Ponuda nekretnina u Kalgariju

Već tri meseca u prednjem dvorištu naših suseda nalazi se tabla koja oglašava da je kuća na prodaju. To je kuća naših suseda sa leve strane. Kuća suseda sa desne strane je nedavno renovirana, i oni sigurno ne razmišljaju da je otuđe, bar ne sada. Kuća sa leve strane, međutim, videla je i bolje dane, i to je glavni razlog, veruje moja žena, što toliko dugo ne može da nađe kupca, iako nas novine svakodnevno uveravaju da ponuda nekretnina u Kalgariju ne može da zadovolji ogromnu potražnju. Istina, svaka dva-tri dana predstavnik agencije za prodaju kuća dovodi ljude koji tragaju za novim domom, ali evo, ušli smo u četvrti mesec, a tabla stoji i dalje, nepromenjena.

Meni to ne smeta. Čak mi je zanimljivo da, zaklonjen zavesom, posmatram potencijalne kupce, njihov čili hod i nasmejana lica kada izađu iz kola i krenu za prodavcem, te njihov otežali korak i smrknute izraze kada završe obilazak kuće i vraćaju se u uredno parkirane automobile. Ponekad sa njima budu deca, ponekad i pas. Deca trče, dovikuju se, galame, a pas, za svaki slučaj, odmah počne da obeležava novu teritoriju i ostavlja svoje tragove.

Ne razumem, rekao sam jednog dana mojoj ženi kada su na susedov travnjak stupili novi kupci sa psom, zašto ljudi vode pse u razgledanje kuća, a ne i mačke. Zar je mačkama svejedno gde će da žive?

Bolje bi ti bilo, rekla je moja žena dok je virila preko mog ramena, da se pitaš šta ćemo da radimo ako se tu doseli porodica sa malom decom. Sa psima ćemo lako, to je najmanja briga.

Moja žena ne mrzi decu, jedino ne voli da su ona u njenoj blizini. To mi je rekla čim smo se upoznali. Tada mi je bilo svejedno; kasnije sam se nadao da će promeniti mišljenje; posle sam naučio da se u neke stvari ne treba nadati. Uostalom, kada smo mi kupovali kuću, moja žena je zahtevala da u kućama oko naše, sa obe strane ulice, nema dece. Zato smo se i odlučili za ovaj kraj grada, koji su tada uglavnom naseljavali penzioneri. Vremenom, neki penzioneri su umrli, drugi su otišli u staračke domove, i sada su često mogla da se vide i čuju deca različitog uzrasta. Sve do nedavno naš deo ulice je, prema mojoj ženi, bio poslednja oaza mira, a sada je, na njen užas, toj oazi zapretila opasnost da nestane.

Prvo je, čim je tabla sa obaveštenjem o prodaji zabodena u tlo, telefonirala advokatu i pitala da li može da zabrani prodaju kuće porodicama sa malom decom. Advokat joj je rekao da svoju kuću može da proda kome ona želi, nikakve formalne zabrane nisu potrebne, a kada je moja žena objasnila da nije reč o našoj kući, već o kući naših suseda sa leve strane, advokat je tražio da razgovara sa mnom. Strpljivo sam saslušao njegovu žalopojku, u kojoj mi je nabrojao koliko puta mu se moja žena javljala tokom prethodne dve nedelje. Dvanaest puta, rekao je advokat, uključujući zahteve da tužim vašu samouslugu zbog trulih krompira, da tražim da se zabrani vožnja maloj deci u gradskom prevozu, da prijavim ženu iz susedne ulice zato što joj je u stražnjem dvorištu preterano visoka trava, a juče je insistirala da unesem u vaš testament da sahrana ne može da se održi po kiši.

Čija sahrana? upitao sam.

Vaša, rekao je advokat. Njena sahrana se uopšte ne pominje u testamentu.

Nisam ništa rekao mojoj ženi. Uostalom, kada ona nešto odluči, nema te sile koja može da je spreči. Je li predvidela, pitao sam advokata, gde treba da budem sahranjen?

Bićete kremirani, odgovorio je advokat, a onda ona nosi urnu u Beograd, gde će se održati prigodna ceremonija.

I tada ne sme da pada kiša?

Da, rekao je advokat, dan mora da bude lep.

Zar to nisam dobro smislila, rekla je ponosno moja žena kada sam joj se požalio, tako niko neće ukaljati odeću ili obuću, a ne kao onomad na Bežanijskom groblju, kada su po najžešćoj kiši sahranjivali moju tetku. Jadan teča se okliznuo i seo u blato, rekla je, a našem kumu se cipela zaglavila u nekoj kaljuzi i jedva je uspeo da je nađe. Uostalom, rekla je moja žena, i tebi će biti lepše na suncu nego na kiši.

To je tačno. Otkako znam za sebe mrzim kišu. Nazvao sam advokata i rekao mu da se slažem sa zahtevom moje žene u vezi sa sahranom. Advokat je uzdahnuo i bez reči spustio slušalicu.

U međuvremenu, moja žena je smislila novu taktiku za kupce kuće naših suseda sa leve strane. Nabavila je tablu sa natpisom “Čuvaj se psa!”, crvenom bojom dopisala “Pas ujeda!”, i onda tablu okačila na nisku ogradu koja razdvaja naše prednje dvorište od susedovog.

Dva dana kasnije, iz sasvim novog kombija izašao je mladi bračni par i uputio se prema susedovoj kući. Žena je držala za ruku malog dečaka, koji nije tako davno prohodao, ali onog časa kada je ugledala tablu na ogradi, podigla ga je, okrenula se i, dok je muž trčao za njom, vratila se u kombi. Muž je još malo pokušavao da je ubedi da izađe, onda je i on ušao u kombi, i ubrzo su iščezli.

Narednog dana, sused je zakucao na naša vrata. Moja žena je tražila da mu ne otvorim, a kada sam odbio to da učinim i krenuo prema ulaznim vratima, ona se zaključala u kupatilo.

Šta je ovo, rekao je sused, otkad vi imate psa? U rukama je držao tablu moje žene.

Nemamo ga više, rekao sam. Ujeda, pa smo ga vratili prethodnom vlasniku.

Sused mi je besno nabio tablu u ruke, ljutito me odmerio i izmarširao iz dvorišta.

Moja žena je izašla iz kupatila i rekla da je ponosna na mene. Htela je odmah da pozove advokata i podnese zahtev za nadoknadu za pretrpljeni strah. Morala je da sedne na klozetsku šolju, objasnila je, toliko su joj noge drhtale, a srce joj, evo, i dalje udara. Rekao sam joj da legne, i onda, za svaki slučaj, izvukao sam telefonski gajtan iz utičnice.

Posle toga, moja žena je promenila taktiku. U nekoj radnji pronašla je masku grdobe od babe, verovatno zaostalu od Dana veštica, i onda bi je, ukoliko bi ugledala kupce sa malom decom, hitro stavljala na lice. Maska je imala baburast nos sa nekoliko groznih bradavica, iskežene zube i dugu sedu, zamršenu kosu. Moja žena bi sačekala da potencijalni kupci uđu u susedovu kuću, onda bi se ogrnula pocepanom kućnom haljinom, uzela metlu u ruke i izašla u stražnje dvorište. Tu ne bi ništa posebno radila, već bi samo stala u ugao našeg trema, dobro vidljiv iz kuhinje suseda sa leve strane. Ranije ili kasnije, neko bi prišao prozoru – ljude uvek zanima prizor koji im se nudi iz kuhinje, pogotovo ako je sudopera u blizini – ugledao moju ženu, i tada bi nastala panika, i kroz komšijino okno videli bi se usplahireni ljudi, koji su se prepirali i mlatarali rukama. Sve to uz razgovetne dečje krike i plač.

Komšija nije tog puta zakucao na naša vrata, već je pozvao policiju. Policijska kola su stala ispred naše kuće u sredu popodne. Policajac koji je pozvonio bio je mlad. Nasmešio mi se kada sam otvorio vrata i rekao da su dobili obaveštenje da ovde živi mentalno obolela žena koja se maskira i napada decu.

Koješta, rekao sam, moja žena ni mrava ne bi zgazila. Oblačila je taj kostim, dodao sam, da bi vežbala za Dan veštica.

Dan veštica je tek za šest meseci, rekao je policajac.

Moja ženi teži savršenstvu, odgovorio sam.

Policajac je bio uporan i pitao da li može da je vidi.

Otišla je na bingo, rekao sam. Svake srede igra bingo, ali nikada ništa ne dobije.

Policajac je rekao da on igra loto, da takođe nije nikada ništa dobio, i zatražio da pogleda njen kostim. Pretpostavljam, rekao je, da nije u njemu otišla na bingo?

Kazao sam mu da sačeka. Otišao sam u sobu, stavio masku, ogrnuo se dronjavom haljinom i uzeo metlu. Kada sam iznenada stupio pred policajca, on se trgnuo i ruka mu je poletela prema dršci revolvera. Hej, rekao je, opasna je ta maska. Pružio je ruku i opipao bradavice na nosu. Omirisao je prste. Kao da su prave, rekao je, čak i smrde na gnoj.

I kosa je prava, uzvratio sam, nije od sintetike.

Policajac je protrljao nekoliko vlati između prstiju. Rekao je da bi se maska dopala i njegovoj ženi, i pitao gde smo je kupili. Izvadio je blokčić i zapisao adresu prodavnice. Dok je pisao, preko njegovog ramena ugledao sam našeg suseda: vlažnom krpom brisao je tablu sa obaveštenjem da je kuća na prodaju. Policajac je do tada napisao adresu, gurnuo blokčić u džep na košulji, pozdravio se i otišao. Dok se policijski automobil udaljavao, video sam kako se pred susedovom kućom zaustavlja novi kombi, iz kojeg su izašli muž i žena, troje male dece i dva psa. Zatvorio sam vrata i požurio na stražnji trem. Kućna haljina mi je sputavala korake, ali uspeo sam da stignem do ugla trema upravo u trenutku kada su se na kuhinjskom prozoru pojavila lica mladog bračnog para. Malo kasnije pridružilo im se i lice našeg suseda. Svi troje su razrogačenih očiju piljili u mene. U prvi mah bilo mi je neprijatno, a onda sam se setio moje žene i polako sam, sasvim polako, podigao metlu u znak pozdrava.

David Albahari rođen je 1948. u Peći, u bivšoj Jugoslaviji. U Beogradu je studirao engleski jezik i književnost. Njegova prva zbirka kratkih priča Opis smrti objavljena je 1982., a za nju je iste godine dobio nagradu Ive Andrića. Neke od priča iz ove zbirke uvrštene su u Words Are Something Else, knjigu objavljenu 1996. Albaharijev roman Mamac osvojio je NIN-ovu nagradu 1997., nagradu Balkanica 1998. i prevoditeljsku nagradu Brücke Berlin. Njegovi radovi prevedeni su na četrnaest jezika. Među autorima koje je Albahari preveo na srpski su Nabokov, Updike i Shepard. Usprkos svojim nastojanjima, Albahari, Srbin židovskog podrijetla, nije mogao izbjeći politizaciju svojeg života i djela tijekom rata u bivšoj Jugoslaviji. Posljedično je 1991. prihvatio položaj predsjednika Federacije židovskih zajednica Jugoslavije i pomagao u evakuaciji židovske populacije iz Sarajeva. Dvije godine kasnije Albahari je pretpostavio “iskorijenjenost” kanadskog izgnanstva sve snažnijim u političkim pritiscima u Beogradu. Udaljenost je, međutim, učinila da povijest domovine postane prominentna tema u njegovim radovima. David Albahari živi u Calgaryju u Kanadi.