Priče o sreći

Detinjstvo 

Điha!

Na drvenom, zaklanom konjiću jašemo. Nokti su nam krvavi jer smo kristalnim nožićem ubili pola sela. Prodaćemo naše dokolenice i bacićemo lutke kad nam budu porasle dlačice među nogama. Provodićemo sveža jutra u Nju Orlinsu – tamo gde ljudi nose široke šešire.

Udaćeš se za mene.

Oženiću se tobom.

The World is Mine

Jak bol se proteže u predelu vrata. Anestezija prestaje da deluje, pa i disajni putevi počinju da bole. Uzorak koji su mi vrsni doktori izvadili, načinivši suptilan koljački zahvat, poslat je na biopsiju a rezultati će doći tek za nedelju dana. Uvijen sam u zavoje i delimično imobilizovan. I da nisam, ne bih imao snage da mrdnem.

Dolazi jesen, i vreme je još uvek toplo. Da bi ublažile bolnički miris koji se sastoji od kombinacije prljavih pacijenata i prejakih dezinfekcionih sredstava, medicinske sestre stalno ostavljaju otvorena vrata koja vode na oronulu bolničku terasu.

Diskoteke danas grade svuda, i bez kriterijuma. Jedna od njih je napravljena baš preko puta bolnice u kojoj se nalazim. Jasno mogu da čujem sve što se tamo dešava. Ti zvuci me toliko ophrvavaju, da mogu slobodno reći da sam istovremeno i tamo i ovde. Gomila mladih je skupljena u klubu u kom se, iako je poluotvoren, nekako sakupi toliki dim, da bi neko, na primer iz trinaestog veka, tu iznenada bačen, zasigurno pomislio da se našao u paklu. Ali našim junacima večernje drame je lepo. Ovog puta sam i ja jedan od njih.

Iz glave mi lako nestaje mrak sobe i uporno šuštanje cimera sa ugrađenom kanilom. Iz glave mi nestaje sve.

Sve je manje onih fosila koji su spremni da čekaju da se zagreje atmosfera da bi počeli skakutanjem i gibanjem svojih telesa da odaju poštu životu, već odmah, još pri ulasku, veselo mrdaju kukovima i nožicama. Muzika je sve glasnija. DJ očito promišljeno pušta komercijalne numere koje su pune parola o tome kako ono što mi doživljavamo kao problem ustvari i nije problem, kako je život, kad se sve sabere i podeli, ipak jedno pozitivno iskustvo, i ona nezaobilazna tema pomoću koje se od dečurlije uzima najveći profit – sloboda: živi svoj život, čini samo ono što želiš.

 Sa čudesnom lakoćom prelazim preko ponižavajuće banalnosti tih auditivnih prizora i pokrećem se sa namerom da ustanem iz kreveta. Osetim mučninu i naglo pokretanje sadržaja iz predela želuca. Uz neviđene bolove povratim na pod.

Ima u klubovima i onih pomalo hladnih fenomenologa, relativno nezainteresovanih posmatrača gungule koji u jednom trenutku postanu učesnici (jer, kakva god mi opravdanja nalazili, učestvovanje uvek pruža jači, upečatljiviji, pamtljiviji doživljaj stvari, od posmatranja koje je redovno, manje ili više posledica straha), dakle, u jednom trenutku njihova ramena počnu da se kreću prilično neartikulisano, ponesena ritmom.

Sebe zamišljajući u toj poziciji, stopala uvučem u papuče, i klecavim nogama počnem da se gegam ka terasi. Dok to radim shvatam da mi telo nikada u životu nije bilo slabije. Navlačim kapuljaču bade-mantila na glavu koju ne mogu pokrenuti ni na jednu stranu. Vučem se nekako. Ličim na ustaljenu sliku antropomorfizovane smrti: spor sam, ali, svakako ću uhvatiti onoga koga jurim.

Pošto sam se već prepustio delovanju male količine alkohola i lake droge, moji pokreti postaju sve atraktivniji, tako da se oko mene širi krug koji mi ostavlja dovoljno mesta da ničim inhibiranoj telesnosti prepustim vođstvo nad svim ostalim aspektima ličnosti. To izgleda privlači jednako prepuštene devojke, tako da jedna od njih prilazi. Bez mnogo okolišanja, počinjemo da se dodirujemo. Moja je ruka na unutrašnjosti njene butine, njena je na mojom zadnjici. Osmeh je vrsta komunikacije. Zvuk basa se širi, čini mi se, čitavim gradom.

Prateći taj bas, pojavljujem se trijumfalno na praznoj terasi koja se proteže duž čitavog sprata. Par golubova od straha odleprša. Udahnem duboko, a alveole zavrište kao da se u svakoj od njih zbiva vapaj majke za iznenada poginulim sinom.

Zarivši prste u njen meškoljasti kuk, izgladnelo cedim njene usne, i jezikom anarhično vršljam po njenoj usnoj duplji. Sve je toplo i vlažno i znojavo.

Temperatura mi je toliko porasla da moj znoj natapa frotir u koji sam obučen. Tresem se. Crvenilo više nije boja, već dominantna odrednica  budućnosti.

Sada je izvedem napolje, iza diskoteke. Na balkonu nema gotovo nikog. Priljubim je uz ogradu. Ona me vešto otkopča i postavi me po sred sebe. Na momenat mi kroz glavu proleti misao o tome kako je seks jedna vesela aktivnost. Opuštena je. Uživa u meni. Snažnom šakom obuhvatam gilender.

Ne mogavši više da se održavam na nogama, doteturam se do ograde. Sasušene prste položim na delimično zarđalu šipku i svom snagom je stegnem. Ali vidim da snage nemam ni malo. Još jednom pokušam da udahnem. To izvedem toliko nespretno da nekako umesto uzdaha proizvedem izdah.

Proderem se najjače što mogu, da niko ne čuje:

The world is mine!

Poezija komunističkih građevina

Ako nekad budete prolazili Istočnom Evropom, osvrnite se na zgrade sagrađene za vreme komunizma. Ne one obične, stambene, već one značajne, kao što su parlamenti i predsedničke palate. Grandiozne po razmerama, nekako rastu u širinu. Ponose se brojem svojih prozora i mirno podnose vreme kao očvrsla lava, kao meteor svom silom ukopan u pregolemi gradski trg.

Stojite tako na ogromnoj, kamenom popločanoj ravni iz koje izviruje uspavano čudovište. Hodate ka njemu, ali razdaljine su tolike da vam pešačenje ne pomaže. Iz razbijenog prozora neke suterenske prostorije mačka u čeljustima iznosi pacova poderane utrobe. Od hodanja ste se već umorili. Zevate. Ali vas razbuđuje zadah strvine.

U snovima čovek  nikako da stigne do svog cilja.

Tišma

Povodom smrti Aleksandra Tišme, profesor nam je, ne naročito nadahnuto, govorio o njegovoj poeziji, zatim i par reči o njegovom životu i svakodnevnim navikama, pošto su njih dvojica bili sugrađani i poznanici. Dve zanimljivosti iz te priče bile su dovoljno upečatljive da ih zapamtim. Prva se odnosila na rat. Tišma je tokom Drugog svetskog rata bio mlad čovek, i govorio je da mu, dok je sam oružani sukob trajao, nikad nije padalo na pamet da piše romane o ratu i posledicama koje on ostavlja na pojedinca, ali mnogo godina kasnije ta fatalna pojava i njene posledice su, vidi čuda, postale opsesivna tema njegovog stvaralaštva. Druga zanimljivost je bila još autentičnija. Pisac u svom domu uopšte nije imao knjige. Nije ih kupovao, a dobijene nije čuvao. Kolekcionarska strast ga ni najmanjim svojim delom nije dotakla. A profesore koji hiljadama tomova stvaraju termoizolaciju u svojim stanovima je nazivao ludacima. Pitanje da li veruje u boga uopšte nije razmatrao, a nije želeo da živi bez pogleda na ženska mlada telesa i bez uživanja u drugim čulnim radostima. Čim je izgubio tu sposobnost, umro je.

Ne znam da li predavaču treba da verujem kad iznosi ovakve pikanterije, pre svega zato što su publiku većinom činile zgodne studentkinje, i što bi sredovečni profesor, kako mi se čini, učinio sve da fascinira bilo koje žensko biće koje bi mu se našlo na putu, i pre svega zato što nikada nisam voleo te mistifikacije života umetnika koji su najčešće uistinu vodili najdosadnije moguće živote.

Ne znam da li treba verovati ovim pričama, ali znam da će pažljivim slušaocima one ostati u sećanju.

Narodni lekar

Čovek se ponekad probudi posmatrajući svet iz perspektive tumora koji polako ali sigurno uništava vitalne funkcije kosmičkog organizma. Po pravilu ga tada obuzima veselost praćena mučninom, kao i uvek kada zakorači u nepoznato, pa onda, gotovo instinktivno, vrelo čelo naslanja na dlanove, a laktove na kolena.

Kada vam se tako nešto desi, bosa stopala treba da potopite u usoljenu, toplu vodu. To sigurno pomaže.

Bojan Babić rođen je 1977. godine. Objavio je do sada tri knjige: PLI-PLI (priče, Književna omladina Srbije – Pegaz, 1996), Knjiga za dečake (roman u svega 100 primjeraka) i Buke u prozi (pjesme u prozi, Intelekta, 2003). Diplomirao je na grupi za srpsku književnost i jezik sa općom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu.  Radi kao copywriter. Živi u Beogradu.