete. “I ja sam duh, bež doma, ne staj do Ko/te – riba”... viko je za njim moj udimljen dedek. Odjurio tip brzinom zvuka, a na ulaznim vratima evo novog društva! Sve sami POKOJNI IZLAGAČI: od Vane Bora, Vilka Gecana i Marka Ristića, do zadnjih Željka Hegedušića i Julija Knifera. Potonjem sam se posebno poveselio te ponadao kako ćemo opet krasno se raspričati, ko u dobra stara vremena dok me krasila čulnost. Nu, prošo on mimo nas bez slova i sjeo sa škvadrom za obližnji stol. “Kaj se čudiš – obratio mi se J.B.T. – ne veš da duhovi ponekad ne vide vas žive, ko kak i vi njih ne primetite. Idem i ja malo sjesti, boli me ona jebena noga od koje ste vickasto kuhali juhu dok sam krepavo u Ljubljani. Evo, čeka me Castro”! Zbilja, u uglu je sjedio Kubanac, duvao kubansku cigaru i mahao Titeku. “Hej, recite mi samo još nekaj –uistinu zabezeknut pitao sam – što on (još uvijek živ) radi ovdje”? Jožek se nasmijao: “Ti stvarno niš ne razumeš, nemam sad volje tumačit puno. Ukratko, a to se delom odnosi i na tebe... oni koji su na odlasku s OVOGA na ONAJ Svijet mogu letimice već biti naši. Nema tu nikakvih parapsiholoških fenomena. Ko je na početku puta može komunicirati s nama i doživjeti još neke stvari (poslanice NadDuha i drugo), a onaj skroz blizu već poprima neke naše karakteristike i moći. Naravno, to se odnosi samo na izabrane jake individue! Daj, došel mi je prijatel, grem ja kod njega odmorit jebenu nogu te zapalit cigaru. Vidimo se skoro GORE. Bok”! I odšepao Josip do Fidela, bratski se izljubio s njime, zapalili skupa Havanke, a mene uhvatila milost nostalgije... (gledajući ih)... nesvrstani, jebali Amere i Ruse ko balavce! “Kaj si se rastopil bedak jedan, znaš da smo slušali na radiju Glas Amerike i mrzili svu tu črljenu revolucionarnu bagru – javio se stari očka – jedino nismo smeli nikaj reć protiv Tite! Odmah bi nam baka iskopala oči! Uz Kristušeka i tebe, najviše je volila njega! Bemu bigulicu zagorsku! Njenih let, iz njenog kraja i viš dokle je došel! Ajoj, a ko bu mi sad kvrcnul prstima da dobim đerokuša”? “Došel si uparen, popil tu par duplih, i dosta ti je”. “Imaš prav, idem GORE DOMA da baka nebu ljuta, jer bum opet moral spavat vu šupi. Da ih pozdravim”? HMM... mislio Ja i mislio... na koncu smislio: “NE”! “Zakaj ne, pa svi te vole i jedva čekaju da...” Tu sam ga prekinuo: “Zato baš NE I NE! Sjećaš se 1972. godine? Išao sam na groblje, po maminoj naredbi. Ti si rekao da ih sve pozdravim, a Ja te pitao: “I kaj da velim, kad ćeš doći”? Stvarno ni malo ozbiljno, čista zafrkancija. Međutim, za desetak dana si im zaistač došal! Reci im – vidio sam ga i ne pozdravlja vas, jer ne kani odmah doći”.

Zbogom pameti!

Nestane djede poput zalutale pahuljice snijega na proljetnom suncu. Broz i Castro s užitkom su pili i duvali. UMRLI IZLAGAČI se žestoko prepirali. Kao i živi, svatko misli da je najbolji. U restoran je ušlo novo društvo, što mrtvih, što (noch immer) živih, ali “poluzombi” ljudi i ljudica: kolekcionar koji je skrivio ovu gužvu Marinko Sudac, zagrljen sa svojim učiteljem Trokutom i još jednim članom grupe Crveni Peristil – Pavom Dulčićem... koji je na prsima imao krvavu tablu s tekstom: “Nisam se htio ubiti”(!); ondak Vojvođani... MRTVA MOJA GENERACIJA – Janez Kocijančić i Mirko Radojčić (grupa KOD) & Slavko Matković (grupa BOSCH + BOSCH). Sjeli kod velikana diktature ne arture! ??? čudio se Ja... pa da, TO, cigare, rum, lijepa spika, i slikovito... Pa su se pojavile konobarice... joj to grdo zvuči... ženske ko preslikane iz Playboy magazina, prirodnih velikih divnih dojkica širokih aureola oko bradavica (kao da su uspaljene toplotom ili seksi predigrom)... koje su svakočasno mi prolazile uz na šank padajuće zjenice, poskakivale lijevo – desno, gori –doli. Mamo, zakaj te nisam sisao, zašto mi se povraćalo od tvog mlijeka – mislio sam...  jerbo sad ne smijem vidjet takošto a da ne otkačim. Prišla mi (napokon!) jedna Sisi i upitala hoću li što još popit. “Bi, ali ne mogu više ništa pošto bih se sav potrgao na onih par štenga koje vode do lifta” – objasnio sam joj pokušavajući ne gledat ogromne savršene sise. Onda sam popustio nagonu i zabuljio se. DIVOTA... no nešto se sumnjivo pojavljivalo na toj super – slici. Kao da viđam nutrinu! Isprva mutno, poslije sve oštrije. Svaka krvna žilica bi uočljiva! FUJ! “Što ćete popit”? Usmjerio sam pogled na njeno lijepo mlado lice. Nema ga! Sve samo trula koža na kostima lubanje! “Htio sam majčino mlijeko, no predomislio sam se... dajte mi dupli rum i malo pivo”. Učas stiglo naručeno. Jedva se usudih pogledat PLAYBOYZOMBU, da se zahvalim na posluzi, kad opet doživjeh šok! Žena je bila kao prije, jako lijepa, seksi i čak inteligentnog izgleda. Smiješah pivo i rum u jednu čašu i rekoh si: “ZBOGOM PAMETI”. Hahaha... smijali su mi se NEZAVISNI, hahaha... smijali su mi se ZAVISNI. Tko ih šljivi. Broj sobe je 6 minus 2 i još jedanput manje 2. Lako upamtljivo ako deset puta ponoviš – 642!

Kipke, Trokut il ja?

6 + 4 = 10... – 2 = 8... ajde reci osam da ti poserem nos! Teturiška ka dizalu. DODIG: “I ti i Braco i Stile ste KURAC OD OFCE, jedini pravi umjetnik ovdje sam ja, a to kaj ste me pijanog zajebali da Faktor ima dvije žene i dvije ljubavnice, nema veze s umjetnošću”! OK. Idem spat, piva, žena, rum... VLADIMIR: “Slušaj me! Ja sam iz kanalizacije recitirao poeziju dok si ti polagao vozački ispit! Farbao Peristil, kada si se ti upisao na fototečaj”! OK. Soba nos ti posran, 6. kat, ZJENICA OKA MOG spava, dizalo... TROKUT: “Gdi ste ti, Demur, Martek, Stilinovići i Fedor bili 1968., da slavne šezdesetosme; dok smo mi “crveni Peristilci” činili ludilo po splitskim kantunima, vezali Dioklecijanovu palaču konopom, ušli u barku, veslali da je odfuramo u more i skupili na rivi stotinjak promatrača, vi, naknadni ulični akcijaši ste bili u ART – PELENAMA”!

Uzrujao se Triangl više nego kada smo se Kipke, on i ja svađali – ko je od nas veći živčenjak! E, da, tada je V.D. Trokut da zorno dokaže svoje prvenstvo, svaki čas cuclao Persen za Persenom (ko da su bomboni, a ne tablete za smirizaciju), Ja se čohao po nožnom lišću do krvi, a Kipke (koji se nije pojavio u Varaždinu iako je rodom tu negdje... iz Kotoribe il Čakovca... jerbo ne želi imati posla sa ARTISTIMA – ZOMBISTIMA)... dakle Kipke nas je vrlo jednostavno prešao: “Ma vi ste neuro-amateri! Kakve duge lasi i velike brade imate! Otkad sam se ja moral toga riješiti! Kad su me drmnuli živci, čupo bi kosu i bradu do neizrecive boli, pola počupao... pa taman izrastu nove dlake, ja opet ČUP – ČUP”!

OK. Zjenica oka mog spi, idem njoj, soba nos ti posran, 6. kat, Kipke je najnervozniji, Trokut je... bem ti cugu, kaj je ono Dodig(?) AHA... najljepši, a bil bi i najpametniji da nije povjerovao u “Faktorov harem”, jel Janko dao Moki svježu vodu(?)... vidi, netko mi maše, Fidel i Josip... haj diktatori(!), jebeni lift... strah u njemu, ko je ono najbolji umjetnik... Jordan, Propadalo il Popović... ??? zbilja sam pijan, MRAK...