Razgovor s Terryjem Georgeom

Vaši filmovi ostavljaju jak utisak na gledaoce, pa vas neko voli, a za druge ste meta za politički odstrel. Kada biste mogli da vratite vreme, da li biste uradili sve isto?

– Ponekad me i samog iznenadi jačina uticaja i emocija koje moji filmovi ostavljaju na ljude. To zna da bude zaista neverovatno. Recimo, Hotel Ruanda je počeo kao mali film koji smo pokrenuli Don Cheadle i ja, a kasnije je promenio način na koji se u Sjedinjenim Državama gleda na Ruandu i Afriku, što je Ruandi mnogo pomoglo i stavilo je na kartu sveta u smislu precepcije drugih ljudi.

Kakav je to osećaj? Druge filmadžije su srećne kada dobiju dobre kritike ili kada mnogo ljudi vidi njihov film, a vi ste eto uticali na čitave države.

– Mislim da film kao medij ima značaj koji ne bi trebalo potcenjivati, jer je to sredstvo obrazovanja za ljude širom sveta. Mnogo ljudi je razumelo Holokaust tek kroz Spilbergovu Schindlerovu listu, genocid u Kambodži kroz film Rolanda Jofféa Polja smrti, a genocid u Ruandi kroz Hotel Ruanda. Ali, ne bih voleo da postane neka vrsta izgovora, pa da mi neko kaže kako ga je, eto, jako pogodio film, a ja onda moram da ih pitam šta će da urade po pitanju Darfura? Sam film ne može dovesti do katarze, nego je sredstvo za pokretanje na akciju.

Joaquin Phoenix, u filmu novinar, izgovara rečenicu u kojoj kaže da ne bi voleo da ljudi vide priču o Ruandi, a potom kažu “Jao, to je strašno”, pa se vrate svojoj večeri...

– Teško je sprečiti takav ishod, ali mislim da su emocije koje je Hotel Ruanda pokrenuo nakon što ljudi izađu iz biskopske sale pomogle da se mnogi ljudi uključe na neki način u pomoć Ruandi. Mnogi mladi su se priključili organizaciji Amnesty International i mnogo nevladinih organizacija se okrenulo Ruandi. Sada pokušavamo da uradimo istu stvar za Darfur. A niko nije uradio više za Darfur od Dona Cheadlea, koji je u akciju pomoći uključio i Georgea Cloonyja. Napisao je knjigu o tome, to je njegov lični krstaški rat... Sada se ja trudim da kroz priču o Sérgiu Vieiri de Mellu kažem da Ujedinjene nacije nisu propala organizacija iz 42. ulice u Njujorku, nego da postoje hiljade ljudi koji posvećuju svoje živote spašavanju izbeglica i da postoji duh UN koji se izgubio u poslednjih deset godina. Ideja UN-a je da unapredi čovečanstvo i donese svetu mir, a desile su se katastrofe poput one ovde u Sarajevu i posebno u Srebrenici, kao i one u Ruandi. Želim da napravim film koji će ljudima ukazati na to koliko su UN pozitivna organizacija. To jeste veliki zadatak, ali zbog takvih stvari vredi ustajati ujutro.

Zar nije frustriraju?e kada vidite da se istorija ponavlja na najapsurdnije načine, sada sa slučajem Gruzije?

– Jeste, naravno, ali to nije razlog da spustiš gard. Oduvek se fokusiram na pojedince, ljude koji svojom snagom, ma koliko malom, menjaju stvari: štite porodice, grupu izbeglica...

Da li tako gledate i na sebe?

– Ne, ja sam samo pripovedač. Trudim se da učim iz svojih iskustava u Africi i sa ljudima iz Ujedinjenih nacija koje sam upoznao. Film na kraju krajeva jeste zabava; ljudi u njima traže beg. Zato ja tražim aktivne priče koje imaju poruku, koje će ih i zabaviti ali i pokrenuti. A to je sve teže, jer je sve skuplje, pošto sve zavisi od uspeha na boks ofisu.

Kakve scenarije tražite kao reditelj?

– Uglavnom sam pišem svoje scenarije, pa ustvari tražim priče, inspirativne pojedince. Kada sam pročitao Sérgiovu biografiju, pomislio sam da je to vrsta priče koju bi ljudi trebalo da čuju i da na UN gledaju drugim očima. Kada ste i scenarista i reditelj nekog projekta, u suštini to je tri godine vašeg života, a ja nisam neko ko može da radi na 16 projekata odjednom. Zato moram da pažljivo biram svoje priče.